Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik portala Nova.rs, preminuo je danas u Beogradu u 63. godini. Poslednje dve godine kao prvi čovek našeg portala svake srede na Nova.rs, kao i u dnevnoj novini Nova, izlazila je njegova kolumna, u kojima se beskompromisno obračunavao sa svim anomalijama u našem društvu, što je uostalom radio i tokom svih 40 godina njegove besprekorne karijere. Kroz ovaj tekst setićemo se nekih od njegovih najboljih kolumni.
U poslednjoj kolumni pod nazivom „Zašto Srbija još dugo neće dobiti svog Golubovića„, pisao je o pobedi Roberta Goloba na parlamentarnim izborima u Sloveniji:
„Odgovor na pitanje iz naslova bi najkraće mogao da glasi: zato što je biračima u Sloveniji bilo dosta Janeza Janše, a velikoj većini građana Srbije nije i još zadugo neće biti dosta Aleksandra Vučića. I drugi veoma važan razlog je i to što ni Janša populističkom politikom, kontrolom većine medija i napadima na intelektualce nije uspeo da potpuno sroza nivo političke kulture, kao što je to uspeo njegov politički prijatelj iz Beograda“.
Pretposlednja Simonovićeva kolumna „Postizborna pijaca i računica“ bavila se situacijom nakon nedavno završenih izbora u Srbiji.
„Urednica političke rubrike Bojana Anđelić se opravdano juče zapitala, a gde se sakrio i zašto ćuti Ivica Dačić. Koliko poznajem lidera socijalista i ostale političke aktere, a znam ih i kad su bili mali stranački potrčci, neće se Dačić oglašavati sve dok ga Vučić ne pozove, a onda će mu se zakleti i da će biti najveći evropejci samo da se on i njegovi dokopaju vlasti. Znaju socijalisti da naprednjaci bez njih ne mogu da naprave stabilnu većinu u republičkom parlamentu“.
Kolumna pod nazivom „Vučićeva pirova pobeda i raspad opozicije“ donela je postizbornu analizu u političkoj Srbiji, ali i analizu malignog ruskog uticaja na ovim prostorima.
„Šetajući minulih dana po Dorćolu naleteh na parkiran automobil beogradskih registracija okićen ruskom zastavom. Na ratne huškače svih boja, vera i nacija sam uvek reagovao besno, ali tog dana sam se osetio posramljeno zato što živim u gradu sa takvim ljudima kojih je, kako su pokazali minuli izbori, najmanje pedeset odsto. Da se kojim slučajem Putin kandidovao u Srbiji, ubedljivo bi pobedio i Aleksandra Vučića. Rat i ruske pare su, međutim, pomogli da SPS i proruske desničarske stranke poboljšaju rezultat i da pređu cenzus. Ako znamo da skoro svi Vučićevi glasači na svim nivoima vole Putina isto koliko i njega, onda bi se moglo reći da je stari i novoizabrani predsednik Srbije izvojevao Pirovu pobedu“.
Još malo političke analize došlo je u kolumni „Predizborni ćorci starog piromana“ objavljenoj 23. marta ove godine.
„Predsednik Vučić i da je birao, nije mogao da izabere boljeg protivnika od Aljbina Kurtija, jer svakog dana može da se junači i preti mu praznom puškom i tako od većine građana skriva činjenicu da je on uz sadejstvo Ivice Dačića Briselskim sporazumom dao Kosovu većinu nadležnosti koje imaju nezavisne države. Nije naodmet ni da ih podsetimo da su bili na vlasti kad je Srbija potpisala kapitulaciju i predala Kosovo, između ostalog, pod vojnu komandu NATO. Zato sad i njegove pretnje „odgovorom ozbiljnih i odgovornih ljudi, ali sa dalekosežnim posledicama“, za nas koji duže pamtimo, izgledaju više nego smešne. Savet za nacionalnu bezbednost – naziv stvarno moćno zvuči, ali kad se prisetimo kad se saziva i povodom čega, ko na njemu razmatra, zaključuje i daje mišljenja (to su mu samo nadležnosti), na kraju se, srećom, čuje samo škljocanje prazne puške“.
Nedelju dana ranije u kolumni pod nazivom „Mlađan i Jovana slika predizborne trke“ bavio se usputnim fenomenima srpskog političkog života.
„Zato se mnogi i pitaju, znam pouzdano, da li treba da gostuju u takvim emisijama, a moj odgovor bi im bio – gostujte svuda gde vas pozovu i ponašajte se gospodski, kao nedavno predsednički kandidat Zdravko Ponoš, jer ćete i time pokazati da se razlikujete od Vučića i naprednjaka. Nemate državnu infrastrukturu, niti para kao naprednjaci da izlepite celu Srbiju i vodite kolone autobusa i džipova po gradovima i selima, a vremena do glasanja je ostalo isuviše malo. Zato nisam, kao mnogi, zamerio Borisu Tadiću što je gostovao u ružičastom zverinjaku, mada mislim da to njegovoj koaliciji neće biti od neke koristi. U ovom slučaju je više on njima bio od koristi nego oni njemu. I da zaključim, opoziciji nije preostalo ništa drugo osim da se pojavljuje svuda gde hoće da ih puste da govore, pa makar završili kao Mlađan Đorđević kod Jovane Joksimović“.
„Nama s njima više ni Bog ne može pomoći“ naslov je kolumne koju je Simonović potpisao 9. marta ove godine.
„Nije njegov Mića Grčić ložio blato u termoelektranama, nisu njegovi opljačkali i urušili EPS, nego su za to krivi demostranti i ekološki aktivisti koji su ga pred izbore naterali da odigra prevarantski potez i tobože zabrani iskopavanje litijuma. Da nije tragično i da živim u nekoj drugoj državi, gledao bih i slušao ovo što se u Srbiji dešava kao dobru tragikomediju. Sad bi premijerka i onaj ministar što ga zovu Vulin, uz sadejstvo one treće osobe što ga je Šapić izbacio iz igre, mogli da predlože da se predsedniku Aleksandru Vučiću za života podigne spomenik“.
Više je nego jasno o čemu je pisao Veselin Simonović u kolumni „Vučić je sve nas pretvorio u Putinove taoce„.
„Lično ne bih ni svoje dvoje kučadi poverio na pričuvu ljudima zaduženim za bezbednost ove države. Razmislite o tome kakvu stručnost i obrazovanje za to – mislim na bezbednost građana, a ne kučića – imaju Nebojša Stefanović (završio telefonski fakultet u Centru Sava), Aleksandar Vulin (diplomirao na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, a da tamo nije ni kročio), Bratislav Gašić (proslavljeni keramičar)… Zebnju mi samo još više poveća i činjenica da pored predsednika sedi stručnjak kalibra Ane Brnabić… U međuvremenu je ruski predsednik aneksirao delove Ukrajine i jednog od njegovih balkanskih piona Aleksandra Vučića zasad izbacio sa utabanog puta, a bojazan je i da će Srbija sa njim završiti na stranputici. Za Vučića je ova kriza došla u najgore predizborno vreme, što se vidi i po prvom javljanju u kome je izbegao da jasno kaže da podržava teritorijalni integritet Ukrajine, već je naglabao o „rušenju kompletne bezbednosne arhitekture sveta“, o tome da nam (ispravno je reći – njemu) „u političkom smislu neće biti jednostavno“… Vučić je odlaskom Angele Merkel već izgubio jedan predizborni adut, a sad je sigurno na velikim mukama da li da u narednih 40 dana, koliko je ostalo do izbora, tradicionalno skokne do Putina i nabaci neki procenat glasova više. Učini li to, Srbiju će sigurno još više gurnuti na stranputicu“.
PROČITAJTE JOŠ:
„Kako nam je mafija zarobila državu“ naslov je jedne od najefektnijih Simonovićevih kolumni u poslednje vreme.
„U poslednjih deset godina, što se slučajno poklapa sa vladavinom njenog šefa, Srbija nije bila nikad lošije rangirana – ima 38 od idealnih 100 poena, treću godinu zaredom zauzima mesto u donjoj polovini svetske liste, 96. je od 180 zemalja i ima čak pet poena manje od svetskog proseka (43), saopštila je u utorak „Transparentnost Srbija“. Od naše zemlje po korupciji u javnom sektoru su gore samo Bosna i Hercegovina, Albanija i Kosovo, a to neslavno mesto Srbija deli sa Argentinom, Brazilom, Indonezijom, Lesotom i Turskom…
Nekoliko je razloga, zaključak je istraživanja, zbog kojih organi gonjenja i pravosuđe ne postižu bolje rezultate u suzbijanju korupcije, posebno u slučajevima koji se tiču visokih zvaničnika. Neki od tih razloga se odnose na slabosti pravnih normi i institucionalnih arnžmana. Čini se, međutim, da takvoj situaciji mnogo više doprinosi to što ključni akteri – policija i tužilaštvo – ne istražuju “politički osetljive” slučajeve korupcije, osim kad imaju jasne znake podrške od najuticajnijih političara…
Konačno, kao problem se može navesti i relativno mali broj prijavljenih slučajeva korupcije, odsustvo svedoka i druge teškoće pri dokazivanju. Svi ovi faktori doprinose da korupcija na visokom nivou uglavnom ostane nekažnjena… Ovaj zaključak bismo mogli da dopunimo i činjenicom da u Srbiji onaj ko zaštiti ili da alibi akterima korupcije na najvišem nivou može od onog ko je zarobio sve institucije u državi biti nagrađen čak i premijerskim mestom. Za manje upućene i one neosvešćene, preporučujem da odgledaju film iz serijala “Junaci doba zlog” – “Ana Brnabić: Fikus za šefa”, koji je emitovala televizija N1“.
Početkom ove godine, u januaru, Simonović je napisao kolumnu „poraz demokratije ili igrokaz u kom je Vučić pobedio Đuku„.
„Vlast je uspela da sačuva ono što je njima najvažnije – kontrolu nad tužilaštvom, da se osiguraju na vreme i da mogu nesmetano da pljačkaju i nameštaju poslove i tendere, bez bojazni da će ih neko za to goniti. Zato su me, blago rečeno, najviše razočarali stručnjaci koji su objašnjavali da predložene promene ustava nisu idealne, ali da su korak ka nezavisnijem tužilaštvu i sudstvu. Kao da ćemo menjati ustav svaki čas. I još jednu nedoumicu da razjasnimo – zašto je vlast organizovala referendum samo dva i po meseca pre izbora. Jedini razlog je to što su svesni činjenice da posle 3. aprila neće imati dvotrećinsku većinu u parlamentu, a ona je potrebna za promenu Ustava Srbije.
Ni vlast ni opozicija se nisu preterano trudili da objasne građanima šta je suština ovih ustavnih promena, a koliko su oni imali pojma o čemu bi trebalo da glasaju, najbolje ilustruje anketa među studentima Pravnog fakulteta – većina ih je mislila da se ustav menja zbog „Rio Tinta“. Vladar je procenio da je dovoljno da pozove svoje pristalice da glasaju i što manje znaju to bolje. Spremao je i veštu propagandu sa tobožnjim disidentima u redovima naprednjaka i vladajuće koalicije, pa je Đuka (Vladimir Đukanović) javno agitovao da se glasa NE.
Providnu igru je razotkrio sam predsednik države, neustavno i nezakonito saopštavajući rezultate referenduma, kad je rekao da su rezultat i izlaznost bili odlični, jer su i mnogi naprednjaci bili protiv. Poslanici vladajuće koalicije bi izglasali i da je zemlja ravna ploča samo da on to zatraži, a i 99 odsto njegovih pristalica glasa za Aleksandra Vučića i kad izlazi na referendum o ustavnim promenama“.
Kraj prošle godine obeležila je Simonovićeva kolumna „Godina najvećih laži i najbednijih ljudi„.
PROČITAJTE JOŠ:
„Za kraj godine sam uvek u komentarima pokušavao da analiziram najvažnije događaje po mom izboru, ali sad sam rešio da se manem tog posla. Neću se baviti obračunima unutar vladajuće naprednjačko–mafijaške klike – aferama Belivuk i ostali koljači, Hrkalović, Stefanović, Veselinović i Radoičić…
Ispraćam ovu godinu sa velikom dozom besa koju je u meni izazvala izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da neće odustati od projekta „Rio Tinto“. Da odmah i pojasnim da nisam razočaran i da nisam poverovao da su mali ustupci predsednika građanima i ekološkim aktivistima koji su blokirali ceste značili i da je priča sa „Rio Tintom“ završena. Ona neprekidno traje i trajaće, samo do izbora će biti više po mafijaškim metodama.
U kakvom bolesnom društvu smo preživeli 2021. godinu najbolje oslikavaju napadi hulja na sve slobodomisleće ljude. Gotovo da nije bilo dana da gospodar Srbije nije izgovorio neku neistinu, izvrtao teze i manipulisao činjenicama. Da nam frižideri nisu puni, kao što nam je objašnjavao predsednik, „skupe rukole“, i iz njega bi nam iskakao. Koliko su besramno lagali, najbolje će ilustrovati dijalog predsednika Vučića i novinara Srđana Predojevića“.
Sve ostale kolumne Veselina Simonovića na portalu Nova.rs možete pročitati na ovom linku.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare