0
U pozorišnoj crnoj kutiji, gde se sanja otvorenih očiju, ne postoje ni granice, ni godine, polovi, rase, ni nacije, i tu sanjamo jedan svet utopije, kaže poznati glumac Ozren Grabarić.
Glavnu ulogu u komadu „Čovek slon“, u režiji Kokana Mladenovića, tumačiće Ozren Grabarić, glumac koji je zbog svog vanserijskog talenta pozvan kao gost iz Zagreba, a postao nezaobilazan na sceni BDP-a. Premijerno izvođenje je sutra u 19.30 na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.
Polazišna tačka u razvoju ovog komada su dokumentarni podaci i spisi o slučaju Džona Merika poznatog kao „čovek slon“. Ovaj medicinski fenomen samo je okidač za temu diskriminacije različitih medicinskih stanja od „zdravog“ društva i na koje sve načine to društvo zlostavlja one koji se razlikuju od normirane većine, a kako u razgovoru za naš portal objašnjava hrvatski glumac, tekst je i te kako aktuelan, jer živimo u društvu senzacionalizma i površnosti.
– Živimo u društvu spektakla, mediji nam plasiraju samo udarničke vesti, skandalozne i šokantne. Sve te površne stvari privlače pažnju ljudi, ali zapravo niko ne vidi suštinu. Tako je i sa „čovekom slonom“. Svi ga posmatraju zbog njegovog medicinskog stanja, a nikoga ne zanima ko je taj čovek, šta ima u svojoj duši, ne interesuje ih njegova dobrota, niti pogled na svet. On ima potrebu da sve to kaže, ali društvo u kojem živi ne želi da sluša – kaže dramski umetnik Ozren Grabarić.
Dramaturg Dimitrije Kokanov je u komadu, ističe glumac, napisao nešto što ga je posebno dojmilo, a to je ta demistifikacija pozorišta koje je na neki način deo spektakla, ali je istakao važno pitanje – do koje mere.
– Pitamo se koja je pozicija izvođača koji je posmatran, šta znači biti izložen i ogoljen pred ljudima. Šta znači uopšte preneti neku svoju unutarnju suštinu mimo fizičkih datosti.
Grabarić je pre dva dana dobio nagradu „Milosav Buca Mirković“ za najuspešnije glumačko ostvarenje za naslovnu ulogu u predstavi „Švejk“ u režiji Veljka Mićunovića, a u februaru i godišnju nagradu BDP.
– Mnogo mi znače nagrade, pogotovo kada dođu za predstave ovog pozorišta, jer su mi u BDP pružili novi teatarski život, prigrlili su me i ovde se sada osećam kao kod kuće. Ovaj teatar je postao mesto susreta umetnika i to je jako važno za celu regiju. Važno je da postoji kuća gde se događaju saradnje, gde rade umetnici iz celog regiona, jer tako proširujemo naše poglede, ne samo na umetnost, već i ceo svet. Kao neka vrsta svetionika, koji nam pokazuje put gde bismo svi mogli ići – kaže Grabarić.
Kada govorimo o saradnji u regionu, nažalost, uvek govorimo o umetnosti kao izuzetku što se, kako naš sagovornik ocenjuje, odnosi na politiku.
– Sve što se događalo na ovim prostorima uticalo je na to da se zatvorimo u svoja dvorišta i da mislimo da su ona dovoljno velika da bismo mogli da dosegnemo zvezde. Ali, zato je teatar jedna dublja filizofija od zabave i senzacionalizma. Teatar nas uči da se zapitamo. U pozorišnoj crnoj kutiji, gde se sanja otvorenih očiju, ne postoje ni granice, ni godine, polovi, rase, ni nacije. Briše se sve u našem snu. I tu sanjamo jedan svet utopije. Nekada, razume se, prikazujemo život kakav jeste, ali ne sa idejom da optužimo nekoga, nego da pokažemo put ka utopiji ili boljem snu – navodi Ozren dodajući da nas pozorište uči da sve što radimo zajedno bude bolje.
Zato teatar, prema njegovom mišljenju, ima društvenu ulogu, razvija kritičku misao, razvija svest i pojedinca.
– Misleći pojedinac je važan za društvo, jer je to jedini uslov da demokratija opstane i funkcioniše. U predstavi “Demokratija” Veljka Mićunovića kažemo da je demokratija rekurentna sumnja da je više od polovine ljudi u pravu, više od polovine vremena. Nažalost, reč “demokratija” se banalizovala, nema nikakav smisao. Ona funkcioniše samo ako imate misleće pojedince. Teatar i kultura jesu produžetak obrazovnog sistema tj. obrazovanje onih koji ne misle da više treba da budu obrazovani. Ponekad subverzivan, ali ima i prosvetiteljsku ulogu. Naravno, mora da ima i zabavnu ulogu, jer inače niko to ne bi gledao. U pozorište se ne ide po dužnosti kao u školu, već mora imati atraktivan sadržaj kako biste i vi novinari došli i o njemu pisali.
A zašto je još uvek izuzetak govoriti o saradnji u regionu, Grabarić ocenjuje da je to zato, jer smo se svi uspavali u našim dvorištima, te su i institucije postale mrtve:
– U ljudskoj prirodi je da se uspavamo tamo gde se osećamo ugodno, da se opustimo i da ne tražimo više od tog našeg prostora komoditeta. Ali, predugo smo u tom prostoru i sad se pokazuje da to više ne funkcioniše i da su nam teatri mrtvi i da su nam predstave slabe, ravne. Ovom sistemu oko nas nije potreban misleći čovek, on je opasnost, nego društvo kojim se lako manipuliše. Zato nam i plasiraju ideje kao što su domoljublje, nacionalnost, patriotizam… Sve one u suštini imaju veliko značenje za neke, a zapravo su isprazne kada vidite da oni koji to promovišu ne žive po tim istim postulatima. Zato su to udice za mase.
Uloga umetnika i prosvetnih radnika jeste, dodaje glumac, da se suprotstave tome.
– Ponekad je nužan aktivizam, ponekad ne, ali ono što je najvažnije jeste da se potrudite da jako dobro radite svoj posao i da dobro promišljate.
Ukazujemo i na to da kada je reč o aktivizumu, svedoci smo da su glumci prve žrtve nakon podignutog glasa protiv sistema i vlasti.
– Umetnik koji je odlučio da kaže glasno svoj stav zna da će se suočiti sa posledicama, jer uspeh takvom umetniku je sporedna stvar. On je samo posledica nečega što radi iskreno. Teško je dignuti glas, potrebno je puno hrabrosti. Nemam ni ja uvek tu hrabrost. U stvari, kako godine prolaze, sve manje. Kada sam bio mlađi, bio sam jači umetnik otpora. S godinama birate one bitke koje možete da dobijete. Birate da uđete u bitku koja ima smisla. Možda grešim, možda neki drugi umetnici imaju veću moć, pa mogu sami nešto da pokrenu. Ja nemam taj osećaj. A i s godinama se čovek umori od besmisla. Povukao sam se na svoju teritoriju, a to su gluma i pedagogija. Znam da tu mogu da utičem i promovišem vrednosti koje se tiču pozorišta i struke. Na duže staze, mogu da verujem da i to može da napravi neku promenu – zaključio je Grabarić.
Ozren Grabarić ističe da su u Hrvatskoj umetnici uglavnom zaćutali, a da kada dođe u Srbiju ima utisak da zavređuju više pažnje.
– Mislim da ovde ljudi mnogo više slušaju umetnike, da čuju njihov glas i da zapravo nešto znači. Druga stvar je što u Hrvatskoj imamo neki privid da su, makar u političkom smislu, stvari malo uređenije. Upravo to je dovelo ljude i umetnike u područje komfora, da imaju dovoljno da bi preživeli, a ne da bi živeli dobro. I to je dovelo do lagane pasivnosti umetnika.
Bonus video: Milutin Milošević i Ozren Grabarić
