Ovo nije komentar na ljude iz Srbije, već na jednog čoveka. Čekam pozivnicu da film bude prikazan u Srbiji. Ja nemam ništa protiv Srbije, pa moja majka je Srpkinja, kazao je danas Nenad Čičin Šain, reditelj dokumentarca „Poljubite budućnost“, kojim je sinoć otvoren 29. Sarajevo film festival.
Dokumentarac se završava fotografijom Slobodana Miloševića, koju prati natpis da, nažalost, nije dočekao izricanje presude u Haškom tribunalu za ratne zločine, jer je preminuo iza rešetaka.
A taj film „Poljubite budućnost“ donosi priču o tračku nadu koje je Sarajlijama uneo irski sastav U2. Naime, Bil Karter, američki humanitarac koji je živeo u Sarajevu tokom opsade, inspirisan lokalnim otporom, u Veroni se 1993. obratio bendu U2, kako bi video da li mogu da pomognu u podizanju svesti o ratnim razaranjima u ovom gradu. Bend je pristao, i tokom leta 1993, na ZOO TV turneji imali su uživo satelitske intervjue sa stanovnicima Sarajeva, a obećali su i da će nastupiti… I film kojim je otvoren Sarajevo film festival ispreda storiju o tom obećanju i o posleratnom koncertu na kojem je U2 23. septembra 1997. godine nastupio pred više od 45.000 ljudi. Taj koncert i danas je nešto što Sarajlije ne mogu nikad da zaborave. I videlo se to sinoć na premijeri filma, a naročito kad su u Sarajevo stigli Bono Voks i Edž iz grupe U2.
– Kada smo Nenad i ja počeli ovo, shvatio sam da su ljudi prava magija ovog filma – kazao je Bil Karter danas na Festivalskom trgu odmah pokraj Narodnog pozorišta.
Jedna od ličnosti bez kojih bi film bio nemoguć bila je slavna novinarka CNN-a Kristijan Amanpur, koja se u okviru programa „Kafa sa“ prisetila strašnih iskustava izveštavanja iz rata u BiH. Predstavljena kao jedna od najvažnijih ličnosti u svetu, dugogodišnja novinarka CNN-a, Kristijan Amanpur priznala je da je Sarajevo bila jedna od najvećih priča u njenoj novinarskoj karijeri:
– Nije to bio samo rat koji se dešavao… Nisam samo o tome izveštavala. Zahvaljivali su mi svi tada što sam govorila ko su žrtve, ko nasilnici. U Bosni sam naučila kako da budem istinita u novinarstvu, a ne neutralna. Imali ste ovde na brdima one koji su pokušavali da unište nečiju kulturu, istoriju, tradiciju. Bila je to užasna situacija. Taj pogubni nacionalizam smo prvo uočili ovde u Bosni. Mnogi su me kritikovali što sam zauzimala stranu. Ali, tada sam naučila šta znači biti novinar – treba reći istinu, a pre toga videti šta se dešava.
Kao što je i u filmu „Poljubite budućnost“ prikazano, interesovala se Amanpurova za lične priče, za decu, porodice, a ne za političare.
– Mi novinari smo u ratu u Bosni izgubili toliko svojih kolega. Prvi put u modernoj ratnoj istoriji neprijatelj je hteo da nas ućutka time što nas je ubijao. Bila sam srećne ruke što sam opstala. Živote smo izlagalali opasnosti zato što smo hteli da kažemo istinu – istakla je novinarka.
Sarajevo i Bosna su se, posle svega devedesetih, kako je napomenula, uzdigli kao Feniks.
– Ništa nije savršeno sada, još uvek je tu prisutan nacionalizam, ali lepota grada i ono što se desilo sinoć na premijeri lekcija je za ono što se dešava sada u svetu, ono što Rusi pokušavaju da učine sad, a to je da unište jednu kulturu.
U početku rata u Bosni, kako se setila, nije razumela šta se ovde dešavalo, ali je shvatila da bi pobedio u ratu, moraš da pobediš narativ:
– Kontrola narativa je važan deo rata. Lažne vesti su mnogo gore od propagande. Nisam srećna što je ovde bio rat, što su se dešavali ratni zločini, što je silovanje postalo deo rata, ali shvatila sam da imam platformu da se tome usprotivim. A CNN je vrlo moćna platforma. Ovaj grad i njegovi ljudi formirali su me kao novinara i osobu. I sve što sam ovde naučila nosila sam sa sobom u narednih trideset i nešto godina karijere. Uvek su mi suze u očma kad je Bosna u pitanju. Nikad vas sve što se ovde desilo ne ostavlja na miru…
Setila se i prvog dolaska Bona Voksa iz grupe U2, koji je i centralni deo dokumentarca „Poljubite budućnost“ prvi put u Sarajevo:
– Čuli smo da Bono želi da dođe u Sarajevo… I za jednu Novu godinu u Narodnom pozorištu simfonijski orkestar je svirao i bilo je divno usred te ratne ludnice. U jednom trenutku, počnu da se šire glasine da je Bono stigao. U narednom trenu neko me je zgrabio i završila sam u krilu Bona Voksa. Tako je prvi put došao u Sarajevo – kazala je, kroz smeh, Kristijan Amanpur.
Kada pogleda danas politički trenutak u svetu, nije nimalo srećna. Nacionalizam je počeo, kako je navela, da galopira od Bosne devedesetih, i sad je svuda:
– U Americi, Aziji, nacionalizam je postao mejnstrim, i moramo biti veoma pažljivi. Kad pogledam ovaj divan grad Sarajevo, optimista sam i pesimista. Niko vam neće reći da će politička situacija ovde biti bolja… Ali, pogledajte Sarajevo film festival. Sve što je za 29 godina ovde na festivalu viđeno, komšije iz celog regiona koje zajedno rade, to je vrednost ovog festivala. Moguće je dakle i dalje biti zajedno. Jedini način da se krene napred jeste da se shvati da ljudi žele nešto drugačije od onog što političari žele. A političari su obično slepi na sve zbog svojih ličnih i političkih razloga. Podele i konflikti donose klikove, a mi tome, bilo kao novinari, filmski stvaraoci, obični ljudi, moramo da se suprotstavimo – zaključila je Kristijan Amanpur.
Bonus video: Bono i Edž u Sarajevu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare