1
Baš smo vas se uželeli: dirigent Džon Akselrod, solista Behzod Abduraimov (klavir), Velika dvorana Kolarčeve zadužbine
A ko se ne bi uželeo? Nakon komplikovanih korona meseci, evo Beogradske filharmonije ponovo pred svojim sugrađanima na Kolarcu, gde joj je i mesto. Nova sezona, pod verodostojnim nazivom Baš smo vas se uželeli, zahuktava se već od ovih poslednjih septembarskih dana i ima da ponudi još toliko toga za dostojanstveno kulturno preživljavanje svakog iskrenog ljubitelja. I sve to, u još do kraja neupoznatoj novoj eri čitave ljudske rase. Da li smo se promenili kao slušaoci, učeći se savremenom ponašanju i protokolima poslednje generacije u situaciji javnog izvođenja muzike? Šta je sa našim doživljajem u tim strogo kontrolisanim okolnostima, a šta sa muzičarima, solistima, dirigentima, kompozitorima, takođe? Dešava li se nešto neobično i nepoznato sa samom muzikom, konačno? Kako „diše“ veliki orkestarski organizam – punim plućima ili na respiratoru? I ima li tu kakve štednje ili se svejedno celim srcem ide, pa šta bude …?
Odgovor na sva ova pitanja stigao je u vidu furiozno zamišljenog ruskog programa, na otvaranju nove koncertne sezone 2021/22, za koji je Beogradska filharmonija oduvek pokazivala specijalnu vrstu naklonosti. Dmitrij Šostakovič i njegova Svečana uvertira zapalili su tako auditorijum u startu. Maestro Džon Akselrod, pri tom, spada u onu ambicioznu, premda na sceni krajnje povučenu umetničku personu – uvek u korist orkestra. Njegovo umetničko zadovoljstvo očigledno je sadržano u uspehu čitave zajednice, orođene skupnim pregnućem na muzičkom podijumu. Kao dirigent, Akselrod je dakle punopravni član Beogradske filharmonije, što je zaista retka doza „rukovodilačke“ skromnosti da se danas na delu vidi. Iz svih tih razloga, snažno prepuštanje nadahnutoj interpretaciji u kojoj svi stvarno učestvuju, znatno je olakšano. Diktatori sa palicom – stvar su prošlosti. Pokreti #MeToo i Black Lives Matter izgleda da su učinili mnogo toga dobrog u svim aspektima ljudske delatnosti. Terorisanje nečijom isključivom vizijom, više ne prolazi. I u tom smislu, Beogradska filharmonija vesnik je jedne nove budućnosti.
Sergej Prokofjev i Koncert za klavir i orkestar br. 2 u ge-molu op. 16? Pa, pijanista Behzod Abduraimov (r. 1990) definitivno ima petlje da ukrsti mačeve sa ovako zastrašujućim delom! Ako ste tokom izvođenja ipak više bili svesni Prokofjevljevog genija, nego sviračkih finesa još uvek mladog uzbekistanskog umetnika, to nikako nije greška ovog potonjeg, naprotiv. Koncert br. 2 Sergeja Prokofjeva apsolutno zahteva nešto potpuno posebno, rečju tumača rođenog da golim rukama savlada divlje kaskade ovog nezadrživog komada muzike, na način koji bi se slobodno mogao nazvati natčovečanskim. Uhvatiti se u koštac sa ovakvim orkanom tonova, pronaći pravu meru da usaglasite svoje umetničko biće sa dominantnim prisustvom autora, odoleti bujici izazova u temeljnim interpretativnim zahtevima, a kamoli uneti u sve te komplikovane gromade još i tračak „sopstva“, ličnu iskricu trijumfalnog individuuma za instrumentom, što odoleva rafalnoj paljbi partiture?! Uh, Behzod Abduraimov, ne samo da je živ ostao, već je na bis izveo nešto neočekivano rafinirano i umirujuće poput Šopenovog Prelida e-mol. Publika ga je pozdravila na nogama, doslovno kao preživelog gladijatora u slavi vrhunskog ispunjenja.
U drugom delu koncerta, usledila je Simfonija br. 4 u ef-molu op. 36 Petra Iljiča Čajkovskog. Šta reći, osim da se Beogradska filharmonija uvek odlikovala borbenim izvođačkim duhom, koji se po pravilu tim više rasplamsava, što trajanje koncerta dalje odmiče. Raritetan i hvale vredan dar. Zato su uvek na gubitku oni malobrojni neobavešteni, koji sa nastupa odu odmah nakon što solista odsvira poslednji ton. No, za one iskusnije, jasno je da Filharmoničari svojim poklonicima često prirede autentičan užitak baš u drugom delu večeri. Tako i ovom prilikom. Folklor i filozofija sjedinili su se ovde u zalogaju slasnom jednako koliko i serioznom. Prisustvovali smo rađanju monumentalne građevine Simfonije br. 4, ispovedno osetljive i spremne za fatalni okršaj u isti mah, koja imponuje zgrabljenim obiljem emocija, ali nikako ne jeftino i na prvu loptu. Filharmoničari jednostavno nisu od onih oveštalih izvođača blazirane sorte. Oni se nasuprot tome daju bespoštedno, u meri koju trenutak nalaže, znači sa ukusom i po pravilu preko granica očekivanih moći. Možda neko može i više i bolje, ali njihova uverenost i spremnost za reakciju u milisekundi, bez sumnje strastvenije pogađa metu. Zbog toga smo odmah čekirali sledeći nastup Beogradske filharmonije. Idućeg petka: Šostakovič pod upravom šefa-dirigenta Gabrijela Felca. Bićemo tamo, bez premišljanja. Što i vama želimo.
Bonus video:
Mehta na Kolarcu
