1
Teofil je bio svoj, a bio je pomalo i naš. Postigao je nešto što retko kome u životu uspeva. Kada ga bilo gde najavljuju, predstavljaju, nije bilo potrebno navoditi ni funkciju, ni zanimanje, već je bilo dovoljno reći: Teofil.
Ovim rečima Jovana Gligorijević iz „Vremena“ otvorila je danas u ispunjenoj Velikoj sali Dvorane kulturnog centra, u kojoj su bili brojni kulturni i javni poslenici, urednici medija, novinari, među kojima i Dragan Velikić, Marko Vidojković, Aleksandra Glovacki, Ivan Medenica, Dušan Petričić, Zoran Kesić, braća Teofilović komemorativni skup posvećen kolumnisti, uredniku Kulturne rubrike u „Vremenu“, kritičaru i autoru Teofilu Pančiću, koji je u nedelju preminuo u 60. godini.
Nakon minuta ćutanja usledile su priče ispunjene tugom, ispunjene suzama, ali i smehom. Filip Švarm, glavni urednik „Vremena“ istakao je kako je Teofil bio jedan od simbola ovog nedeljnika:
– Bio je najznačajniji kritičar društveni i književni u celoj Jugoslaviji proteklih 30 godina. Bio je talentovan pisac koji nema prethodnika i koji neće imati naslednika. Bio je dobar čovek, pisac, a rupa, nakon Teofila, neće biti zatvorena. Ima mnogo dobrih pisaca, dobrih književnih kritičara, novinara, ima mnogo dobrih ljudi, ali niko nije imao sve te osobe u jednom licu kao Teofil. U današnje vreme kada caruju bahatost, bezobrazluk, kad su se zagubile civilizacijske vrednosti, Teofil je bio onaj koji je štitio sve ono dobro više od tri decenije – ocenio je Švarm.
U „Vremenu“ su, kako je dodao, svesni da Teofila niko neće zameniti:
– Kad budemo pravili sledeći broj prvi put nakon tridesetak godina neće biti Teofilove rubrike „Nus pojave“. Bio je dobar čovek, ali nikad vam ne bi posudio knjigu. Znao je sve o nemačkom pozorištu, o bezbrojnim književnicima, ali isto tako i o redovima vožnje. Postojala je jedna aplikacija koju je pomno izučavao – kamera koja se stavi na lokomotivu, pa putuje tako… Zadnje dve godine Teofil je bio je teško bolestan, prikovan za krevet. Iako sam video mnoge jake ličnosti, čvrste ljude, nikada nisam nikoga kao Teofila. Pisanje je za njega bilo život – naveo je Švarm.
Naglasio je kako smo danas u Srbiji svedoci revolucije – kako gledamo studente, koji govore ono što je Teofil uporno zastupao svih ovih decenija.
– Ne znamo kako će se ovo završiti, ali u sve ovo što gledamo na ulicama utkan je Teofil. Ako nekome nije jasno, neka pročita bilo koji Teofilov tekst i kazaće mu se samo – poručio je Švarm, uz opasku da njemu „niko Teofila ne može da zameni“.
Književnik i kolumnista Ante Tomić prisetio se osamdesetih godina kad je diktatura lagano „išla ka svom kraju“, a socijalistički omladinci tražili da se iz krivičnog zakona SFRJ izbaci zloglasni član 133, odnosno verbalni delikt.
– U to doba, 1986. na rubu Zagreba, u Mamutici, u Travnom Teofil Pančić je živeo s ocem, vojnim licem. Posle smrti majke njih se dvojica nisu snalazili. Voleli su se, ali su bili različiti. Otac, pouzdani pukovnik, a sin panker. Kod Glavnog kolodvora prodavao je u potaji omladinsku štampu, često zabranjivanu. Nevolja je bila i što je Teofil bio neuhranjen, a otac nije kuvao. Ponavljao mu je otac kako mora jednom dnevno da pojede nešto kuvano, na kašiku. Na kraju je u svojoj komandi otkrio oficirsku menzu, sve jeftino – jedi brate, dok ne pukne! Teofil ga je poslušao, jer ponekad i neukrotivi pankeri moraju da slušaju svog tatu. Ručao je obilno i s apetitom, a za dezert uzeo štrudlu od višanja. Morao je sebi priznati da nije loše. Prijatno gastronomsko iskustvo nameravao je da ponovi. Ali, tako je mislio samo do popodneva dok otac uznemiren nije došao s posla jer je kod njih neki neprijatelj socijalističkog poretka na garderobi ostavio mantil na kom je bila značka s prekriženim brojem 133. „Hajde ti ovo uzmi“, rekao je ocu, vraćajući mu bonove za menzu. „Meni više neće trebati“ – podelio je Tomić ovu skasku iz života Pančića.
Ukazao je kako je u Srbiji za sve bio – Teofil, s tim jedinstvenim imenom, dok su ga u Hrvatskoj zvali prisnije – Teo.
– Teofil i Teo bile su dve osobe. Ponovo su se rascepili 1990/91. godine. Fizički je Teofil otišao s ocem u Beograd, a duhovni je Teo ostao u Zagrebu. „Evo se motamo tu oko Mamutice i ne znamo šta bismo sa sobom“, rekla mi je zajednička prijateljica kad je umro. Da nisam bio u Splitu i sam bih se tu motao. Teo je s toliko srca pisao o Zagrebu i svome Travnom da biste očekivali da će njegov duh izroniti iz magle…
Dotakli su se, kako se setio Tomić, njih dvojica ramenima u Zagrebu osamdesetih, za šankom u Kulušiću, kad su tamo Ekatarina velika i Film snimali koncertne albume, a Dražen Vrdoljak najavljivao izlazak na binu Električnog orgazma.
– Upoznali smo se tek u jesen 2000. godine u Novom Sadu, kad se između Srbije i Hrvatske moglo ponovo putovati. Strašni rascep nešto je ponovo zacelio – Teofil se ponovo sreo s Teom. Dolazio je često u Zagreb, Split, Pulu, Rovinj da govori na političkim i kulturnim tribinama, da otvara filmske festivale, žirira za književne nagrade, piše za „Jutarnji list“. Jednom se užasno razgnevio, a njegov je gnev bio legendaran, jer mu je lektorka prebacila tekst iz ekavice u ijekavicu. Zašto ga nisu upozorili da to sam učini? Bilo je to potpuno opravdano, jer je hrvatski pisao i govorio bolje od 99 odsto Hrvata, uključujući predsednika Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti i predsednika Matice hrvatske. Na koncu pročitao je mnogo više hrvatskih i bilo kakvih knjiga. Gutao je neutaživo, pomamno sve što mu je dopadalo ruku, a imalo je slova. U svakom je trenutku uza se za put imao desetke novina i magazina, dva do tri debela toma nečega smrtno dosadnog. Pamtim kako smo se sretali na sajmovima knjiga. On i Miljenko Jergović pogrbljeni, teglili su golemu torbu punu knjiga, dok bih ja u ruci imao malu vrećicu sa dve do tri knjige. Jedno drugom su pokazivali šta su kupili na štandovima, kao dva dečaka koja jedno drugome pokazuju igračke.
Gledajući ih, imao je Tomić utisak da je pogrešan. Ali, dok je Miljenko imao auto, pa je knjige mogao da stavi u gepek, Teo nije bio vozač:
– Putovao je autobusom i to je obožavao. Drndao se satima preko cele Jugoslavije u zagušljivim vozilima Laste ili Čazmatransa, vukući sabrana dela Emila Siorana pored pospanih baba koje su vukle mrtvu perad. Teofil Pančić bio je sama vrlina. Fantastično obrazovan, a bez trunke oholosti. Bio je đavolje duhovit, s anđeoskim srcem. Pametan, pošten, topao, saosećajan, solidaran. Svakim je svojim tekstom branio ljudskost od nasilja, branio dostojanstvo, uspomene pred terorom zaborava. Sve ovo što se danas u Srbiji događa on je video osamdesetih, dobro je poznavao onaj zanos i lepotu kad diktatura ide ka svome kraju. Ali, nije, nažalost, stigao da u tome uživa – kazao je na kraju Ante Tomić.
Reditelj i scenarista Želimir Žilnik prisetio se trenutka kad je prvi put pročitao tekst tada mladog Teofila Pančića i odmah uvideo da je unikatan, svež, privlačan, te da nije mogao da poveruje da je posredi mladić:
– Mislio sam da je to neka vrsta odjeka ili tekstova intelektualaca iz dvonedeljnog lista „Danas“, u kom su pisali Krleža, Marko Ristić, velikani… Imali smo sličnu životnu situaciju. Živeo je i u Zemunu i u Novom Sadu, gde smo se upoznali. Odmah sam ga video kao obaveštenog, interesantnog, temeljnog mladića koji me je saleteo s pitanjima kako sam uspeo, recimo, krajem osamdesetih da snimim film o takozvanoj antibirokratskoj revoluciji, koja je bila jedan od početaka propasti ove zemlje. Od onda smo imali povremene i krajnje zanimljive susrete. Bio je posvećen, strastan, informisan čovek koje je uzeo na sebe ogroman teret propuštenih šansi nekoliko generacija. Teofil je na svojim leđima uspeo da iznese u raznim domenima nešto što prethodne generacije nisu uspele. Stigao je da napiše toliko tekstova, recenzija, knjiga, da bude u žirijima da je definitivno jedan od najznačajnijih intelektualaca koji može da se meri s velikanima, koji su klasika. Kratko je živeo, od mene je 25 godina mlađi, ali je uradio mnogo više od nas koji smo osamdesetogodišnjaci – konstatovao je Žilnik, uz poruku:
– Duboko mu se klanjam.
Bonus video: Teofil Pančić
