Bled oproštaj od kultnog sveta serije: Kritika filma "Peaky Blinders: The Immortal Man"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Trideset šest epizoda spakovanih u šest sezona je prikazalo epski put porodice Šelbi kroz peripetije birmingemskog podzemlja u periodu od 1919. do 1934. godine. Kilijan Marfi je kao Tomi Šelbi opravdano postao izuzetno poznat, kako u mim kulturi, tako i šire, kao jedan od najprepoznatljivijih antiheroja moderne televizije; njegovo izvođenje je ostalo jedno od najboljih koje je serija ponudila.

Narativ je dobro stario tokom godina, ali kao i kod svake serije koja dugo traje, raznorazni problemi iza kulisa su doveli do toga da publika, nakon upečatljivih šest sezona, u vidu filma dobije krajnji završetak karakternog luka Tomija Šelbija. Kreator i glavni scenarista serije Stiven Najt se udružio sa Netfliksom i, četiri godine nakon poslednje epizode, fanovima dostavio ne još jednu sezonu, već film zanimljivo nazvan „Peaky Blinders: The Immortal Man“. Sve je vodilo ka tome da ovo bude dugoočekivani kraj Šelbijevih, ali je rezultat ipak vizuelno divan, a narativno zamršen i zbrzan završetak koji ovi likovi nisu zaslužili.

Iako se nastavlja na seriju, „The Immortal Man“ više liči na određeni narativni produžetak nego na puki nastavak; pre deluje kao nezgrapni nastavak koji je stigao godinama nakon završetka originalne priče, pa sada autori pokušavaju da poznatom liku daju drugu šansu za kraj. Dok kraj šeste sezone nagoveštava opaki finalni obračun Tomija protiv svih koji su ga obmanjivali, film nas neočekivano šalje šest godina unapred, u vreme Drugog svetskog rata, ne nastavljajući ono što je započeto s krajem serije.

Velika Britanija je u ratnom haosu, a Tomi je svojom voljom izgnan iz sveta bluda i nemorala. Dok čami u svojoj vili, njegov sin Vojvoda vodi kultnu birmingemsku bandu i seje haos kakav Šelbijevi pre njega nisu videli. Kako bi zaštitio svog otuđenog sina, ali i državu, Tomi se poslednji put upušta u svet koji je davno napustio, u nadi da će pronaći pokajanje za mnogobrojne grehe i nedela.

Premisa je odlična, ali ne za jedva dva sata materijala. Film izgleda kao da je neko skratio šest epizoda serije u jedan film, jer ima sve dobre postavke i likove, ali sa njima ne provodimo dovoljno vremena da bismo mogli u potpunosti da se emotivno udubimo u njihove ličnosti, međusobne odnose i radnje tokom priče. Dramaturški se tačno vidi gde i kako bi šta funkcionisalo da je u pitanju epizodna struktura, ali je ovde sve samo zbrzano i dovedeno do preranog završetka, na sopstvenu štetu. Ne stiče se utisak da iza projekta stoji kreator serije, već neko skroz levi ko samo pokušava da emulira fazon poznate serije. Stiven Najt je dokazano dobar scenarista, pa je utoliko nejasnije kako je napisao ovako klišeizirano, otrcano i neretko vrlo predvidivo štivo. Prosto je za ne verovati da Netfliks nije mogao da iskešira šest sati poslednje sezone jedne od sigurno najpoznatijih serija ikada, jer je film, koliko-toliko, unizio celokupni utisak.

Gledajući film, stiče se utisak kao da je Najt imao nekoliko upečatljivih scena u pravom pravcatom „Peaky Blinders“ fazonu, a da se za sve oko njih odlučio za opšte mesto u svakom mogućem smislu. Iako su određene scene zaista vizuelno i tematski odgovarajuće, i baš ono što se očekuje od jednog „Peaky Blinders“ projekta, ipak ne mogu da održe celokupnu prvoloptašku priču.

Oskarovac Kilijan Marfi se vraća kao Tomi Šelbi. To je uloga koja mu leži i dobro je videti ga ponovo u ovom svetu. Marfi je glumčina i sve ume da kaže jednim pogledom. Odlično igra umornog i napaćenog Tomija koji je, kada treba, i dalje surov. Ovaj Tomi nije onaj opaki gangster, već više ispunjava već dosadnu tropu u novijim filmovima, kada se vratimo nekom muškom liku kog su scenaristi odlučili samo da unište i učine napaćenim jadnikom. Dobro, Tomi nije baš neopravdano depresivan, bukvalno je izgubio sve, ali način na koji je došao dotle ostaje neprikazan, pogotovo zbog toga kako smo ga ostavili na kraju šeste sezone. Kako god bilo, Marfi je opako dobar kao Tomi i još uvek se naježim na scenu njegovog usporenog hodanja dok u pozadini ide neki alt rok.

„Peaky Blinders“ svet je oduvek bio ispunjen upečatljivim sporednim likovima. Nažalost, dosta njih je poginulo u prošlim sezonama, dok su neki glumci zaista preminuli, poput Helen Mekrori, koja je igrala bitnu likušu, tetku Poli. Pošto je film napravio skok u vremenu bez velike većine starijih likova, autori su prazninu morali da upotpune novim, ali dovoljno smislenim figurama. Beri Kigan, Rebeka Ferguson i Tim Rot novajlije su u ovom svetu.

Beri Kigan igra Vojvodu, Tomijevo kopile. On je preuzeo bandu i ceo očev biznis. Klasičan je lik bludnog sina koji nije u stanju da izađe iz tatine velike senke. Vojvoda je pun lažnog samopouzdanja i uverenja da je najbolji i najjači, čak i kada ulazi u biznis sa nacistima. Kigan je savršen za ovu ulogu i isprva suluda misao da može da igra Marfijevog sina više ne deluje toliko nenormalno kada stoje jedan pored drugog. Odlično je otelotvorio mlađu generaciju Blajndersa i nesmetano se uklopio u ceo svet.

Rebeka Ferguson je ciganska proročica Kaulo. Njena sestra je Zelda, Vojvodina majka. Fergusonka dobro igra prevrtljive i lukave žene, te joj ova uloga pristoji. Iskreno, nemam neku preteranu zamerku, niti reči hvale: ovom ulogom je više odradila posao nego što je dostavila ko zna kakvo izvođenje.

„Peaky Blinders“ je serija poznata po zanimljivim zloćama. Da li to bio Kembel (Sem Nil), Alfie Solomons (Tom Hardi) ili Luka Čangreta (Adrijen Broudi), svaka sezona je imala nekog negativca koji je ostavio određen utisak i učinio seriju boljom. Ovoga puta tu ulogu preuzima Tim Rot, kao nacistički kolaborator u pokušaju da uništi britansku ekonomiju. Rot više liči na karikaturu svih prethodnih antagonista, odnosno više kao neki Indijana Džouns zlikovac, nego okoreli psihopaata kakvog ova priča zaslužuje. Nije loš, ali više ispunjava funkciju nego što je stvarno upečatljiv lik.

Koliko god film scenaristički podbacuje, fotografski je izvrstan i izgleda isto kao serija, samo skuplje i bolje. Zanimljivo je i simbolično to što je direktor fotografije Džordž Stil. On je bio zadužen za prvobitni vizuelni identitet serije, radeći kao direktor fotografije na prvoj sezoni još pre trinaest godina. Slika je opet prljava, zamućena, maglovita i tematski odgovara emotivnom stanju likova. Vizuelni identitet se nije izgubio tokom godina i sa većom produkcijom, već je postao još jači i upečatljiviji. Drago mi je da smo dobili Netfliks projekat koji ne pati od sterilnosti modernog filma.

Muzika je oduvek bila bitan element serije. Dok su serije epohe uglavnom bile ispunjene tadašnjom muzikom, autori „Peaky Blindersa“ svoj projekat pune popularnim, ali tematski odgovarajućim numerama. Tom Waits, Nick Cave, Arctic Monkeys, PJ Harvey i slični izvođači tutnjili su u određenim scenama i time postali neodvojivi od novopečenog stila serije koja je krojila novi sloj popularne kulture. Takav je slučaj i sa filmom, koji je muzički odličan. Nova obrada teme serije „Red Right Hand“, kao i obrade pesama „Angel“ i „Teardrop“, nastavile su taj muzički fazon, i to u dobrom smeru.

„Peaky Blinders: The Immortal Man“ je razočaravajuće bled oproštaj od kultnog sveta serije. Ima odličnu atmosferu, vrhunsku fotografiju i snažno izvođenje Kilijana Marfija, ali mu fali ono najbitnije: snažan, promišljen i emotivno zaokružen kraj. Film više liči na zbrzani dodatak (iako su imali više godina da ga valjano smisle) koji kapitalizuje na popularnosti likova na staroj slavi serije, nego na pravo finale. Iako smo u prošlosti dobijali i gore završetke poznatih serija, moglo je ovo mnogo bolje; dobili smo samo eho nečega što je nekada zaista bilo moćno. Kako god bilo: uvek ćemo imati odličnih šest sezona serije!

VIDEO: MCU Kuva Ove Godine