Neron - ozloglašeni rimski imperator koji je zapalio Rim i gledao ga dok gori, ubio svoju majku, obe supruge i ranjavao nasumične prolaznike. Da li je? Nova izložba u Britanskom muzeju pokušava da istakne razliku između mita i stvarnosti.
Nerona (37-68), petog rimskog imperatora i poslednjeg muškog potomka prvog cara Avgusta, vekovima prati grozna reputacija.
„Prva stvar koja nam padne na um u vezi sa Neronom je ozloglašenost“, kaže Torsten Oper, kustos izložbe „Neron: Čovek iza mita“ za „Gardijan“. Proždrljiv, rasipan, materoubica, megaloman. I, naravno, piroman.
Do danas je ostala izreka da je Neron svirao violinu ili kitaru dok je gledao kako Rim gori. U požaru koji je, navodno, sam zapalio, načinjena je nenadoknadiva šteta gradu gde su tri od 14 rimskih četvrti potpuno uništene a sedam je ozbiljno stradalo.
Neron je inspirisao neke od najvećih renesansnih i baroknih opera, Monteverdijevu „Krunisanje Popeje“ i Hendlovu „Agripinu“, koje pevaju o carevoj preljubničkoj vezi sa Popejom, kasnije svojom drugom suprugom.
U filmu „Quo vadis“ iz 1951. Piter Justinov igra Nerona kao neuravnoteženog dečaka u telu muškarca, dok ga je Kristofer Bigins u mini-seriji „Ja, Klaudije“ prikazao kao ludaka bebastog lica žednog moći.
Glavni istorijski izvori o Neronu su nepopustljivi. Istoričar Tacit opisuje ga kao vladara obuzetog okrutnošću i paranojom tokom 14-godišnje vladavine koja se okončala njegovim samoubistvom u 32. godini, usled oružane pobune. Taj portret uključuje i priču o izuzetno razrađenoj zaveri da ubije svoju moćnu majku Agripinu mlađu i podatak da je ubio prvu suprugu Oktavijanu a onda i drugu, Popeju, tako što ju je šutnuo u stomak dok je bila trudna.
Neronov biograf Gaj Svetonije Trankvil (oko 69-122), kaže nam da je car – sem užasne navike da peva i svira u javnosti – voleo da se zabavlja tako što bi posle večere šetao prerušen ulicama, napadao ljude nožem i njihova tela bacao u kanalizaciju.
Ipak, akcenat izložbe u Britanskom muzeju je stavljen na to da su careva neobuzdanost i izopačenost, u suštini, samo propaganda.
– Na te istorijske izvore treba gledati kao na tekstove koji imaju jasnu nameru – tvrdi Torsten Oper, kustos za Vajarstvo antičke Grčke i Rima pri Britanskom muzeju.
Ti „elitni senatorski pisci“ koji su stvorili ovako negativnu sliku o Neronu, nisu mogli da se pomire sa propadanjem republike i ustanovljenjem populističke vladavine jednog čoveka.
Izložba „Neron: Čovek iza mita“ (27. 5 – 24. 10. 2021) pokušava da nagovesti drugačiju, skrajnutu verziju imperatora – onu koja je preživela samo u delićima proneronovskih grafita pronađenih na zidovima u Pompeji, na marginama glavnih antičkih tekstova i u predmetima i skulpturama koji su uspeli da „umaknu“ rimskom običaju uništavanja prikaza vladara sa lošim ugledom, poznatom kao damnatio memoriae (zabrana sećanja).
Reputacija nekog sklonog „seksu, nasilju i prežderavanju“ koja prati Nerona je, smatra Oper, pažljivo negovana neobuzdanim prizivanjem neosnovanih teorija zavera i namernim korišćenjem retoričkih metafora iz rečnika prekorevanja. Te tehnike omalovažavanja protivnika – nesputane modernim zakonskim ograničenjima zvanim tužbe za klevetu – često su se fokusirale na navodnu seksualnu nezasitost i novčanu raskalašnost onoga ko je bio meta.
Izložba u Britanskom muzeju „ne želi da rehabilituje Nerona već da kritički iščitava izvore i ukloni sve priraslice“, objašnjava Oper.
Jer, „Neron naše kolektivne imaginacije je potpuno izmišljena figura, pažljivo skovana pre 2000 godina.
Fascinantno je otkrivati kako i zašto je to urađeno.
Ova izložba, sa preko 200 eksponata koji se kreću od dvorske umetnosti do uličnih grafita, otkriva jedno napredno i dinamično društvo a opet puno unutrašnjih tenzija koje su buknule u nasilnom građanskom ratu nakon Neronove smrti“, navodi se u zvaničnoj najavi izložbe.
Kada se anegdote i tračevi ostave po strani, kaže Torsten Oper, nazire se bogata i intrigantna politička slika – slika tradicionalne vladajuće klase ugrožene bogatstvom odmetnute grupe provincijalaca; slika političkog pritiska koji narasta jer se „zbog novca, razlike među klasama zamagljuju“; slika imperatora koji pokušava da održi uzdrmanu bazu moći građenjem popularnosti kod plebejaca, običnih Rimljana, istovremeno se noseći sa pritiscima na istočnim i zapadnim obodima carstva, onome što su danas Jermenija i Velika Britanija.
Izložba počinje moćnom metaforom stavljanjem „pravog“ Nerona u senku mita o Neronu. Bista iz Kapitolskih muzeja u Rimu prikazuje Nerona sa zamišljenom, zlokobnom fizionomijom: okrutno izvijena usta i preuveličana brada koji mu daju izgled nekakvog siledžije, poput Justinova u „Quo vadis“.
Ali, napominje Oper, reč je o skulpturi na kojoj su samo područje iznad desnog oka i levog obraza originalni. Prošla je temeljnu restauraciju u 17. veku i to rukama nekog baroknog umetnika koji je Neronu dodao tu „bradu ludaka i iskvarena usta“ – umetnika koji je čitao Svetonija ili bar imao jasnu ideju o „čudnom liku“ o kome su pisali rimski istoričari i to prenosili s kolena na koleno.
Malo je originalnih skulptura Nerona preživelo do danas, ali ima ih bar par. Zapanjujuća statua dečaka anđeoskog izgleda od 12 ili 13 godina, na pozajmici iz Luvra, daje drugačiju sliku. To je portret mladića koji „debituje kao deo carske porodice“, ocenjuje Oper. Moguće je da je bila deo dinastičke grupe.
Statue of young Nero in toga, with bulla, holding a scroll. Fine-grained marble, c. 50 AD. (Paris, Louvre Museum) #Nero pic.twitter.com/nso2y4vrU8
— Faces of Ancient Europe (@AncientEurope) January 30, 2019
Zvanično usvojen od strane očuha Klaudija, ovaj dečak je od malih nogu pripreman za vlast, kako bi se obezbedila glatka tranzicija. To je, zapravo, i postignuto, napominje Oper, odbacujući ideju da je Neronova majka, Agripina, ubila Klaudija, kako antički izvori navode, tako što ga je otrovala pečurkama.
Prema Operovom mišljenju, prava brutalnost Neronove vladavine nije se sastojala u njegovim ličnim činovima nasilja, bilo pravim ili izmišljenim, već u okrutnosti i eksploataciji rimskog carskog sistema.
Deo izložbe posvećen je Britaniji, u to vreme mladom i nestabilnom pridošlici u Rimsko carstvo, od kada je Klaudije 43. osvojio južne i istočne delove ostrva. Tokom Neronove vladavine desio se jedan od najstrašnijih događaja u istoriji Britanije pod rimskom vlašću: ustanak nekadašnje rimske saveznice Budike, kraljice Icena i drugih britskih plemena.
Antički izvori navode korupciju, pohlepu i prodavanje prava na prikupljanje poreza kao metode rimske vladavine. Isprovociran time, Budikin ustanak je bio krvav, što se vidi ne samo iz Tacitovih spisa već i iz arheoloških istraživanja.
Na izložbi se nalazi i novije otkriće, grupa novčića i nakita iskopanih 2014. u Kolčesteru, tada glavnom gradu provincije Britanije.
Moguće je da su ih zakopali užasnuti Rimljani u bekstvu; većinu njih Budikini vojnici su masakrirali. Blago je pronađeno ispod sloja sagorelog materijala, fizičkog traga Budikinog divljanja kroz grad. Izložena je i čašica kolena isečena mačem kao i vilična kost probodena sečivom.
U kolekciji Britanskog muzeja nalazi se i bronzana glava Rimljanina pronađena 1907. u Safoku. Oper misli da bi mogla biti Neronova.
To je, smatraju organizatori, prava „zvezda“ izložbe. Glava za koju se dugo, greškom, mislilo da je Klaudijeva bila je deo statue najverovatnije postavljene u Kolčesteru pre nego što je oborena tokom Budikinog ustanka.
A šta ćemo sa pričom da je Neron odgovoran za požar koji je uništio Rim 64. godine? Ni to nije tačno, tvrdi Oper. Neron čak i nije bio u Rimu u to vreme, kaže, a grad je „bio viđen za požar“ zbog lošeg kvaliteta gradnje i gomilanja kuća.
On misli da je priča o tome kako je Neron svirao dok je Rim goreo bilo „proklizavanje“, učvršćavanje glasine zasnovane na činjenici da je on zaista napisao pesmu o padu Troje u kojoj ima scena grada koji gori.
Oper ističe da se čak i antički izvori slažu da se Neron postarao da beskućnici dobiju domove i da ponovna izgradnja Rima bude sprovedena na bezbedniji i uređeniji način – ali sa ogromnom palatom za sebe, Domus Aurea, koja se prostirala na tri brežuljka.
I tako, pod Operovim kritički nastrojenim pogledom, monstruozni Neron polako bledi. Pa ko je bio „pravi Neron“? Njega više nije moguće rekonstruisati, toliko je efikasna bila propaganda njegovih protivnika, smatra kustos.
Izložba se završava kako i počinje, još jednim moćnim prikazom carevog brisanja iz kolektivnog sećanja.
Nakon Neronove smrti izbio je brutalni građanski rat. Jedan za drugim, četvorica moćnih generala pokušavala su da dođu na vlast. Na kraju je to pošlo za rukom Vespazijanu (9-79). On je osnovao drugu dinastiju imperatora, Flavijance.
Taj poslednji eksponat je kamena glava Vespazijana, isklesana od Neronove skulpture.
Na Jutjub kanalu Britanskog muzeja, 27. maja u 19 časova biće upriličen uživo razgovor sa kustosom izložbe.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar