"Neka sam ja sve morao da istrpim, takva mi je, valjda, karma": Kako je Teofil Pančić govorio za Nova.rs

Kolumnista, urednik Kulture u "Vremenu" i književni kritičar preminuo je danas posle duge i teške bolesti.

Teofila Pančića, osim po britkom novinarskom peru, mnogi su znali i kao vrsnog poznavaoca popularne kulture, ali i književnosti. Uostalom, bio je autor više od 20 knjiga, među kojima se izdvajaju: "Urbani bušmani", "Čuvari bengalske vatre", "Osobeni znaci" i kratki roman "39 dana juna".

Takođe, bio je dugogodišnji član i predsednik NIN-ovog žirija za najbolji roman godine. I, eto, desilo se da je preminuo samo dan nakon što je dodeljena 71. NIN-ova nagrada...

A kao predsedavajući žirija za naše najuglednije književno priznanje često je pričao za Nova.rs. Govorio je početkom 2023. godine Teofil Pančić kako uživa čitajući:

- Uživam ne samo zbog toga što ima dosta romana debitanata, već i drugih ili trećih knjiga mladih pisaca, jer su svi sastavni deo nove scene, koja će i u narednoj deceniji biti srpski književni mejnstrim. Mislim da je posao NIN-ovog žirija da takve trendove podrži, a ne da ide linijom manjeg otpora.

Pričao je i kako poslednjih godina u domaćoj književnosti primećuje više "tematskih klastera oko kojih se vrti mnogo romana, i dobrih i slabijih, i pisaca starije, srednje, pa i mlađe generacije":

- Ono što je trend u svetu, tzv. autofikcija preovlađuje i kod nas. Ima dosta knjiga s očiglednom i direktnom autobiografskom potkom, veliki broj romana se bavi odrastanjem naratora, recimo u devedesetim godinama 20. veka, u doba ratova i kriza, ili u dvehiljaditim, u vreme rane tranzicije u našoj zemlji. Dosta je romana koji se bave nasleđem poslednjih tridesetak godina. Kao što je svojevremeno bilo u modi da se bavimo nasleđem komunizma, sad je došlo vreme da se piše o ratnom nasleđu, ili onom novokapitalističke ere u kojoj živimo kao zemlja periferno-burazerskog kapitalizma. Neki se time bave kroz trilerske zaplete, drugi kroz satirične, a neki u formi kritičkog pisma… Ima naravno i klasičnih priča, opisa celokupnog života, jer autori smatraju kako su njihovi životi toliko jedinstveni da su sami po sebi romani - primećivao je.

Na pitanje da sabere četiri godine žiriranja za NIN-ovu nagradu uočio je jednu vrstu evolucije, odnosno formiranje nove, drugačije književne scene:

- Imamo potpuno novu generaciju pisaca i svi imaju svoje izdavače. Izdavačka scena je jako raspršena na niz malih, ali vrlo kvalitetnih izdavača. Imamo jednog ili dva mastodonta, a ostalo su mali izdavači. Postoji i cela infrastruktura koja ih prati, kao i književno-kritička podrška na internetu, mnogo više nego u klasičnim medijima. Dakle, formira se nova scena. Pokušaj da se ta scena zaustavi, ili konzervira ne može da uspe, jer prodire kao voda. Mislim da je to dobro i pozitivno. Uživao sam ne samo zbog toga što ima dosta romana, od kojih su neki romani debitanata, ili drugi ili treći mladih pisaca, a svi su sastavni deo te nove scene, koja će i u narednoj deceniji biti srpski književni mejnstrim. Mislim da je posao NIN-ovog žirija da takve trendove podrži i ohrabri, a ne da ide samo utabanim stazama i linijom manjeg otpora, što je uvek najlakše, ali nije produktivno.

Svedočio je kako se on, kao predsednik žirija, uz ostale članove, uvek trudio da prema svim autorima, bili oni već etablirani, ili početnici, primenjuje iste kriterijume:

- Implicitno postoji jedna vrsta pravila da se po drugi put nagrađuje neko samo ako je prevazišao ono zbog čega je već dobio nagradu. Ako je napisao nešto što je veliki iskorak, onda ima smisla nagraditi ga opet. A nagraditi ga za nešto što je samo potvrda već dostignutog nivoa, nema smisla.

Osvrćući se na halabuku u javnosti koja se digla 2020. godine, kad je NIN-ov laureat bio Saša Ilić, a 18 pisaca pozvalo na bojkot ovog priznanja, Pančić je isticao da su takve stvari "prateći element za svaki žiri".

- A pogotovo za žiri koji radi kao naš, a rekao bih da radimo prilično beskompromisno. Ne želim time da se bavim, niti da se zamaram. Sve što se dešavalo tada apsolutno nije ostavilo nikakvog traga na naš rad. O tom bojkotu toliko je već rečeno da se više ne bih na to osvrtao. Ali, ako je bilo nečeg dobrog u vezi sa tom halabukom, jeste da je svako od onih koji su se zalagali za bojkot ostavio neki trag o sebi.

Nije hajao ni za zamerke nekih o nestručnosti žirija kojim je predsedavao, niti ocene da u njemu nema dovoljno pisaca:

- Radio sam u mnogim žirijima, i u prethodnim sastavima NIN-ovog žirija, i drugim u Srbiji i regionu, i to za vrlo prestižne književne nagrade. A iskustvo koje sada imam radeći sa ovim koleginicama i kolegama je jedno od najboljih. Dakle, ako su oni ljudi nestručni i nekompetentni, moralno i intelektualno nedostojni tih veličina, onda bih zaista voleo da uvek radim sa tako nekompetentnim ljudima.

Kad je 2022. NIN-ovom nagradom ovenčana Milena Marković za "Decu" istakao je:

- Bilo mi je jasno da je teško da će išta moći da zaseni Mileninu knjigu. Pre svega je veliki iskorak za savremenu srpsku književnost. Ovo je knjiga koja će se pamtiti.

Upitan s kakvim osećanjem završava mandat, s obzirom na višegodišnji bojkot NIN-ove nagrade i da li će mu, na koncu, nedostajati žiriranje Teofil Pančić je tad, 2023. kroz smeh za Nova.rs odgovorio:

- Neće mi nedostajati, zato što su četiri godine taman mera. Nema potrebe da se duže bude u žiriju. Doduše, nisam očekivao da će se problemi na našoj sceni pokazati kroz bojkot, ali stvari se ne dešavaju slučajno. Očigledno je da je i to bilo potrebno za raščišćavanje stvari na srpskoj književnoj sceni. Najbanalnije rečeno, možda se tu pokazalo ko je ko, i ko ima koju vrstu motiva. U tom smislu možda je i dobro što se to dogodilo, što je taj čir pukao baš u tom trenutku i na taj način. Neke stvari su tada postale mnogo jasnije, neke maske su pale, mistfikacije prestale da važe. Ima to i nekog smisla. A što sam baš ja morao da to istrpim, pa valjda je takva karma…

Bonus video: Preminuo Teofil Pančić