U prepunoj sali Narodne biblioteke Srbije održana je večeras promocija knjige "Treća strana ploče" Pece Popovića u izdanju KOV-a. Poštovaoci Popovića stajali su ili sedeli na podu kako bi čuli reči autora, Mihajla Pantića, Vladimira Pištala...
– Šta je meni rokenrol? Nisam dovoljno mlad da pamtim sve, ali pamtim ushićenje, slobodu rokenrola koja mi nije dozvolila da mehanički ostarim – delić je odlomka iz knjige kojim je otvorio promociju Popović, dodajući da se ne pišu pesme da bi se promenio svet, već se njima traži smisao sopstvenog života.
Pozdravljen burnim aplauzom, najavio je Željka Savića, koji je, uz pratnju Gorskih vila, i prijatelja Josipa Komljenovića, ali i publike, tokom večeri izvodio pesme na stihove velikih pesnika rokenrola Duška Trifunovića, Indexa, Gorana Bregovića, i Arsena Dedića.
Rokenrol prijatelj Pece Popovića, kako ga je najavila moderatorka Milena Đorđijević, Vladimir Pištalo priznajući da bi mu, teško bilo da zapeva, iako bi to red nalagao, istakao je kako je autoru knjige, pre svega, stalo:
– Peca u očima nosi sposobnost da vidi ovaj grad, a to nema svako. Peca je, kažu, kupovao ploče i kad nije imao gramofon… (smeh) Peca kaže da odvažnost ne sme da umre u umetnosti. Poštovanje prema umetnosti i životu koje iskazuje je neverovatno. Na kraju, kako piše Peca, ostaju dobrota i čestitost – kazao je Pištalo, a upitao ga je i ko je „vrljava Vera“ iz knjige?
Išla je, objasnio je Peca, s njim u Desetu beogradsku gimnaziju, ali nije je video od 1968. kad su se vratili iz Subotice.
Upitao ga je da li je bila najlepša žena u Beogradu, ali Popović je odgovorio da je to, ipak, bila Ljilja Ječmenica, pa Vesna Vulović. Setio se i prve Gitarijade u Beogradu, kada se zarazio rokenrolom, pa imena kakva su Dženis Džoplin, Brus Springstin, Stonsi, Bouvi….
„Muzika je kao virus kojeg ne mozeš da se oslobodiš“, rekao je jednom Mihajlo Pantić, književnik, profesor i urednik ove knjige u KOV-u, a večeras je naglasio kako se žrtvovao i umesto da se u trenerci i papučama kod kuće svađa s televizorom, gledajući košarku, ipak je došao:
– Peca i ja smo dokaz da je moguća miroljubiva koegzistencija između partizanovca i zvezdaša… „Kad pomislim na Beograd, ja pomislim na Pecu“, rekao je jednom Džiboni. Počeli smo u KOV-u najpre s knjigom o Beogradu, a onda je usledila svake godine po jedna knjiga. I sada kao svedok svih svedoka, moram da priznam da je, polse još jedne knjige, sve za mene dobilo fantastičku dimenziju. Čini mi se da ova priča može da traje. U ove četiri knjige stao je sažetak onoga što je Peca pisao u životu. Kad Peca nesto potpiše, kako bi se u marketingu reklo, znamo da je to garancija kvaliteta. Dobili smo četiri kniige koje bih nazvao svetom Pece Popovića. Sa ovom knjigom govori da jedan prostor, koji odavno ne postoji, ostaje da živi. To je prostor našeg sećanja, a Peca je svedok tog sećanja – zaključio je Pantić.
Knjiga je ispunjena portretima stranih muzičara, navela je Đorđijević, ali i domaćih od Đorđa Marjanovića, preko Bore Đorđevića, do Olivera Mandića i prepustila reč Popoviću, koji je pričao o svim velikim domaćim, ali i inostranim rokenrolerima, pa dogodovštine s putovanja, od Podgorice, Skoplja, Zagreba, ili diljem sveta, na kojima je predstavljao tri prethodne knjige. A, onda se prisetio kako je sve počelo s knjigama:
– Kad je Mihajlo Pantić došao u našu baštu na Topčiderskom brdu s idejom da napravimo tetralogiju, ja nisam ni znao šta je to. Četiri knjige, objasnio mi je, a ja mu rekoh: „Miko, ti nisi normalan“. Posle prve knjige i promocije u Biblioteci grada Beograda, mislio sam da je to za jednog gubitnika to dovoljno. A, onda je Vlada Pištalo došao na ideju da na mestu Biblioteke na Kosančićevom vencu drži seriju književnih večeri, i opet sam pomislio da je za gubitnik to i previše. Kad smo uradili treću knjigu, bio sam svuda, a nisam u Beogradu. I onda mi je Jasna Dimitrijević, svesna da će da dobije otkaz, ponudila Kolarac. Opet za gubitnika dosta – setio se Popović.
A kad mu je profesor Pantić ponudio da piše i četvrtu knjigu, prihvatio je:
– Ali, onda sam mu poslao 230 tekstova o ljudima koji su promenili moj život. Mika mi je rekao: „Pa zašto mi ovo radiš?“ Zove se „Treća strana ploče“, jer govorim o onom ljudskom što iza nje, muzike stoji. Skidam kapu pred svima vama, što ste moje slabo srce ojačali – poručio je Peca Popović.
A na kraju, najavivši pesmu Arsena Dedića, prisetio se poslednjeg Dedićevog dolaska u njegov dom na Topčideru, kad mu je rekao: „Sve će ovo jednog dana opet biti naše!“
Bonus video: Peca Popović o knjigama, muzici, Beogradu, promocijama i vremenima…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar