Prizor koji bi mogao definisati ovu čudesnu i strašnu knjigu, bolnu i oštru, nežnu, izubijanu i ucmekanu, jeste mnogima dobro znana slika deteta u obdaništu. Kao i drugde kod Milene Marković, jad se stalno udvaja i dodatno fatalizuje.
„još dosta imam do žene
a samo o tome mislim“
Poema „Deca“ Milene Marković je tužna i borbena. To je slojevit porodični roman u kom prizori odrastanja mogu da se podele na trenutke gromke euforije i elegičnih sašaptavanja. Planetom Milena čitalac krstari, prolazeći kroz selo, grad, idile i košmare, gledajući tužne svadbe i radosna upoznavanja sa budućim katastrofama.
Prizor koji bi mogao definisati ovu čudesnu i strašnu knjigu, bolnu i oštru, nežnu, izubijanu i ucmekanu, jeste mnogima dobro znana slika deteta u obdaništu. Kao i drugde kod Milene Marković, jad se stalno udvaja i dodatno fatalizuje: mala usamljenica stanuje u zgradi pored, pa odlazi do ograde vrtića i gleda u prozore svoga stana, koji je tako blizu, a opet ni nadohvat: „svi su bili kod kuće i mama je lupala šerpom i sestra je / gledala kroz prozor i otac je pušio cigaretu na prozoru / brat je došao popeo se stepenicama / ušao u zgradu da ide kući samo ja ne mogu.“
Dete istrgnuto iz svoje svakodnevice, a ipak i dalje u njoj, ojađeno iako samo privremeno napušteno; najviše i boli ta privremenost, i te situacije „samo ja ne mogu“ ponavljaće se od detinjstva do zrelosti, u blescima slučajnih radosti i dugih patnji, euforičnih odluka i divljih moranja, i svih njihovih bolnih posledica. Pesnikinja je u iskidanom slobodnom stihu promenljivog ritma naslikala prizore raznih saga o privremenim napuštanjima. Kad legneš ispod topola „nebo ti / ujeda srce lepotom“; a onda „spadalo usud je sledećeg leta / došao prerušen u krezavog mladića“; nakon toga, „rađa se sledeći život i tako se završava moj“.
Svojim, kako bi nekad sama to rekla, „živim, gadnim“ jezikom Milena Marković slika poetsku verziju Markesovih „Sto godina samoće“ u kojoj se bol bori sa čudom i kazna sa radošću. Nije ona slučajno prva dobitnica nagrade „Borislav Mihajlović-Mihiz“: njena imenjakinja i junakinja iz poeme „Deca“ puna je svojih želja i moranja baš kao Žena Banović Strahinje; i baš kao ta Mihizova junakinja, sva pripada nekoj svojoj muci i nekom svom moranju.
Bonus video: Sergej Trifunović promocija knjige
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare