0
Ja sam emotivna osoba i doživela sam razne traume i faze. Moj umetnički rad je direktan prikaz mog emotivno-psihološkog stanja kroz godine. Crtam da ne bih poludela, kaže za Nova.rs Kejti Voznicki.
Piše: Nikola Marković
Kejti Voznicki, autorka američkog porekla koja živi u Beogradu, zajedno sa Editom Kadirić će predstaviti svoje radove na izložbi „Brutalna nežnost“, od 13. marta do 25. maja ove godine, u Salonu Oto Bihalji-Merin Muzeja naivne i marginalne umetnosti (Nemanjina 3, III/10).Ovo je prva izložba u novom izlagačkom ciklusu “Dijalozi”, u kome se susreću umetnici i umetnice iz naizgled različitih umetničkih svetova: zvanične/mejnstrim/akademske umetnosti i sveta marginalne/autsajderske/art brut umetnosti. Sa Kejti Voznicki smo tim povodom razgovarali kako o samoj izložbi, tako i o njenom stvaralaštvu u celini.
U Salonu Oto Bihalji-Merin biće izloženi tvoji i radovi Edite Kadirić. Šta je zajedničko za vaš stvaralaštvo, odnosno radove na izložbi?
– Edita i ja istražujemo slične teme u našim radovima. Tu možemo da vidimo tamniju stranu ljudske prirode, kako izgleda postati žena u ovom društvu, i još mnogo toga. Sve što nas vozi se manifestuje i nesvesno i svesno, pa ako tražimo gde se moj automatski proces preklapa sa Edtininim metodama, dobićemo dvodimenzionalni uvid u univerzalna iskustva, što nas dovodi jedan korak bliže do kosmičke istine. To je, po meni, krajnji cilj umetnosti.
Kako vidiš odnos akademske i autsajderske umetnosti, tematizovan kroz izlagački ciklus “Dijalozi” koji startuje vašom izložbom?
– Akademski svet i autsajderi imaju svoja mesta, i sve treba da postoji. Ja sam oduvek bila autsajder, i bolje se osećam van ikakvih okvira, ali mora neko da zna da slika pravilno (smeh). Lepo je kad radimo zajedno i delimo iskustva i pristupe.
U kustoskom tekstu povodom izložbe, podsvesno se navodi kao važna odrednica u opisivanju tvog rada. Šta se dešava u trenutku kada si pred praznim papirom/platnom/radnom površinom, odakle kreće proces stvaranja?
– Skoro nikad, ne razmišljam uopšte kad počinjem da crtam ili da slikam. Izbacim sve iz mozga, izaberem neku boju i samo krenem. Žvrljam, nežno za početak, ili polako pustim neki oblik iz ruke, često čak i levom rukom. Onda polako gradim crtež, sloj po sloj, i počinjem da vidim oblike i simbole. To su mi smernice, i pratim ih da napravim kompoziciju. Malo dodam svesno, malo nastavljam nesvesno, i na taj način, rad postane dijalog između mene i moje podsvesti.
Češto sebe iznenadim, i često naučim nešto o svom stanju ili o generalnom stanju društva oko sebe. Desilo se, mada prilično retko, da imam već neku ideju u glavi, ali ti crteži retko kad ispadnu dobri. Takođe, dešava se da uzmem crtež koji sam uradila na ovaj način i prebacim na veći format, ali opet, to je vrlo retko, manje od jedan posto radova.
Na koji način se opredeljuješ za tehniku rada, materijal, boje?
– Moja prva ljubav je crtanje na papiru. Koristim razne tuševe – običan, akrilni, šta god mogu da nađem (na primer, kupujem legendarne TOZ – Tvornica olovaka Zagreb -tuševe na buvljacima), pa ih ubacim u Pentelove četke olovke, što je najsavršeniji alat za crtanje koji sam našla. Kad potrošim njihov originalni tuš, punim ih sama, čak ponekad ubacim šljokice ili senke za oči u tuševe. Koristim i drvene bojice (prismacolor marka, koje kupujem u Americi i hordujem kao hrčak). Skorije, zbog mojih kolega u kolektivu Art Brut Srbija, počela sam sve više da koristim hemijske olovke, i sada nema nazad. Imam sve moguće boje hemijskih olovaka, i njih koristim preko tuša i boja, i eto, tako to ide. Nosim skečbuk sa sobom sa svim alatima. Onda mogu da crtam bilo gde, na pr. na žurci, u busu, u parku… i na taj način, mnogo više crtam. Da crtam samo kod kuće, ne bih ni blizu toliko uspela da uradim.
Radim i akvarel, mada samo kod kuće. Ako se nađem u Matrijaršiji, slikam sa akrilom, ili bojama za beton. Čak preferiram boje za beton jer su mat, mada mešam razne akrile i pigmente da bih postigla više boje.
Kako teče ovaj likovni segment rada spram idejnog ili emotivno-psihološkog?
– Ja sam emotivna osoba i doživela sam razne traume i faze. Moj umetnički rad je direktan prikaz mog emotivno-psihološkog stanja kroz godine. Crtam da ne bih poludela, jer je crtanje najlepši i najefikasniji način da nađem harmoniju sa sobom i da bolje razumem šta mi je. Crteži su mi dnevnik.
Takođe, kao odrednica za tvoj rad navodi se i “oštar društveni komentar”. Koliko ti je taj segment rada važan i u kom trenutku stvaranja sa javlja?
– Opet, ne mislim puno kad crtam, ali se dešava da sam na nekoj žurci i čujem izjavu, ili da slušam radio i pogrešno čujem tekst od neke pesme, ili se prosto pojavi neka rečenica u mojoj glavi, i kažem opa, to je to, pa ubacim. Mnogo citata u mojim ranijijim radovima su direktno od mog bivšeg muža i bandmate EPP-a, Vladimira, koji ima dosta bizaran smisao za humor.
Koje su to društvene teme koje su ti važne, odnosno iz kojih uglova ih posmatraš?
– Menjaju se teme kako se ja menjam, i kako se menjaju stvari oko mene. Pre sam se bavila polom mnogo više, tj, šta je žena, kako ljudi doživljavaju žene u društvu, a onda sam prešla na malo više spiritualne teme. Generalno, nemam puno nade za čovečanstvo (smeh).
Kako ocenjuješ kvalitet domaće art brut scene danas, odnosno scene naivne i marginalne umetnosti u Srbiji?
– Možda sam malo biased, ali mislim da je naša art brut i autsajderska scena najbolja na planeti i možda najbolji u istoriji čovečanstva. Imamo mnogo vrlo posvećenih umetnika koji vredno rade godinama, bez para. Lepo radimo zajedno i volimo se kao da smo familija. I, stilski, zaista imamo neverovatan raspon. Ponosna sam što sam deo scene.
Da li sarađuješ s nekim drugim umetnicima/cama, čiji rad naročito voliš da pratiš?
– Crtam sa raznim umetnicima, volim da crtam u društvu. Vuk Palibrk i ja smo mnogo crtali zajedno, a Aleksandar Denić i ja takođe. U muzici, ne bih ništa uradila bez Marije Balubdžić-Umbre, naučila sam sve što znam od nje. A naravno, Goran Stojčetović je jako bitan, drži nas brut umetnike zajedno. Moj omiljeni umetnik u Srbiji trenutno je Marjan Đarmati. Njegovi radovi imaju magičan kvalitet, stvarno imaju jaku energiju kad ih vidiš uživo. Zbog njega sam počela više da crtam hemijskim olovkama. A od mlade generacije, Vlad Pisanjuk baš ostavlja jak utisak, po meni je pravi brut u pitanju i jedva čekam da vidim kuda će ići.
Koliko se aktivno baviš svojim muzičkom radom i projektima Amanita Dodola i KopyKat? Šta ima novo na tom planu?
– MC Kopy Kat je moj alter ego, možemo čak da kažemo da je neka vrsta dreg projekta. Ona je jako bezobrazna i postoji u nekom magičnom i nadrealnom svetu. Sada ima nove pesme, a moj savet je da sakrijete puding od nje. Biće nastupa u bliskoj budućnosti. Dodola je moj kantautorski projekat, pravim elekronsku pop muziku. Ja to zovem “Turbo Indie Folk”. Pesme su tužne i emotivne, i pevam, kažu ljudi da imam lep glas. Sad imam i skroz analogni lajv nastup za posebne prilike. Spremam drugi studijski album, pa manje nastupam ovih dana, ali uvek se bavim time, barem malo.
Bonus video: Kreativni izvori Spajka Lija