Moj susret s Trampom: Piše Ivan Mrđen

Istina, ne mogu da se javno pohvalim sa tih nekoliko minuta jer me je predsednik Sjedinjenih Američkih Država upadljivo ignorisao i sve vreme gledao u svoj mobilni telefon. Kao da se naljutio što sam za njegov astal seo u više nego neformalnom stajlingu, ležerna majica, kratke pantalone i papuče, što bi revnosniji analitičari protumačili kao najveće nepoštovanje najmoćnijeg svetskog lidera.

Neki bi se odmah prisretili urbane legende stare pre pet i po decenija, kad je Josip Broz u Ovalnom kabinetu, tokom sastanka sa Ričardom Niksonom, u sobi punoj novinara i fotoreportera, zapalio tompus!

Taj istorijski potez bio je provokativan bar iz dva razloga. Prvo, pušenje u Beloj kući bilo je strogo zabranjeno još od 1946. godine. Drugo, sastanak se odvijao na vrhuncu netrpeljivosti Amerike i Kube, a Tita je tompusima, bilo je opšte poznato, snabdevao lično kubanski vođa Fidel Kastro.

* * *

Svega toga sam se prisetio ovih dana kad je po društvenim mrežama u toku opšta sprdnja sa raznim balkanskim liderčićima, uslikanim uz Trampotemkina.

I ko nije pazio na času istorije morao bi da zna ponešto o ruskom knezu Grigoriju Aleksandroviću Potemkinu, koji je u 18. veku duž puta kojim je prolazila carica Katarina Velika postavljao kartonske slike čitavih sela i seljaka po njivama, sve u želji da predstavi uspešnijim izvršenje sopstvenog zadatka da naseli i učini mogućim za život novoosvojene ukrajinske stepe.

U želji da se predstave važnijim nego što zaista jesu Aleksandar Vučić, Albin Kurti, Edi Rama, Hristijan Mickoski i još nekoliko zvaničnika objavili su fotografije sa Trampom nastale tokom prijema na marginama zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku. Ono što je trebalo da bude demonstracija međunarodnog ugleda i političke bliskosti sa predsednikom SAD Donaldom Trampom, pretvorilo se u jednu od bizarnijih političkih priča u regionu.

A onda je internet uočio da na nizu fotografija američki predsednik stoji u gotovo identičnoj pozi, sa praktično istim izrazom lica, osmehom i karakteristično podignutim palcem. Fotografije postavljene jedna pored druge bile su dovoljne da društvene mreže eksplodiraju od sprdnje kako su se balkanski lideri fotografisali sa Trampom od kartona.

Politička šteta već je napravljena, ali možda najveća blamaža cele priče nije pitanje da li je Tramp bio od krvi i mesa ili od kartona. Mnogo je zanimljivije koliko je političarima sa Balkana jedna protokolarna fotografija sa američkim predsednikom bila važna da bi je predstavili domaćoj javnosti kao simbol sopstvenog međunarodnog značaja.

A tu je, ruku na srce, učinjena najveća glupost, ako ne računamo kreativni dodatak gospođe Vučić kako je tom prilikom “u opuštenoj atmosferi razmenjeno nekoliko šala”. Možda bi takve slike mogla da prođu kao ilustracija vesti o “živoj aktivnosti” nekog od liderčića na režimskim i podguznim televizijama i nekim sajtovima, ali ne i na iole ozbiljnijim društvenim mrežama.

Tamo je botožerija u ozbiljnoj defanzivi, a potemkinovske slike i priče nemaju praktično nikakvu šansu da prođu bez odgovarajućih komentara, uz erupciju duhovitosti na račun srećno iskeženih faca za domaću upotrebu.

(Zato sam ja prilikom mog susreta sa Trampom sačuvao ozbiljnost i dostojanstvo. Na njegovo ignorisanje odgovorio sam ćutanjem i višegodišnjim izbegavanjem da objavim priloženu fotografiju. By the way, snimljenu u Muzeju voštanih figura u Dubaiju.)

* * *

I inače je glavni problem svake bahate i osione vlasti u vređanju inteligencije i zdravog razuma svojih sugrađana, ali to već duže vreme ne izaziva samo podsmehe, već tera sveći broj ljudi da se ozbiljno upitaju kome će poveriti najvažnije državne poslove.

A odgovor na to se ne nalazi u komentarima po Fejsbuku ili Tviteru. Znam, da se sada ta mreža drukčije zove, ali ne bih da menjam sjajan aforizam mog prijatelja Radivoja “Laleta” Bojičića: “Vlast će pasti kad se ono što se govori na tviteru bude pričalo ispred seoskih prodavnica”!