Mogu li srpski pisci da žive od pisanja knjiga i zašto ne

Kultura 12. nov. 202009:11 > 09:37
Podeli:
Foto:Arhiva/Dalibor Danilovic/Screenshot/Tv Hram

Ugovori sa izdavačima pokazuju da pisci u Srbiji, da bi zaradili prosečnu platu, svakog meseca treba da prodaju od 550 pa do 830 primeraka svojih knjiga. To, međutim, uspeva samo retkima. Mnogi su zato prinuđeni da rade druge poslove, bilo da su oni vezani za književnost ili nisu, a da se pisanjem kao osnovnim pozivom bave u međuvremenu.

Prosečna plata u Srbiji je, prema zvaničnim statističkim podacima, u avgustu bila 58.513 dinara. Ugovori sa izdavačima u Srbiji su uglavnom takvi da pisci, osim početnog honorara – i to ako ga dobiju, a u boljem slučaju on iznosi oko 1.500 evra – imaju 10 do 12 odsto prihoda od prodatih knjiga. Piscima bestselera sa jedne strane i dobitnicima Ninove nagrade sa druge još i pođe za rukom da premaše četvorocifreni broj prodatih primeraka, ali većina može da računa na redovne tiraže od 500 do 1.000 primeraka i da, eventualno, sa nekoliko izdanja dođe do 3.000 do 4.000, a to se već smatra uspehom. Računica je jasna. Prodajom knjige koju pišu najmanje godinu dana moći će da plaćaju životne troškove najduže četiri meseca.

Zato rade i druge poslove. Urednici su u izdavačkim kućama, prevodioci, pišu kolumne kao što to rade Svetislav Basara, Dragan Velikić, Srđan Valjarević… „Divim se tome kako Basara uspe svakog dana da nađe temu i bude inspirisan da napiše kolumnu“, kaže jedan poznati domaći pisac.

Svetislav Basara Foto: Vladislav Mitić

A Svetislav Basara, jedan od najčitanijih domaćih autora, na pitanje zašto pisci u Srbiji ne mogu da žive od prodaje svojih knjiga za Nova.rs kaže:

– Odgovor je jednostavan. Ne može pisac u Srbiji da proda toliko knjiga. Tiraži takođe nisu bog zna kakvi. Retko gde i u svetu pisci mogu da žive od svojih knjiga.

Lengold: Svako od moje knjige zaradi više nego ja

Poznata, rado čitana i nagrađivana autorka Jelena Lengold kaže da je kod nas „sve pogrešno raspoređeno“ i da „na knjizi najmanje zarade pisci“.

– To je opšti problem zanemarenosti kulture. Budžet za kulturu je mali. Osim toga, u slučaju pisaca, sve je pogrešno raspoređeno. Svako zaradi od moje knjige više nego ja, i izdavač, i štamparija, i knjižari… Pisac dobije 10 odsto od svakog primerka. To znači da, ako moja knjiga košta 700 dinara, ja dobijem 70. Ako se moja knjiga proda u tiražu od 1.000 primeraka – neke moje knjige jesu prodavane i u tri tiraža, ali govorimo o uobičajenim tiražima – to znači da dobijem 70.000 dinara, što je jedna pristojna mesečna plata. A knjigu ako pišete kako treba, pišete bar godinu dana. To je u praksi tako i od toga se ne može živeti. Kod nas uspešni pisci prodaju 3.000 do 4.000 knjiga. Dobitnici Ninove nagrade prodaju više, do 20.000, ali to je jednom – kaže Jelena Lengold.

Bećković: Vremena koja zovemo najgorim ukazuju se kao „zlatno doba“

Pesnik Matija Bećković priča da „nikada nije ni moglo“ da se baš lagodno živi od knjiga, da je „moglo da se životari, da se preživi“, ali da su pisci nekada dobijali ne samo honorare, nego i stanove. On ključ vidi u (ne)poštovanju autorskih prava.

Matija Bećković Foto: Ivan Dinić/Nova S

– Jedino što se ne spominje u ovim pregovorima oko uslova za ulazak u Evropsku uniju su autorska prava. Kod nas to decenijama ne postoji. Pisci daju izdavačima sve gotovo, na disketi, otkucano, lektorisano, da oni samo odštampaju. Neki još i plaćaju da im bude objavljeno. A što je najgore, i izdavači su u buli. I najveće novine ne plaćaju autorske honorare. Oni naplaćuju čitulje, a kada biste objavili pesmu na onolikom prostoru koji zauzme čitulja, ne biste dobili ništa. Na ulici sam jednom, ima tome više od 20 godina, dao izjavu za britanski BBC, pa su me kasnije pozvali da mi plate. Pisalo je na tom papiru i kada je moja izjava emitovana, i koliko je trajala, i za te dve sekunde platili su mi 46 funti, a ovde sam se toliko napričao i za novine, i za radio, i za televiziju… Tako da se ona vremena koja zovemo najgorim ukazuju kao „zlatno Periklovo doba“. Tada su pisci dobijali honorare, čak i stanove. Znalo se u ono vreme tačno koliko šta košta – kaže Bećković uz osmeh.

Ozbiljan posao tretiran kao hobi

Na konstataciju da neki od pisaca računaju i sa honorarima od književnih večeri, Bećković kaže da su i ti iznosi „teška sirotinja, izdvojena na jadvite jade“.

A pisci u svetu, iako procentualno gledano možda i ne zarađuju od prodaje knjiga više nego pisci kod nas, mogu da računaju i na plaćena javna čitanja i nastupe, podseća Jelena Lengold.

Jelena Lengold, Foto: Dalibor Danilović

– Kod nas je to drugačije. Još ako ste na meti režima, kao što većina pisaca kod nas jeste, onda vas i ne zovu na književne večeri. Ako vas i pozovu, daju 4.000 dinara. Budžeti su mali, domovi kulture nemaju da plate, a država sa jedne strane ne podstiče čitanje, a sa druge ne razmišlja od čega pisac živi dok piše knjigu. Pisci nemaju čime ni da ucene državu. Šta, da kažemo da nećemo da pišemo? Ne verujem da bi se baš potresli. U mnogim zemljama i samostalni umetnici imaju neku vrstu plate, a kod nas su u posebno teškoj situaciji. Ukupna situacija tera nas da radimo druge poslove, pa da se pored toga bavimo pisanjem knjiga, da budemo vikend-pisci. Kao da je to hobi, a ne ozbiljan posao kao što jeste – ističe ona.

A da se na pisanje u razvijenim kulturama gleda kao na ozbiljan posao, pa da ni ti honorari od književnih nastupa nisu zanemarljivi potvrđuje i Dragan Velikić.

Dragan Velikić Foto: Zoran Lončarević

– U drugim kulturama pisci pored honorara za knjigu mogu da računaju i na prihode od književnih večeri. Književne večeri su itekakva stavka, to nisu simbolični iznosi, nego značajni. Znam da su meni kada su mi knjige izlazile u Nemačkoj, primera radi, izdavači govorili da ne prihvatam učešća na književnim večerima sa honorarima ispod 300 ili 500 evra, a nekada to bude i 700, 800, pa čak i 1.000 evra. Osim toga, tu su i stipendije. Kod nas je to od kraja devedesetih bila stipendija Fonda Borislav Pekić i pisci koji je dobiju mogli su na miru da pišu godinu dana. Ne znam da li se ona i sada dodeljuje. Na nemačkom govornom području, u Nemačkoj ili u Austriji, pisci koji ne moraju da budu sam vrh njihove književnosti, ali su renomirani, imaju neverovatne stipendije. Svaki grad praktično stipendira nekoga od pisaca. Kod nas toga nema, o tome možemo samo da maštamo – navodi Velikić.

Stojiljković: Nova knjiga „povlači“ prethodne

Komentarišući na društvenim mrežama pismo koje je njegov kolega po peru Dejan Tiago Stanović uputio novoj ministarki kulture Maji Gojković, gde navodi i da „srpski pisci, čak i oni najprodavaniji, ne mogu da žive od pisanja“, pisac Dejan Stojiljković ukazuje i na to da se, kada je reč o tiražima i prodaji, ne prodaju nužno samo nove knjige domaćih pisaca, nego i njihova ranija izdanja.

Dejan Stojiljković Foto:Screenshot/Телевизија Храм

– Neki od pisaca imaju i solidan „katalog“ prethodnih knjiga, poput recimo Ljube Ršumovića ili Uroša Petrovića. Tako da svaka nova knjiga „povuče“ prethodne. Mnogi pisci takođe dobro zarađuju od promocija i književnih večeri. Meni se još prodaju dobro stare knjige i na mesečnom nivou to izađe solidna plata. Postoji u izdavaštvu taj fenomen koji se zove „slowseller“ ili „slowburner“. Primetio sam i da se vremenom publika menja i da knjige dobijaju nove čitaoce. Dešava se, doduše, da knjiga inicijalno bude bestseler, ali da vremenom čitaoci izgube interesovanje, pa one prestanu da se štampaju. Na primer, ako pogledamo poslednjih 20 dobitnika NIN-ove nagrade, dosta tih knjiga ne mogu više da se kupe u knjižarama – zaključuje Stojiljković.

Prevodi domaćih pisaca u inostranstvu

Dragan Velikić kao jedan od načina da država pomogne (dobrim) piscima vidi i u tome da se povećaju izdvajanja za prevode domaćih pisaca i njihovo predstavljanje u inostranstvu.

– Lepo je što naše ministarstvo poslednjih više od 10 godina daje određeni procenat za prevođenje. Sve države vode računa o svojoj književnosti i pridaju značaja prevođenju. Što je veći pisac i potpora je veća. A zna se ko su dobri pisci. U Italiji, na primer, Umberto Eko je veći od Paola Volponija, koji je značajan pisac i mislio sam svojevremeno da ga prevodim. Slovenci takođe imaju takav pristup kada su u pitanju knjige Draga Jančara. Tačno se zna za prevođenje čijih knjiga država daje više novca, a za čije manje. Kod nas, kao i sve što se daje za kulturu, to nisu velike sume. To je možda 10 odsto od onoga što bi moglo, ali dobro je da to postoji. To znači i neko vrednovanje. I velike kulture potpomažu prevođenje dela iz svojih književnosti, bez obzira na to što će ona biti prevođena i štampana u drugim zemljama i mimo toga. U Italiji i drugim zemljama postoje te neke liste, kod nas još ne – kaže Velikić.

Da bi se bar donekle poboljšala situacija, Matija Bećković rešenje vidi pre svega u regulisanju autorskih prava.
– To sa autorskim pravima bi moralo da dođe na red, naročito što se tiče mladih pisaca. Imate odlične mlade pisce, njima su sa jedne strane knjige hvaljene, a sa druge za njih niko ne zna – ističe on.

Upitan da li misli da bi u tom slučaju pisci mogli da žive od svojih knjiga, Bećković kaže da je to teško reći, ali da tada „taj rad pisaca neće biti obesmišljen“.

– Znate, Tomas Man i Herman Hese su živeli u Švajcarskoj, tamo su pobegli od nacista, pa su im tamo stizali honorari iz nacističke Nemačke – navodi akademik.

Komentari

Vaš komentar