Sonja Prosenc: Svedoci smo sve većeg jaza u Sloveniji - s jedne strane imamo procvat luksuza, a s druge mladi ne mogu da priušte ni stanarinu

Piše: Nikola Marković

Na 11. izdanju manifestacije Dani slovenačkog filma, koje traje do 11. maja, publika će premijerno u Srbiji moći da pogleda dugometražni film „Porodična terapija“, nagrađivani celovečernji debi rediteljke Sonje Prosenc. Ovaj film premijerno je prikazan na prestižnom Tribeka festivalu u Njujorku, a na festivalu u Portorožu 2024. godine ovenčan je sa čak devet nagrada „Vesna“. U ovom ostvarenju, naizgled savršen porodični život je narušen dolaskom mladog stranca, čime se razotkrivaju skriveni strahovi, mane, snovi, kao i duboko ukorenjena disfunkcija u odnosima.

Projekcija filma zakazana je za 10. maj u 20 časova, u sali „Makavejev“ Jugoslovenske kinoteke, a povodom predstojeće srpske premijere razgovarali smo sa rediteljkom Sonjom Prosenc.

Pitanje „Ko su ti ljudi koji odluče da ne stanu?“, kada vide druge ljude u nevolji pored puta, poslužilo je kao inspiracija za film. Spominjali ste ranije da se to pitanje oslanja na jedno vaše sećanje iz detinjstva, ali kako i zašto je baš to sećanje isplivalo u vašem odraslom dobu kao inspiracija za film?

- Teško je tačno odrediti trenutak ili misao koji pokrenu film. Ali u nekom trenutku, to sećanje iz detinjstva na naš zapaljeni porodični automobil vratilo mi se u potpuno drugačijem kontekstu, godinama kasnije. Razmišljala sam o sadašnjem stanju društva u Sloveniji, i slika se iskristalisala: automobil koji ne staje da pomogne i dva sveta - jedan sa ljudima u nevolji, pored zapaljenog vozila, i drugi u kolima koja prolaze, koji samo posmatraju kao da su na safariju.

Svedoci smo sve većeg društvenog jaza u Sloveniji: s jedne strane je gotovo apsurdan procvat luksuznog stanovanja, a s druge su mlade porodice koje ne mogu da priušte ni stanarinu. Te protivrečnosti, to tiho prihvatanje nejednakosti, dalo je starom sećanju novo značenje. Čudno je kako misli i fragmenti iz različitih perioda mogu odjednom da se spoje i počnu da oblikuju priču. Tako je nastala “Porodična terapija” - negde na raskršću ličnog sećanja i sadašnje nelagode.

U komentarima vašeg filma, neki kritičari pominju Bong Džun-hoovog “Parazita”, pa estetiku Jorgosa Lantimosa, a naravno uvek se spomene i Pazolinijeva “Teorema”. Kako se vi odnosite prema tim autorima i referencama? I šire gledano, kako kao autorka i rediteljka doživljavate uticaje i poređenja koja je teško izbeći, čak i kad težite da razvijete sopstveni filmski jezik?

- Ljudski um prirodno traži reference, svi pokušavamo da razumemo novo povezujući ga sa poznatim. Žanr društvene satire gotovo da poziva na poređenja; nosi određene kodove, i naravno deo duha vremena. Scenario za „Porodičnu terapiju“ napisan je još 2017, a „Parazit“ se pojavio tek nekoliko godina kasnije. Nakon svetske premijere u Njujorku na Tribeki - opet nekoliko godina posle - u jednoj od prvih američkih recenzija je pisalo: „Nije bilo filma koji se ovako dobro bavi porodicom i klasnim jazom još od ‘Parazita‘ Bong Džun-hoa iz 2019.“ Svi smo bili zadovoljni tim poređenjem.

Zapravo mislim da sličnosti postoje u prvom delu filma, koji funkcioniše kao društvena satira. Ali u drugom delu, kada se ton menja i fokus prelazi sa društvenog na pitanje ljudske prirode, glavna tema počinje da se kristališe. „Porodična terapija“ tada kreće u drugom pravcu, gde satira ustupa mesto nečemu intimnijem, neodređenijem. Tu vidim jasnu razliku između našeg filma i onih s kojima se poredi. Film se udaljava od klasične strukture „eat the reach“ i prelazi ka nečemu ličnijem: potrazi za empatijom. Ono što počinje kao prikaz odsustva humanosti, prerasta u potragu za njenom mogućnošću. Taj zaokret mi je bio suštinski važan.

A „Teorema“ je toliko snažna kulturna referenca da postaje gotovo neizbežna u određenim narativnim postavkama, zbog čega smo je spominjali u ranim prezentacijama filma. Ako „Porodična terapija“ može da stane uz rame sa drugim filmovima koji govore o nejednakosti, poricanju i lažnim granicama koje postavljamo da bismo se zaštitili - granicama koje su deo samog problema od kojeg pokušavamo da pobegnemo - ja sam više nego zadovoljna.

Zbog čega ste uključili govor Slavoja Žižeka u film? Kakav je vaš lični odnos prema tim njegovim rečima?

- S jedne strane, njegovo prisustvo momentalno donosi miks autoriteta i provokacije. On je neko ko ne beži od neprijatnog, što je u skladu sa temama filma. S druge strane, ima i nečeg ironičnog i komičnog u tome da se njegov filozofski monolog na tu konkretnu temu smesti baš u to specifično okruženje. To stvara tenziju, ali i dubinu.

Naziv filma je „Porodična terapija“, a srž problema članova porodice leži u njihovim ličnostima. Ali film se istovremeno bavi i društvom u širem smislu. Kako vidite vezu između društvenih/političkih problema i brige o ličnom i porodičnom psihičkom zdravlju?

- Porodična dinamika u filmu, s jedne strane, odražava šire društvene strukture - moć, poricanje, izbegavanje emotivnosti. Ali u isto vreme, često tretiramo lične ili psihološke probleme kao da postoje u vakuumu, odvojeni od sveta oko nas. Postoji tendencija da se individualni problemi rešavaju bez ozbiljnog razmatranja koliko ih zapravo oblikuje društveni kontekst. Bivamo ohrabreni da se emocionalno prilagođavamo, da kontrolišemo svoje reakcije, umesto da postavimo pitanje - možda problem leži u samom sistemu koji vrši pritisak. To smatram problematičnim.

U „Porodičnoj terapiji“ ova protivrečnost je prikazana iz drugačijeg ugla, jer porodica nije na gubitničkoj strani sistema. Iako nisu ekstremno bogati, oni su deo privilegovane klase i na početku gotovo da simbolizuju sve što ne valja u društvu. Mislim da film postavlja pitanje - šta se dešava kada zidovi i razlike između tog sveta i spoljnog sveta počnu da se ruše. Verovatno u tom trenutku lično i političko počinju da se prepliću.

Publici u Srbiji će sigurno biti zanimljivo da vidi Konstraktu kao glumicu u filmu - i njena pesma „Nobl“ je u trejleru. Možete li nam reći nešto više o vašoj saradnji?

- Ono što najviše cenim u Konstraktinom radu je autoironija koja često izbija kroz pesme i nastupe, ponekad veoma oštro. To je način da se uputi društvena kritika bez moralizovanja, što smatram i duhovitim i snažnim. Taj senzibilitet se savršeno uklopio u ton filma - ne da bi sudio, već da bi se otvorio prostor za razmišljanje, pa i nelagodu, ali bez gubitka duhovitosti.

https://www.youtube.com/watch?v=FXZZqwKYU0k

Koliko znam, ovo joj je prvo glumačko iskustvo na filmu, i svi smo bili impresionirani koliko prirodno je stupila na scenu. U njenoj glumi bilo je nečeg veoma spontanog i prirodnog. Donela je baš ono što je ulozi bilo potrebno: suptilnu prisutnost, inteligenciju, i jednu tihu unutrašnju tenziju. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi s njom. U filmu je to neka vrsta hibridnog trenutka: delimično kameo, jer izvodi svoju pesmu „Nobl“, što nije slučajan izbor, a delimično lik, kao prijateljica Olivije. Taj spoj dao je sceni slojevitost koja se lepo uklapa u celokupni ton filma.

https://www.youtube.com/watch?v=2daAcgPNA38

Bonus video: