Palić: Snežana i sedam patuljaka u svetu selfija

Kultura 20. jul. 202113:29
Podeli:
Film U ogledalu
Film "U ogledalu". Foto: Promo

Ako se neko pitao kako bi čuvena bajka "Snežana i sedam patuljaka" izgledala u modernom dobu, opsednutom društvenim mrežema, mobilnim telefonima i selfijima odgovor je ponudila litvanska rediteljka Lajla Pakalnina u filmu "U ogledalu".

Crno-belo ostvarenje, prikazano na Festivalu evropskog filma Palić u okviru programa „Paralele i sudari“ bio je dobar povod da se ova sineastkinja vrati na ovu smotru posle pet godina. I posle projekcije filma „U ogledalu“ susreli smo se sa Lajlom Pakalninom, koja deli prve utiske sa Palića:

– Nisam pristojna samo zato što sam gost, ali festival je i pre pet godina imao sjajnu atmosferu. Tada su ovde bili samo bioskopi na otvorenom, i publika divna. A kada sam se sad vratila i pogledala okolo videla sam da se sam Palić dosta promenio, poboljšao, a naročito festival. Daleko je više programa na različitim lokacijama, a atmosfera je i dalje sjajna – priča rediteljka.

Lajla Pakalnina. Foto:Igor Irge

Kada uporedi Palićki sa festivalima u svojoj zemlji ali i šire navodi da je specifikum ove smotre to što može da se vidi daleko više filmova sa Balkana.

– Kada idete na druge festivale, čini mi se da stalno viđam jedne iste face. Ovde je drugačije i konačno stičete utisak da je svet malo širi – ističe naša sagovornica.

U filmu „U ogledalu“ Pakalnina se bavi vrlo zanimljivom temom – spojila je savremeni „trend“ selfija sa prošlošću, odnosno bajkama, a ideja joj je sinula zahvaljujući ćerki.

– Stalno mi je ćerka na WhatsUp slala svoje selfije i nekako sam se zainteresovala za taj trend, shvativši da bi to mogla da bude i dobra forma za film. I imala sam neku grubu ideju ali nisam znala kako da je pretočim u film. A onda sam se setila bajke koju svi znaju „Snežane i sedam patuljaka“ kada se u njoj obraća ogledalu i shvatila da je to zapravo bila neka vrsta selfija ali u davnoj prošlosti. U svom filmu ja sam tim likovima iz bajke rešila da dam ogledalo u vidu mobilnog telefona. Želela sam nekako da preokrenem dobro poznatu bajku tako što ću duboko uroniti u nju i prilagoditi je sadašnjosti – objašnjava naša sagovornica.

Selfi kultura i opsesija sobom u tom smislu, kako ukazuje rediteljka, nije savremeni trend.

– Setite se samo slavnih slikara i njihovih autoportreta. Kako bismo to mogli drugačije da nazovemo do selfijima. Ali, stvarna opsesija selfijima je nastupila sa razvojem tehnologije, naročito sa mobilnim telefonima i mogućnostima koje pružaju. Više ne moraš nikoga da moliš da te slika ispred nekog znamenitog mesta, ili jezera, mora, već to možeš sam da uradiš. I to je interesantno zato što kompoziciju slike sam stvaraš. Selfiji na neki način otkrivaju karakter osobe koja samu sebe slika. Ali, s druge strane tu osobu ne čine boljom, jer svi ti programi na telefonu omogućavaju ti da sam sebe usavršiš. I to sam pokušala da donesem u svom filmu.

A na pitanje zašto ljudi i danas gutaju bajke koje su čitali od malena, i zašto ih verovanje u hepi-end nikada ne napušta, odgovara da je to u prirodi čoveka.

– Bajke sadrže toliko stvari, kao male kapljice vode koje ispunjavaju ceo svet. Čitanje ili slušanje bajki je sjajna stvar, čak bolja nego gledanje filmova jer one razvijaju imaginaciju čoveka. Svi mi čitamo bajke, ali svako od nas ih zamišlja u svojoj glavi drugačije.

Osvrće se Lajla Pakalnina i na neizbežnu temu – pandemija koronavirusa. Iako samo stvaranje dugometražnih filmova, bar u njenoj zemlji Litvaniji, nije bilo toliko ugroženo, dokumentarna ostvarenja su „patila“.

– Želim da u dokumentarcu snimim život, a neko ti to zabrani, jer ne smeš da ulaziš u kuće drugih ljudi. A najveći gubitak tokom pandemije jeste bila nemogućnost publike da dolazi u bioskope, nemogućnost da mi reditelji budemo u interakciji sa ljubiteljima filma. Pre pandemije nisam bila ni svesna koliko sam zapravo putovala, koliko sam se susretala sa raznim ljudima, a kada je sve to zaustavljeno shvatila sam koliko mi nedostaje veliki ekran, susreti sa ljudima, taj fidbek. Znate, svi reditelji uvek kažu da kako vole da svoje filmove prikažu na velikom ekranu, ali to je naročito slučaj sa ovim mojim filmom. Jer, napravljen je u formi selfija, stalno je u pokretu i kada ga gledaš na velikom ekranu doživljavaš fizičko iskustvo, zavrti ti se u glavi od selfija, što je i poenta!

Komentari

Vaš komentar