"Dijagnostikovana mu je neizlečiva bolest i pobedio je leukemiju, ali kad smo krenuli na putovanje po Italiji nisam slutila da nas čeka nova katastrofa"

Dijagnostikovana mu je neizlečiva bolest. Ali, pobedio ju je. Uz njega je sve vreme bila njegova devojka Maja. I rešen da proslavi, Blaž kreće na iscrpljujući Điro d’Italia. A Blažova partnerka, rediteljka Maja Doroteja Prelog, ima zadatak da zabeleži tu trijumfalnu biciklističku turneju. Iako su poželeli da biciklistička vožnja od Dolomita do Sicilije bude svojevrsna proslava pobede života nad smrću i njihove ljubavi, pretvara se u put samootkrivanja za ovaj par i dovodi do “privremenog pucanja veze”.
Svi ti bolni, potresni, ali i lepi trenuci vide se u dokumentarnom filmu "Sto godina" (Cent’anni), slovenačke rediteljke Maje Doroteje Prelog koji je u Srbiji premijerno prikazan na nedavno završenoj 20. Slobodnoj zoni.

Već na početku filma scenaristkinja i rediteljka Maja Doroteja Prelog, započinjući svoju priču o ljubavi s Blažom, priznaje da "više ne zna koji deo mene je on, a koji sam ja. Možda se to desi kad si s nekim dugo vremena. Partner postaje refleksija tebe i definiše tvoj identitet, koji se spoji s njegovim. I više ne znaš ko si bez njega"…

Osvrćući se na ove reči iz dokumentarca Maja Doroteja Prelog priznaje u razgovoru za Nova.rs da su se ona i Blaž “spojili u jednu osobu”.

- Meni je bilo 18 godina, a on je imao 22 kada smo počeli da se zabavljamo. Iako više nismo bili klinci, opet je to formativno doba, period u kojem se traga za identitetom. Ja sam ušla u tu vezu kao još neizgrađena osoba i mislim da sam se ponekad krila iza njegovih želja, prepustila mu se. Tek nakon završetka ovog filma, započela sam istraživanje sopstvene ličnosti.

A koliko je bilo teško napraviti autobiografski dokumentarac u kojem ćete se potpuno ogoliti pred svetom?

- Kada smo se raspali kao par nakon povratka s putovanja, nijednog trenutka se nisam zapitala da li da nastavim da radim film. Osetila sam da moram to da uradim. Ali, nisam razmišljala o tome da ću se razgolititi pred publikom. Te misli su se javile kasnije, u montaži, kad je film počeo da dobija konačan oblik. Tad me je sve "udarilo", ali rekla sam sebi - to je to, film ide u svet. Ranjivost koju sam otkrila tokom stvaranja filma dala mi je snagu.

Priznajete na početku filma da je vaš najveći strah oduvek bio da budete sami, "tresli biste se od pomisli na samoću". Da li ste zato opstajali u toj vezi i kad je je sve krenulo po zlu?

- Možda je bio razlog da ostanem u vezi… Ali, samoća je još uvek moj najveći strah. S tim što nije više pitanje da li će me Blaž napustiti, da li ćemo se razići - više je to sad ljudski strah.

Dok se ređaju fotografije i snimci iz detinjstva sećate se kako ste uvek bili sanjar. Da li vas je to onda predodredilo da se bavite filmom, umetnošću?

- Pa, verovatno (smeh). Ja sam kao Federiko Felini, koji je slučajno počeo da se bavi filmom… Nisam znala šta ću da studiram, i šta u životu da radim, dok mi se nije rodila ideja da pokušam da položim prijemni ispit za Akademiju za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani. Međutim, nisam uspela prvi put. Ali, primljena sam iz drugog pokušaja. I sad sam tu (smeh). Kao taj sanjar sada ostvarujem snove kroz filmove.

U jednom trenu konstatujete da je najveća sreća da je neko kraj vas… Da li je i dalje tako?

- Jeste, i dalje se najbolje osećam kad sam s nekim. Ne samo da je sreća da je neko pored mene, već i da želi da čuje moja razmišljanja, i da sa mnom podeli snove.

Otkrivate u filmu da ste do 12. godine imali čak šest operacija ušiju. I dok to nije bilo nimalo naivno, opet, nije to ništa spram onoga što vas je čekalo s Blažom...

- Da, bila je to potpuno drugačija situacija. Dosta vremena, kojeg sam provela po bolnicama, s doktorima kao klinka, uticali su na mene, definisali moj karakter na način da nikada nisam glasno kazala šta mislim jer nisam dobro čula šta ljudi pričaju. I stvarala sam tada neke svoje vlastite krajeve, živela u svom svetu.

Kad ste upoznali Blaža, on je za vas bio neka vrsta polubožanstva…

- Da, zašto što bi bio duša svake zabave. Uvek su se oko njega skupljali svi, imao je mnogo prijatelja, svoj stan, znao je šta želi u životu i oduševilo me je to. Bio je car, i gledala sam ga širom otvorenih očiju (smeh).

Ali, sve se menja kad je Blaž oboleo od leukemije. U jednoj sceni govorite: "Jebi ga, potreban mi je". Da li ste tokom dve godine, koliko se lečio, pomislili da ga možete izgubiti?

- U svakom trenutku je postojala šansa da ga izgubim, pogotovo u prvih deset dana kada je bio u kritičnom stanju. Bilo me je strah, grozno sam se osećala, ali s druge strane nikada u životu nisam osetila toliko snage. Verovala sam da će Blaž sve da prevlada, da pobedi bolest, a i ja s njim. Sećam se kad sam došla kući, nakon što je hospitalizovan, samo sam legla na joga dušek i samo plakala. I u jednom momentu osetila sam kao da je sto tona palo s mene. Kao da sam pustila sve ono na šta ne mogu da utičem, a fokusirala se na ono što mogu da uradim za njega. I prvi put u životu sam imala cilj. Ja sam bila ta koja je sedela na vozačkom sedištu, preuzela sam odgovornost. Kad god bih mu odlazila u posetu u bolnicu, romantično sam to sebi predstavljala kao da idem tamo da donosim život. Zato kažem u filmu da je moje sećanje na to vreme lepo, iako je bilo strašno.

U filmu priznajete da ste abortirali pri početku veze, a da ste znali šta će se desiti nikada to ne biste uradili. Mislite li i sad tako?

- Ne, mislim da bih isto postupila. Nikada u životu mi nije bilo bitno da budem mama, ali sada, kada postoji velika mogućnost da neću nikada biti, jer je Blaž zbog transplantacije ostao neplodan, teško mi je. Ali, donela sam odluku da, bez obzira na sve, ostajem sa njim.

Zanimljivo je da Blaž u filmu ističe da, dok je ležao u bolnici, nijednog trenutka, uprkos hemoterapijama, pa transplantaciji koštane srži, nije pomislio da će umreti, uveren je da će živeti sto godina.

- Da, sve vreme je bio uveren da će pobediti bolest. Videlo mu se to u očima, bilo je to neverovatno. Kao da je neka magična moć vladala i njime i mnome.

Odluku da pobedu nad bolešću, posle dve godine borbe, proslavi time što će krenuti na veliki put biciklom po Italiji, i poziv da to trijumfalno putovanje kamerom ovekovečite odmah ste prihvatili. S obzirom na ono što se kasnije desilo da li biste drugačije postupili?

- O tome sam puno razmišljala, i mislim da ne. Isto bih postupila. Trebalo je da uđemo u "centrifugu", da nam se desi neka katastrofa. A na početku sam i sve vreme putovanja nadala sam se i verovala da nas to može ojačati, da možemo izaći bolji.

Izgovarate u dokumentarcu dirljivu rečenicu: "Možeš plakati i od sreće…"

- Da, jer Blaž i ja smo zajedno plakali od sreće kada smo bili u Kalabriji, pre nego što će nastupiti haos. Bilo je toliko lepo - sedeli smo u crkvi, snimali… Ljudi u Kalabriji su jako slični nama na Balkanu, oseća se domaćinska atmosfera. Osetila sam se gotovo kao da sam kod kuće. Odjednom je nagrnuo talas sreće. I plakali smo u crkvi pred svima od sreće...

A kad su na tom putovanju po Italiji krenuli nesrećni trenuci, kad je došlo do toga da vas Blaž krivi za sve, koliko je bilo teško biti tu i pride snimati sve vreme?

- To je bilo najteže. Šta god da sam pokušala da uradim, sve mi je izmicalo iz ruku. Osetila sam se potpuno bespomoćno. U jednom trenutku sam se predala. I kad sam se predala, tada mi je bilo malo lakše. Samo sam rekla - Okej. Nisam više sebe pritiskala da moram da uradim sve perfektno da bi on bio zadovoljan. Bilo mi je svejedno, ali bila sam i ljuta na njega, jer je pokazao svoje najgore lice.

U filmu se vidi kako to doživljavate, a naročito je to jasno iz rečenice pri kraju kad kažete da ste izgubljeni i usamljeni na najlepšem mogućem mestu na svetu - Siciliji…

- Kad sam bila u montaži, trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da želim da ispričam priču onako kako sam je ja doživela. Poželela sam da publika krene sa mnom na taj put, i da ih ostavim tamo gde sam ja "ostala" - na Siciliji. Znam da neki gledaoci izađu s projekcije sa pitanjem - A šta se desilo na kraju, nemamo odgovor? Pa nemamo. Ali, to ipak inspiriše neke debate, mladih i starijih parova. Znate, nisam film gledala na svetskoj premijeri u Trstu. Nikada nisam mogla da ga pogledam zajedno s publikom, gledaocima. Gledala sam film više puta u montaži. Ni sada ne mogu da ga gledam s ljudima. A Blaž je, na primer, gledao film u Trstu i to je bilo katarzično iskustvo za njega. Katarza je meni došla tokom procesa montaže. To što je gledao film za mene znači da me voli najviše na svetu. I mi smo, posle svega, i dalje zajedno.

Film je nedavno na 27. Festivalu slovenskog filma Portorož dobio tri nagrade - za najbolju montažu, Fipresci, i specijalno priznanje. Koliko vam je bitno što su tako intiman film prihvatili i kritika i publika?

- To mi mnogo znači, najviše reakcije ljudi. Ponekad mi se čini da je film istovremeno intiman, i univerzalan. Nagrade, poput onih u Portorožu jesu bitne, važne i dobre, ali teške odluke se dešavaju daleko od svetala javnosti. Zato je za mene najveća nagrada to što sam savladala sve svoje intimne strahove.

Dokumentarac je prikazan na Slobodnoj zoni. Kakvi su utisci iz Beograda?

- Divni, baš sam svojoj ekipi rekla da je ovo jedan od najboljih, ako ne i najbolji festival na kojem sam bila. Tu su Sarajevo i Slobodna zona. Ovde se osećam kao kod kuće. A i film smo montirali u Beogradu, s montažerom Urošem Maksimovićem. Divno je što smo se vratili u Beograd i ovde zaokružili krug. Na sreću, onaj ko želi da radi, u Sloveniji ima puno mogućnosti. I nema mi druge sad nego da napravim sledeći film.

https://www.youtube.com/watch?v=URD1yh8sgvE

Bonus video: Slobodna zona