Pablo Larin: Čile je moj svet, kako to da ja ne smem da pričam o stvarima koje su nam se desile?

Margaret Tačer i Augusto Pinoče vampiri su u novom filmu čileanskog reditelja Pabla Larina. Bukvalno tako: „Grof“ (El Konde) ih oblači u crne ogrtače i tera ih da lete iznad grada, grizući vratove svojih žrtava i kidajući srca iz grudi. Pinoče je posebno proždrljiv i nezasit. Čudovište voli sve vrste krvi, objašnjava Tačerova u filmu, sa svom uljudnošću i snishodljivošću svoje rase i klase. "Ali prirodno je da je engleska krv njoj omiljena", kaže Larin za "Gardijan".https://www.youtube.com/watch?v=YGvX7ma7XnkLarin – brz, borben čovek u srednjim 40-im – decenijama je fasciniran Pinočeom. Kao dete ga je gledao na TV-u i osećao instinktivnu odbojnost. Kao odrasla osoba snimio je filmove o korozivnom uticaju diktatora na čileansku kulturu (Toni Manero), ljudskim gubicima vojne vladavine (Post-mortem) i referendumu 1988. koji je konačno pokrenuo njen pad (No). Sviđalo mu se to ili ne, Larin i general su sada nerazdvojni i definišu jedan drugog. Tako je sa svim mračnim opsesijama. Što više govorite o svojoj temi, ona sve više govori o vama.

Pinoče je, priznaje, glavno gorivo u njegovom rezervoaru. Ne može da zamisli kakvu bi karijeru imao da taj čovek nije postojao. „Ali istina je ono što kažu – za bilo koji oblik naracije potrebna vam je kriza, bilo da je u pitanju Šekspir ili grčka drama, šta god da je. Kriza. To je lepa reč", osmehuje se.Prošlo je jedva sat vremena od predstavljanja filma na Venecijanskom filmskom festivalu i Larina su prevezli preko lagune na slavljeničku večeru. Želi džin tonik u ruci čim čamac pristane i cigaretu koju može da popuši na terasi restorana. On se i dalje oslobađa uzbuđenja zbog premijere. Možda i on treba da se aklimatizuje nakon još jednog putovanja kroz mrak. Kaže da se sav njegov prethodni rad fokusirao na Pinočeov zloćudni uticaj. „Ovaj put mislim da sam pogledao zlu u lice u potpunosti.”

„El Konde“ vraća reditelja na matično tlo nakon njegovih nedavnih avantura u Sandringemu, kada je snimao kraljevske članove porodice za njegovu priču o Dajani Spenser.Režiser pijucka svoj džin tonik i bulji u zalazak sunca. On kaže da su siromašni i neškolovani ti koji snose teret nereda, a ne obrazovana elita;. „Mislim, imao sam 12 godina kada se referendum desio“, dodaje on. „I odgajan sam u porodici vladajuće klase, tako da nikada nisam bio u opasnosti. Za mene je život bio lak.”Ovo je neosporno tačno; on je dete režima. Larinov otac, Hernan, na kraju je postao predsednik konzervativne Nezavisne demokratske unije (iako se pridružio stranci 1991, nakon što je Pinoče odstupio). Njegova majka, Magdalena, služila je u desničarskoj vladi milijardera biznismena Sebastijana Pinjere, pa se pretpostavlja da su mu oba roditelja bili simpatizeri.„Mislim da je čak moj otac bio član političke stranke koja ga je podržavala. Danas to nije njegov stav. Možda je malo zalutao. Ali moji roditelji su deo određene društvene strukture. I ja sam iz tog sveta, pa mi je trebalo malo vremena da stvorim sopstvenu svest. Ali činjenica da sam iz tog sveta ne znači da ne mogu da snimam filmove o tome.”To je, postaje jasno, pitanje koje ga muči. Ko je kvalifikovan da ispriča koju priču? Ko uopšte odlučuje ko je dostojan tako nečeg? Pre nekoliko godina, kaže, profilisao ga je reporter magazina „Ekonomist“. Pisac je odleteo u Veneciju da ga intervjuiše na festivalu i u Njujork radi naknadnog intervjua.„I onda taj čovek, taj beli engleski gospodin, postavlja pitanje: da li ovaj čovek, Pablo, sme da priča o ovim temama odakle dolazi? „Kako ovaj čovek može da kaže da nisam prava osoba za snimanje ovih subjekata u Čileu? Ja sam jebeni Čileanac, čoveče. To je moj svet. Kako da ne smem da pričam o stvarima koje su mi se desile, meni, kao članu moje zajednice?“

Nikotin nije pomogao; kipi od besa. On celu stvar svodi na kolonijalne stavove, taj ugrađeni, zastareli zapadni način razmišljanja. „Isto je kao kod gđe Tačer,

Henri] Kisindžera,

Ričarda] Niksona – način na koji su pričali o Čileu. Pročitajte transkripte traka, sve je tu. ’Oh, samo im pošaljite nešto novca. Oni nisu pametni ljudi. Neka se bore među sobom.’ Želite da znate zašto sam stavio Margaret Tačer u ovaj film? Jedan od razloga je taj.” On odmahuje glavom. „To me je navelo da razumem mnoge stvari.U Velikoj Britaniji je radio na filmu „Spenser“, bujnoj gotičkoj basni o razorenom braku Čarlsa i Dajane.Ovo poslednje mu je, objašnjava, pružilo dalji uvid u to kako se živi u Engleskoj. „Disfunkcionalnost, složenost, to je bio moj glavni zaključak. To je sjajna zemlja, Engleska, sa divnom kulturom. Ali to je takođe zemlja pirata, puna ljudi koji su još uvek zaljubljeni u kraljevske porodice, čak i u kralja kog sada imate, koga je nemoguće razumeti – on je tako bezobrazna osoba.”U svakom slučaju, on je uglavnom napravio film „Spenser“ za dobrobit svoje majke. Nekada se Magdalena ugledala na Dajanu. Ista frizura, ista odeća, radovi. „Znači, dopao joj se film“, kaže on, a onda kratko zastane i ponovo razmisli. "Možda bi poželela da je malo manje mračan."„Imao sam priliku da živim u LA-u, Njujorku, bilo gde. Ali moja deca su u Čileu i moj krevet je u Čileu i to sam ja, ja sam čileanski filmski stvaralac“, zaključuje Larin.Bonus video: Vudi Alen na premijeri svog filma u Veneciji