“Narode, ukoliko vam je potrebno čišćenje stana ili kancelarije, uzmite me. Umem to dobro da radim (sa ekološkim sredstvima). A i pomoći ćete mi da završim novu zbirku priča koju pišem“, napisala je spisateljica Dragoslava Barzut na Tviteru.
Dragoslava Barzut autorka je zbirke priča „Zlatni metak“ (2012) i romana „Papirne disko kugle“ (2017). Priredila je i „Pristojan život“, zbornik lezbejske kratke priče sa prostora bivše Jugoslavije. Za roman je dobila nagradu „Anđelka Milić“, nagrađivana je i za priče, kao i za aktivistički rad u oblasti ljudskih prava i podršku LGBTQ osobama. Njen tvit izazvao je buru na društvenim mrežama. „Ovako žive pisci u Srbiji“, bio je najčešći komentar. Šta ju je motivisalo da napiše ovakav tvit, pitamo.
Narode, ukoliko vam je potrebno čišćenje stana ili kanca, uzmite me. Umem to dobro da radim (sa ekološkim sredstvima). A i pomoći ćete mi da završim novu zbirku priča koju pišem.
— Dragoslava Barzut (@jajesamsveto) November 11, 2020
– Obično me ljudi pitaju kada ću nešto novo da napišem ili još češće zašto ne pišem. To je veoma frustrirajuće. Ne pišem zato što radim druge poslove koji mi uzimaju i vreme i energiju i tu nema mesta za ozbiljan književni rad. Pisanje je posao kao i svaki drugi, zahteva puno radno vreme, postavljene ciljeve i, na kraju, rezultate. Ako nemate kad da pišete od drugih poslova, ako je to sporadično i dezavuisano sa svih strana, normalno je da nećete ništa napisati. Ne mogu da pišem kad “dođem kući sa posla” umorna, posle ko zna koliko sati intelektualnog rada. Oduvek sam osećala strah da probam da živim od pisanja, ali eto, možda se sada usudim uz dodatni posao kao što je čišćenje – kaže ona.
Njen tvit odmah je naišao na reakcije i podršku.
„Koliko bih želeo da vam pomognem u ovome, toliko sam i tužan da neko mora da bi se bavio jednom od najlepših stvari, pisanjem, da sebe stavi u položaj da za kulturu izgara i sebe dovodi do granice 110 odsto davanja. Dajte drugi načun da pomognemo ako može”, jedan je od komentara. Dragoslava, međutim, nema ništa protiv toga da radi kao čistačica.
– Postoji mnogo predrasuda prema čišćenju kao poslu, da je ono rezervisano za „niže“ slojeve društva, da ga je sramota raditi… Ja to ne mislim. Čišćenje je takođe human (kako je neko na Tviteru okarakterisao bavljanje pisanjem) i potreban posao, planetu ćemo (možda) spasiti kada savladamo taj korak da očistimo za sobom. Sa druge strane, čišćenje me intelektualno ne iscrpljuje koliko pisanje, i može da se kombinuje sa pisanjem, što drugi poslovi koje radim, ne mogu. Čišćenje može biti i zamena za neku drugu fizičku aktivnost, teretanu na primer – navodi ona.
Njen oglas se brzo proširio društvenim mrežama i ljudi su počeli da joj se javljaju.
– Nisam zaista očekivala toliko reakcija! Rasprodata sam! Nisam uopšte imala predstavu o tome koliko me ljudi čita, dok nisam napisala ovaj tvit. On me je takođe motivisao da razmišljam o potrebi za socijalnim preduzećem koje bi uključivalo / zapošljavalo upravo žene o kojima pišem u svojim pričama, koje društvo smešta na marginu ili ih briše, baš kao što to radi i književnicama i književnicima – priča Dragoslava Barzut.
Zbirku priča koju piše počela je nakon što je završila roman.
– Odlučila sam da završim zbirku priča koju sam počela pre skoro dve godine, a ima i više. Srećna sam što radim sa urednicama izdavačke kuće “Štrik”, to mi mnogo olakšava proces rada. Mnogo je lakše pisati kada imate ozbiljno uredništvo. Što se tema tiče, to su neke moje stare teme, lezbejski odnosi, prekarni rad, klasne razlike, međuljudski odnosi, sa nekim novim temama kao što je depresija, individualna i kolektivna, i druga različita mentalna stanja ličnosti – opisuje autorka svoje priče.
Verovatnoća da će uspeti da živi isključivo od pisanja, pokazuju iskustva njenih kolega po peru, prilično su mala. Dragoslava Barzut toga je svesna.
– Književnica i književnika u Srbiji ima, ako uzmemo za parametar broj članica i članova dva najveća udruženja, UKS-a (blizu 600 članova/ica) i SKD-a (oko 300 članova/ica) i tom broju dodamo one koji nisu članovi i članice nekog udruženja, dolazimo do brojke od blizu 1.000 književnica i književnika. Udeo žena koje pišu je trostruko manji u odnosu na muškarce koji pišu, mada se taj trend menja i beleži znatan skok u poslednjih dvadesetak godina. Međutim, ono što se menja na gore jeste položaj pisca ili spisateljice u društvu. Ne znam ko od koleginica i kolega iz moje generacije uspeva da živi od pisanja, veoma mali broj uz obavljanje različitih, srodnih manje ili više zanatskijh, poslova – lektura, moderacija književnim programima, pisanje za časopise… I uz sve to, i rasprodate tiraže prve, druge, treće… nisam sigurna da možete svakog dana u godini imati krov nad glavom i pun tanjir na stolu – zaključuje Dragoslava Barzut.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare