1
Prvi glavni i odgovorni urednik „Nove“ Veselin Simonović novinarsku je slavu stekao tekstovima koji su na retko pitak i direktan način otvarali Srbiji oči. Novinari i kolumnisti srpskih medija ispisivali su hiljade karaktera u pokušaju da nekako opišu i objasne sve što nam se dešavalo devedesetih i kasnije, ali onda bi on izbacio tekst koji bi prosto „zakucao“. I to je radio s neverovatnom lakoćom, svojstvenom istinskim majstorima.
Srbija i danas vri, a Vesa joj fali više nego ikad. Upravo zato Fondacija „Veselin Simonović“, koju vode njegove ćerke, odlučila je da raspiše konkurs za nagradu koja će nositi njegovo ime. Konkurs je namenjen baš onima koji ovih dana menjaju Srbiju iz korena – mladima. Autori do 35 godina pozvani su da se prijave na literarni konkurs, a finale će biti na NOFE(j)K Platz festu na Dorćol platzu, 23. i 24. maja.
Fondacija „Veselin Simonović“ osnovana je sa ciljem da neguje i podstiče vrednosti koje je u svome radu zastupao Veselin Simonović: sloboda mišljenja, originalnost i inovativnost, demokratski stavovi i načela, istina kao ultimatum i podrška mladima.
Organizatori kažu da je ideja za literarni konkurs nastala vodeći se ovim načelima. Inspiracija za temu konkursa je veza između realnosti i fikcije, između istine i teksta koji se sa njom poigrava, tj. moć reči da oblikuje našu percepciju. Ulogu građenja nove stvarnosti ima svaki tekst, bila to novinarska kolumna ili kratka priča.
„Zato pozivamo autore da, imajući ovo u vidu, preispitaju granicu između vesti koja nije uvek istinita i fikcionalne stvarnosti“, poručuju organizatori.
Anita Simonović iz Fondacije „Veselin Simonović“ kaže za „Novu“ da je glavni motiv za pokretanje nagrade koja nosi ime njenog oca bio da ono što je Veselin predstavljao nastavi da živi kroz mlade umetnike.
– Najviše je voleo da radi s mladima, da s njima deli svoja životna iskustva i da ih podstiče da razmišljaju slobodno i stvaraju bez kompromisa. Nakon njegove smrti, većina ljudi se najpre prisećala toga kakav je bio kao mentor, pre nego što bi pomenuli njegovu novinarsku karijeru. Upravo ta njegova uloga učitelja i savetnika bila je ključna inspiracija za pokretanje i fondacije i nagrade – kaže Anita Simonović.
U propozicijama nagrade spominju se, između ostalog, vrednosti koje je Vesa zastupao: sloboda mišljenja, originalnost i inovativnost, demokratski stavovi i načela, istina kao ultimatum i podrška mladima. Čini se da nikad manje svega toga nije bilo — ne samo u medijima, nego i u društvu uopšte. Postavlja se logično pitanje: Koliko ovom društvu treba veselina simonovića da bismo se izvukli, jer jedan Vesa izgleda nije bio dovoljan?
– Mislim da u društvu kakvo danas jeste ima sve manje prostora za slobodno novinarstvo, a još manje za hrabre novinare. I iskreno, ne krivim ih. Danas je izuzetno teško biti hrabar. Kao svako dete koje se ponosi svojim ocem, rekla bih da neće biti još jedan kao moj tata , ali u ovom slučaju stvarno mislim da sam u pravu – kaže Anita Simonović.
Ona napominje da nije ni stvar u tome da li nam treba još jedan Vesa.
– Verujem da danas ljudi uopšte ne primećuju one koji se trude da žive u skladu sa vrednostima sličnim njegovim. Svi su zatvoreni u svoje probleme, svako gleda samo sebe. Nedostaje nam saosećanja, i dodira s realnošću u kojoj živimo. Ipak, verujem da i dalje ima sjajnih novinara, i iz tatine generacije i među mladima. Samo što je sad, možda više nego ikad, i na nama da im damo prostor. Da ih čujemo. Da ih podržimo. Jer ono što imaju da kažu nije manje važno, samo je sve teže da dopre do javnosti – kaže Anita Simonović.
Možda najveći izazov za medije u Srbiji danas je otpor navali lažnih vesti i propagande, koja je nekad ogoljena i brutalna, a nekad upakovana u sladunjave oblande. Kako da se odupremo navali „fejk njuza“ sa svih strana i da prepoznamo istinu? Šta nas uči iskustvo Veselina Simonovića?
– Ko god je čitao Vesine tekstove ili imao priliku da radi s njim, zna da on nikada ne bi objavio nešto što nije sto posto tačno i provereno. Njegov stil pisanja bio je britak, strog, ali uvek jasan, direktan, realan i, najvažnije, istinit. Kod njega istina nije bila pitanje izbora, već osnovni uslov da nešto uopšte postoji u javnosti.
Zato mislim da je tema konkursa odlična, jer pogađa u srž problema s kojim se svi danas suočavamo. Prave vesti je sve teže prepoznati. Informacije se šire neverovatnom brzinom, a još brže bivaju potisnute novim. Kao generacija odrasla na društvenim mrežama, navikli smo da je fejk njuz deo naše svakodnevice, i od toga se ne može pobeći – kaže Anita Simonović.
Ipak, ona vidi moguće rešenje:
– Možemo usporiti. Možemo razmisliti. Možemo se zapitati kome verujemo i zašto. Lažne informacije ne moraju uvek da budu štetne ,ako nas nateraju da potražimo prave. Ključno je da ne gubimo sposobnost kritičkog mišljenja. Jer to je ono što nam omogućava da ostanemo mentalno slobodni u svetu u kojem je istina sve više na udaru – kaže Anita Simonović.
Studentski protesti su injekcija optimizma i borbenog duha za demokratsku javnost. Šta bi Veselin poručio današnjim studentima u blokadi?
– Bio bi ponosan. Na hrabrost, na jasnoću, na upornost. Studenti bi imali njegovu punu podršku. Kad god sam na ulicama, stalno se pitam da li bi bio tu sa mnom, da li bi šetao sa nama. U isto vreme, bio bi zgađen reakcijama pojedinaca koji te iste studente pokušavaju da ponize ili ućutkaju. I rekao bi im to direktno, kao što je uvek umeo. Kad se pitam šta bi danas rekao, otvorim neki od njegovih starih tekstova. I sve je tu, kao da su pisani juče, jer se suštinski ništa nije promenilo. Na godišnjicu njegove smrti, vaš kolega Mihailo Jovićević je objavio jedan takav tekst. Dovoljno je da ga pročitate i sve će vam biti jasno – kaže Anita Simonović.
Nebrojeno mnogo puta smo mi na Novoj razgovarali o tome kako bi nekom događaju pristupio Vesa, koji bi naslov dao… Pitanje je zahtevno, ali evo ga: Koji bi bio naslov Vesine kolumne koja bi danas izašla u novinama i na sajtu?
– Nezahvalno je govoriti u njegovo ime, jer bi on to svakako rekao preciznije i bolje – kaže Anita, i dodaje:
– Ono što ja mogu da predložim jeste da bi današnji tekst imao naslov poput: ‚Pitanja zabranjena, odgovori spremni‘ ili ‚Sloboda po meri vlasti‘. Kratko, cinično i bolno tačno. Rečenice poput ‚Sunovrat morala‘ i ‚Novinarstvo i sluganstvo‘ nisu moje interpretacije, to su njegove reči iz intervjua. Tada su bile komentar na opštu klimu, danas su suva dijagnoza. Znam da ovo nije pitanje ali bih spomenula i ‚Samo ti piši, ima sud u Beogradu‘ je naslov jednog od mojih omiljenih tekstova. Ne znam ni zašto ima i težih, i važnijih, i jačih, ali ovaj mi je nekako posebno drag.
Mogu reći da sam do sada pročitala skoro sve njegove tekstove, ali ovom se često vraćam.
Taj tekst ne da treba da se pročita, treba da se pamti. Jer kad prođeš kroz njega, shvatiš s kim smo živeli i šta nam sad nedostaje. Često ga dajem kao primer. U njemu Vesa piše o pritiscima, pokušajima diskreditacije, o sistemskom trovanju profesije, ali piše smireno, opušteno, gotovo s osmehom. Bez gorčine. Bez samosažaljenja. Ton tog teksta je umirujući, daje neku tišinu u kojoj shvatiš da to sve možda i nije toliko strašno, iako jeste. Samo je on taj teret nosio stoički. Za njega je to bio deo posla. Nije očekivao zaštitu ni privilegije, samo prostor da radi ono što je znao najbolje: da piše. To je, po meni, pravi novinar. I prava hrabrost – smatra Anita Simonović.
Svima koji su znali Vesu znaju i to koliko je čvrsto njegov beskompromisni sistem vrednosti bio integralni deo njegove karijere, ali i porodice. O tome najbolje govore reči Anite Simonović:
– I evo, da ne bi bilo nikakvih nagađanja, ovo je poruka mojoj starijoj sestri, i baš tu ćete videti da su protesti deo našeg odrastanja. Tako je bilo i biće, to je normalno za nas. A sada, da citiram: U međuvremenu, svima koji vređaju decu koja svakodnevno šetaju moram da poručim samo jedno (između ostalog i zato što vređaju i moju kćerku), da su najobičnija… Deco, sa vama sam šta god radili, šetao ja ili ne! Poruka je vrlo jasna! A da me on čeka kod kuće, znam tačno šta bi mi rekao kad se vratim s protesta: „Bravo, srećo tatina“.
Najuspešniji radovi biće objavljeni u sklopu zbirke kratkih priča, u izdanju izdavačke kuće Besani, a najoriginalniji rad po izboru žirija poneće nagradu “Veselin Simonović”.
Propozicije konkursa fondacije „Veselin Simonović“:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
