Njujork je u to vreme bio dobro mesto za umetnike. Mogli ste dobiti veliki studio na Menhetnu, gde je postojala veoma živa umetnička scena: bit pesnici, džez muzičari, apstraktni ekspresionisti. Moj otac je imao uspeha da rano pronađe galeriju i poveže se sa nekim od umetnika koji su kasnije postali veoma poznati, kaže Mark Andrejević, sin umetnika Milete Andrejevića (1925-1989).
Na izložbi “Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993- 2019”, otvorenoj pre mesec dana u Muzeju savremene umetnosti, prvi put je izloženo ulje na platnu “Bez naziva” Milete Andrejevića, nastalo 1956. godine.
Činjenica da je Andrejević izgradio uspešnu karijeru u Njujorku, dok je ostao nepoznat široj i stručnoj javnosti svoje zemlje, bio je povod da uspostavimo kontakt sa njegovim sinom Markom Andrejevićem i osvetlimo lik i delo nekadašnjeg člana „Zadarske grupe“ u kojoj su bili i Mića Popović, Petar Omčikus, Kosara Bokšan, Vera Božičković Popović, Ljubinka Jovanović, Bata Mihailović.
Mark Andrejević iz Australije za Nova.rs govori o tome zašto je njegov otac napustio Jugoslaviju i vratio se tek kao američki državljanin i kako je pronašao svoje mesto na njujorškoj umetničkoj sceni.
Zašto je vaš otac napustio Jugoslaviju?
– Koliko sam shvatio, otišao je jer je bio pod nadzorom policije koja je pokušala da ga navede da im daje informacije o svojim prijateljima. Pošto nije bio član partije, nije osećao da ima izgleda za uspešnu umetničku karijeru. Njegov profesor (Tabaković) pomogao mu je da dobije dozvolu da poseti Pariz kako bi tamo studirao umetnost i nije se vratio sve dok nije postao američki državljanin krajem 1960-ih godina. Znači, bio je udaljen od Srbije u periodu od 1953. do 1964.
Zašto je odabrao Njujork da tamo živi i stvara?
– Dva razloga: nije imao legalni status u Parizu i brinuo je da ne bude deportovan i upoznao je svoju suprugu Helen, Amerikanku, koja je živela u Njujorku. Znao je da se centar umetničkog sveta seli u Njujork.
Koliko je „Zadarska grupa“ uticala na vašeg oca?
– To su bile njegove formativne godine, a mnogi od njegovih prijatelja u grupi ostali su mu prijatelji do kraja života. Eksperimentisali su stilovima drugačijim od onih na koje su nailazili na Akademiji i bili su usmereni na razvoj savremene međunarodne umetnosti u to vreme.
Da li je na početku vašem ocu bilo teško u Njujorku?
– Njujork je u to vreme bio dobro mesto za umetnike. Mogli ste dobiti veliki studio na Menhetnu, gde je postojala veoma živa umetnička scena: bit pesnici, džez muzičari, apstraktni ekspresionisti. Imao je uspeha da rano pronađe galeriju i poveže se sa nekim od umetnika koji su kasnije postali veoma poznati. On i njegova supruga nastupali su u eksperimentalnim umetničkim delima koje je vodio Čals Oldenburi (Claes Oldernburg) i sprijateljio se sa Kristom. Bio je u središtu umetničke scene 50-ih godina prošlog veka, družeći se u baru „Kedar“, koji je postao poznat zahvalujući apstraktnim ekspresionistima tog razdoblja. Njegov rad je primećen. Zapazio ga je i Leo Kasteli, koji će postati poznat po tome što je otkrio mnoge vrhunske umetnike 60-ih. Međutim, moj otac je odlučio da naglo promenio svoj stil i prešao iz pop minimalizma u neoklasicistički realizam. Trebalo mu je mnogo vremena da izgradi svoje ime, jer to tada nije bilo glavni tok savremene umetnosti. Na kraju je ipak pronašao dobru galeriju i dobio veoma pozitivne kritike od jednog od najuticajnijih umetničkih kritičara tog vremena, Hiltona Kramera, koji je pisao za “Njujork tajms”. Kada se to dogodilo, njegova dela tražili sui kolekcionari i muzeji, a njegove izložbe su bile rasprodate. Ipak ta vrsta rada zahtevala je vreme, pa je provodio po nekoliko meseci slikajući, od ideje do izvođenja, uz mnogo manjih skica i studija.
Koliko mu je trebalo da pronađe svoje mesto na njujorškoj umetničkoj sceni?
– Uspeh je stizao u fazama. Prvo je bio poznat u umetničkim krugovima po svojim minimalističkim radovima. Veoma uticajni trgovac umetninama Ričard Belami pomogao mu je i podržavao njegov rad tokom većeg dela karijere mog oca. Putem Belamia i uticajni kolekcionar iz Njujorka Ričard Skal došao je do njega i naručio delo. Bio je jedan od prvih nastavnika u novoj umetničkoj školi koju je osamdesetih formirao Stjuart Pivar – njujorške Akademija umetnosti, koja je od tada postala poznata umetnička škola u gradu. Ali tek je početkom osamdesetih godina prošlog veka dobio stranicu u „Njujork tajmsu“ što je značilo da je uspeo u svetu umetnosti.
Ko mu je bio uzor, mentor, pod čijim se uticajem razvijao i sazreo? Ko mu je najviše pomogao da pronađe i zauzme svoje mesto na umetničkoj sceni?
– Ključne ličnosti u razvoju njegove karijere bili su njegov profesor na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti Ivan Tabaković, njegov brat Krsta, sa kojim je delio strast prema slikarskoj tehnici, Ričard Belami i vlasnik galerije Robert Šoelkopf.
Kakav je bio njegov život u Njujorku?
– U to vreme su umetnik i nastavnik u školi (što je bila njegova supruga) mogli da nađu lep stan u blizini Central parka sa obližnjim ateljeom u kojem je mogao da slika. Imao je snažnu zajednicu umetnika u gradu, sa kojima je crtao, učio i predavao. Predavao je časove crtanja i slikanja na Njujorškom univerzitetu, na Bruklinskom koledžu i na Njujorškoj akademiji umetnosti. Mislim da je grad koji mu je bio najbliži srcu bio Pariz – osećao je da je Pariz grad stvoren za vizuelnog umetnika. Njujork mu je bio previše ekstreman. To je grad u kome četverospratna kuća „trlja ramena“ od staklene zgrade pune kancelarija. Jednom mi je rekao da to nije „komponovani“ grad. Kada je bilo lepo vreme, voleo da se slika napolju. Njujork je sedamdesetih godina bio mnogo grubo mesto, pokušali su da ga čak i opljačkaju kada je slikao u parku. Rekao mi je da će razgovarati s njima na srpskom i praviti se da ne govori engleski. Njujork je takođe bio uzbudljivo mesto za umetnika – Metropoliten muzej bio je samo nekoliko minuta hoda preko parka od našeg stana i on je redovno odlazio tamo, kao i u mnoge druge muzeje u tom delu grada: Gugenhajm, Frik, Vitni i Muzej moderne umetnosti. Kada sam bio dete, stalno bi me vodio u Metropoliten. Mogli biste platiti koliko želite, a on bi dao po 25 centi za mene i za sebe. Tada je tokom nedelje bilo gotovo prazno. Sada je uvek gužva. Imao je puno prijatelja umetnika u Njujorku, ali uglavnom su bili na margini, jer su radili u figurativnoj ili realističkoj tradiciji. Uživao je u gradu, ali mislim da mu je nedostajao Pariz.
Da li ste vi rođeni u Njujorku?
– Da
Kako je izgledalo vaše detinjstvo sa ocem umetnikom?
– Radio je svakog dana, čak i vikendom. Voleo sam da odem u njegov atelje i vidim šta radi. Kad sam bio vrlo mlad, on još nije imao atelje i ponekad bi dolazili modeli da mu poziraju i tada sam morao da odem u drugu sobu. Pokazao mi je da je život uzbudljiv ako imate strast prema onome što radite. Uveče bi radio crteže, olovkom i mastilom, dok je proučavao dela nekih od svojih omiljenih umetnika. Obožavao je kompozicije (Nikole) Pusena i pejzaže (Žana Batiste Kamija) Koroa. Jednom kad sam bio dete, pokazao mi je Vermera u Metropolitenu i rekao mi je da ga je Vermer inspirisao da prestane da stvara apstraktna dela i da se vrati figurativnom slikarstvu. Rekao je da ga je Vermer naučio da je celokupna umetnost apstraktna, ali da umetnik može više da kontroliše značenje ako su apstraktni oblici čitljivi. Problem sa kojim se suočio bio je kako da klasično nadahnutu sliku učini relevantnom. Njegovo rešenje bilo je da uzme bezvremene priče, mitove, i postavi ih u Central park. Sve njegove figurativne slike su alegorije. Večeri je provodio čitajući Prusta i Ovidijeve “Metamorfoze”. Jednom mi je rekao da je Prust bio „slikarev pisac“ zbog njegovih opisa. U Central parku, u blizini gde je nekada slikao, nalazi se klupa sa spomen pločom na kojoj piše: „Mitovi su priče koje se nikada nisu događale, ali uvek jesu“. Jednom mi je rekao da su ga u mladosti privlačili spisi Kafke i egzistencijalista, ali kako je odrastao, privuklo ga je stvaralaštvo koje čini rad lepšim nego što to zapravo jeste. I osećao je da je to jedan od zadataka umetnosti.
Zašto nije izlagao u Jugoslaviji? Da li je uopšte posetio zemlju iz koje je potekao?
– Mislim da je bio zabrinut da će ga, dok ne postane američki državljanin, zatvoriti ako se vrati u Jugoslaviju. Vratio se 1968. i nekoliko puta nakon toga. Njegova majka imala je mali stan u Rovinju i tamo bismo je posećivali ponekad tokom leta. Mislim da ga niko nikada nije pozvao da izlaže u Jugoslaviji dok je bio živ.
U Jugoslaviji su ga neki smatrali disidentom. Zašto?
– Drugi bi to znali bolje od mene. O tome nije razgovarao sa mnom. Mislim da je razlog tome zato što se nije učlanio u partiju i posmatran je s nepoverenjem koje političari ponekad imaju prema umetnicima. Nije bio konformista. Bio je mladi umetnik koji je želeo da istražuje ideje, kulturu i svet. Za njega je bio alarm kada ga je policija privela i tražila inormacije o nekim njegovim prijateljima, koji su očigledno smatrani disidentima. Rekao je policiji da ih ne poznaje, a onda, nakon puštanja na slobodu, morao je da se pretvara da ih zaista ne poznaje. Pretpostavljam da je mislio da u takvom životu nema mnogo budućnosti.
Da li mu je to bilo bolno?
– Sigurno mu je nedostajalo mnogo toga iz zemlje njegove mladosti, ali nije mnogo govorio o tome. Nedostajali su mu je majka, brat i porodica njegovog brata.
Zašto su njegov život i delo ostali izvan pažnje jugoslovenske stručne i šire javnosti?
– Ne znam. To pitanje je verovatno bolje postaviti umetničkim autoritetima u Srbiji. Ponekad su ga intervjuisali jugoslovenski novinari koji su bili u poseti SAD.
Kako to da vi ne govorite maternji jezik svog oca i kako vas je put odveo u Australiju?
– Moj otac je jednom rekao da ne misli da neko ko odrasta u SAD-u mora da govori njegov jezik. Radio je puno. Nisam siguran da je imao vremena da me nauči svom maternjem jeziku. Voleo bih da jeste. Teško je ne govoriti jezik domovine svog oca i njegove porodice. Oženio sam se Slovenkom koja govori srpski i voleo bih da imamo zajednički jezik. Srećan sam što je moja supruga naučila našu ćerku svom maternjem jeziku. Moja supruga je dobila posao u Australiji i tada sam i ja isto učino kako ne bismo bili razdvojeni. Ovo je na neki način i neutralna teritorija za nas – ni moja, ni njena zemlja. Plus, mi ovde uživamo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare