0
Poslednji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Abdulrazak Gurna izdvojio je knjige koje su mu promenile život, uz koje je prvi put plakao, koje više nikada neće moći da pročita, te one autore zbog kojih je odlučio da sam postane pisac...
Moje najranije sećanje na čitanje
Nesumnjivo „Kuran“. Odrastajući u Zanzibaru, počeo sam sa „čuoni“, kako smo zvali školu Kurana. Imao sam pet godina i već godinu dana kasnije sam bio siguran u čitanju kratke sure. Prilično rano u državnoj školi, jedan od naših tekstova bio je prevod Ezopovih basni na kisvahili, sa ilustracijama lisice koja uzaludno skače na grožđe i zeca koji se izležava pored puta dok kornjača prolazi. Još uvek mogu da vidim te slike, piše nobelovac za „Gardijan“.
Moja omiljena knjiga tokom odrastanja
Kisvahili prevod skraćenih izbora iz „Alfu Leila u Leila“ (Hiljadu i jedna noć) u četiri tanka toma. Tamo sam prvi put pročitao priču „Kamar al-Zaman i princeza Badura“, koja je od tada ostala sa mnom. Prevodilac i svi oni kojima se zahvaljuje u predgovoru su kolonijalni zvaničnici, ali jezik me navodi da pomislim da je postojao jedan ili dva domorodca doušnika koji su dali nijansirane detalje. Do desete godine, jedine knjige na engleskom koje sam čitao bili su stripovi i školska nagrada. Njen naslov je bio „Ljudi sveta“, i čitao sam to iznova i iznova godinu-dve. U njemu se, međutim, nije pominjao Zanzibar.
Knjiga koja me je promenila kao tinejdžera
Ovo je teško. Sećam se kako sam ležao na prostirci u skromnoj kući mog ujaka u Mombasi i čitao iz oronule kopije „Ane Karenjine“. Ne znam kako je tamo završilo; moj ujak nije bio čitalac. Verovatno sam imao 13 godina i nisam mogao mnogo toga da razumem, ali sam svejedno plakao i jecao. Naše čitanje je bilo nasumično, u zavisnosti od toga šta je bilo dostupno u školskoj biblioteci: uglavnom donacije odlazećih kolonijalnih državnih službenika. Imao sam 15 godina kada sam pročitao „Drugu zemlju“ Džejmsa Boldvina i sećam se koliko je to bilo uzbudljivo. Naš učitelj mi je takođe pozajmio „Mistični maser“ VS Naipaula, za koji mislim da je prvi roman koji sam pročitao, a u kome sam video ljude koje sam prepoznao iz stvarnih života.
Pisac koji mi je promenio mišljenje
Imao sam 18 godina kada sam pročitao „Neustrašivog mladića na letećem trapezu“ Vilijama Sarojana i to je imalo ogroman uticaj na mene. Svideo mi se njegov ton slobode i otvorenosti. Ovaj ton nisam mogao naći ni u jednom njegovom drugom spisu.
Knjiga zbog koje sam poželeo da budem pisac
U vreme kada sam razmišljao da napišem roman, čitao sam američke autore: Sola Beloua, Bernarda Malamuda i pre svega Džejmsa Boldvina. Još uvek imam svoj pohabani meki povez „Sledeći put – vatra“. Takođe sam dosta čitao Džozefa Konrada, DH Lorensa i Nadin Gordimer, tako da ne znam da li mogu da kažem koje od ovih čitalačkih iskustava je bilo presudno.
Autor kome sam se vratio
Kao školarac bio sam prisiljen da učim napamet i beskonačno uvežbavam odlomak iz Dikensovog „Bleak House“. Direktor me je prijavio na takmičenje u recitovanju. Nisam znao o čemu je taj odlomak, niti odakle je došao. Nisam mogao dugo da podnesem pogled na Dikensovu knjigu posle toga, ali sam kasnije zavoleo i podučavao njegove romane.
Knjiga koju sam ponovo pročitao
„Iščekujući varvare“ Dž. M. Kucija zbog preciznosti njegovog jezika i jasnoće sa kojom prikazuje ljudsku okrutnost.
Knjiga koju nikada više nisam mogao da pročitam
„Gospođa Bovari“ Gistava Flobera. Divio sam se savršenstvu njegovog jezika, ali sada me ježi. Mislim da mi je neprijatno zbog ljudi čije su sujete tako nemilosrdno razotkrivene.
Knjiga koju sam otkrio kasnije u životu
Svaki dan donosi nova otkrića; Želim da istaknem ogromnu produkciju pisaca iz Afrike u poslednje vreme. Soyinka, Nuruddin Farah i Ngũgĩ wa Thiong’o su decenijama održali odličan rezultat. Savremeni autori Damon Galgut, Maaza Mengiste, Yvonne Adhiambo Owuor, NoViolet Bulawayo i Nadifa Mohamed su svi briljantni.
Knjiga koju trenutno čitam
„Misterije“ Knuta Hamsuna.
Bonus video: Glumice čitaju odlomke iz knjige Milene Marković
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare