0
Mrzim eksplicitne scene seksa na filmu, i ne snimam ih. Ne sviđa mi se tolika količina seksa u današnjoj svetskoj kinematografiji. Ne treba mi da u svom filmu gledam zadnjice, grudi... Dovoljan je samo pogled da iskaže svu seksualnu žudnju, kaže za Nova.rs istaknuti nemački reditelj Kristijan Pecold.
Jedan od najznačajnijih predstavnika savremene nemačke kinematografije, nekadašnji student Farockog i Bitomskog na Filmskoj i televizijskoj akademiji u Berlinu, još sa prvim filmom „Unutrašnja sigurnost“ 2000. godine nametnuo se, osvojivši brojne nagrade u Nemačkoj.
Iza Kristijana Pecolda je rad na televiziji ali i osam dugometražnih filmova, među kojima se izdvajaju „Barbara“ i „Feniks“. Poslednje Pecoldovo ostvarenje „Undine“ premijerno je prikazano na Berlinalu, na kome je ovenčano sa dva priznanja – nagradom Fipresci, a Paula Bir je dobila „Srebrnog medveda“ za najbolju glumicu.
I Kristijan Pecold je na Festival evropskog filma Palić došao kako bi primio još jednu nagradu – „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji. Dok sedimo u okruženju palićkog parka, dan nakon što je na svečanoj ceremoniji otvaranja primio nagradu, priča nam sa kakvim strahom se popeo na scenu Letnje pozornice u subotu uveče.
– Eto, i posle toliko godina karijere imam strah od izlaska na binu. I svi glumci sa kojima sam radio i koje znam imaju strah od scene. Jer, kada nisu „u liku“, kada su na sceni oni sami, onda je prisutna neka bojazan. Tako je i kod mene. Za mene nije problem kada kao profesionalac treba da pričam nešto o režiji, o svetlu, scenariju… A druga bitna stvar zbog koje se toliko strašim jesta što kad god dobijem nagradu osetim neku vrstu srama. Jer, nekako mislim da je nisam zaslužio. Znate, ja potičem iz skromnog bekgraunda. Moja porodica nije bila baš bogata i uvek se sećam mojih roditelja, oca koji je bio radnik u fabrici, i mislim da toga nisam dostojan. Naravno to je svima čudno, naročito posle toliko godina karijere i 75 nagrada koje sam do sada osvojio. Dakle tu je taj sram, ali i nelagoda. Znate onu pesmu „Smitsa“- „Ask“ u kojoj Morisi peva: „Stidljivost je lepa i stidljivost te može paralizovati“ – e pa tu se pronalazim. Pomalo stidljivost, pomalo sram, i zaista to mrzim. I pošto to mrzim, onda imam strah od izlaska na scenu.
Iako su filmovi Kristijana Pecolda prikazivani ranije na Paliću, otkriva nam da dok ga zvaničnici festivala nisu pozvali nije ni znao da postoji ova filmska smotra.
– Nisam toliko zainteresovan za festivale širom sveta, niti čitam o njima. A kada su me obavestili da sam dobio „Lifku“ malo sam istraživao i shvatio koliko je sjajno ovo mesto. I čitav njegov istorijat. A kada sam stigao ovde, uvideo sam koliko je divno, kako su domaćini ljubazni, da je festivalski program izvrstan, kao i publika. I evo sada u trenutku dok pričam sa vama, kada više nema straha od scene, vidim koliko je ovo mesto fantastično – priznaje nemački sineasta.
Nakon ostvarenja „Undine“ i kada se situacija sa koronavirusom, bar na tren, malo stabilizovala, počeo je da snima novi film. Međutim, prekinuo je sve, a razloge ovako objašnjava.
– U pitanju je bio distopijski film. A sam sam bio žestoko oboleo od koronvirusa. Više od četiri nedelje ležao sam u krevetu, i nije to bio nimalo prijatan period. I onda sam sebi rekao – e nema više distopijskih filmova. Završio sam sa tim. Želim da vidim tela, pokrete, kožu, dodir, fizičke odnose, želim da vidim smeh, lepotu, božanstvenost, zahvalnost… I taj film koji sam započeo jednostavno sam bacio u kantu za đubre. I napisao novi scenario za film koji ću snimiti sledeće godine, sa Paulom Bir koja je igrala u ostvarenju „Undine“. I taj projekat mi je divan.
Reditelj otkriva i da će film biti smešten na Baltičko more, tačnije u Odesu, gde je boravio jedno vreme.
– Tu moji junaci odlaze na odmor, i okruženi su šumom. I u šumi izbija požar, i sve više im se bliži. Ali, rasplamsavanje tog požara budi i rasplamsavanje seksualne želje u njima. Toliko da će se ona otrgnuti kontroli, kao što ni požar ne može da se stavi pod kontrolu – objašnjava nam reditelj.
Bez obzira na žestoku seksualnu konotaciju u koju će smestiti junake svog filma, to neće biti uobičajeno, otvoreno prikazivanje požude na velikom ekranu.
– Dovoljan je samo pogled da iskaže svu seksualnu žudnju. To je za mene najvažnije. I kada u Hičkokovom filmu Ingrid Bergman prolazi pored vrata u hotelu, a neko je iza tih vrata ona se u tu osobu zaljubljuje. I to je erotično. Ne mora se sve pokazati. Nervira me ta količina seksa u filmovima poslednjih godina. I uvek muškarac leži, a žena je na njemu i oni kao imaju neki „dijalog“. To nije seks, već TV seks i nimalo mi se ne sviđa.
Kada pogleda svoju karijeru započetu još polovinom devedestih i sva dostignuća, ističe da voli sve filmove koje je potpisao. Upotrebljava i onu čuvenu floskulu – svi su mi kao moja deca:
– Ali, prvi film „Unutrašnja sigurnost“ je bio film koji smo uspeli da napravimo uprkos lošim uslovima. Bio je to moj prvi dugometražni film, novca nije bilo, morali smo žestoko da se borimo. I samo zahvaljujući solidarnosti čitave ekipe, glumaca uspeli smo. Bili su to fantastični trenuci i zato najviše volim taj film – iskren je Kristijan Pecold, koji na kraju poručuje da je ovu, 2021. godinu shvatio kao odmor od filma. I da u tom odmoru uživa!
