Miljan Paunović: Ako si novinar, ne smeš da se prodaš, moraš da se boriš za istinu do poslednjeg atoma

Piše: Milica Pavlović

Novi roman novinara i pisca Miljana Paunovića „Konačni izlaz“, objavljen početkom avgusta u izdanju „Nove Artije“, još jedan je u nizu atraktivnih trilera koji su sve vidljiviji na domaćoj književnoj sceni. Međutim, radi se o delu koje istovremeno secira našu stvarnost, ovde i sada, te koje korespondira i s našom dramatičnom društveno-političkom realnošću.

Paunović pritom tematizuje i vlastito zanimanje, budući da „Konačni izlaz“ prati glavnu junakinju - novinarku Tamaru Lazić, „koja donosi odluku života i ulazi u tajni projekat ne bi li otkrila kriminalne i političke strukture koje urušavaju sistem decenijama“.

Ovaj roman će svoju beogradsku promociju imati u Biblioteci grada Beograda večeras u 18 sati. Na ovom događaju, koji će biti održan u Rimskoj dvorani gradske biblioteke, o knjizi će govoriti novinarka Tatjana Manojlović, direktor „Nove Artije“ Vladica Milenković, i autor romana, a tim povodom razgovaramo sa autorom Miljanom Paunovićem.

Kako se rodila inicijalna ideja za vaš roman?

- Rađala se jedno godinu dana. Onda sam u Francuskoj, prelepoj Normandiji, avgusta 2022. godine, shvatio da glavni lik treba da bude žena i novinarka. Trebalo je da bude jaka u odlučnim trenucima, beskompromisna, inteligentna, promućurna, ali i emotivna, strastvena. Baš je takva Tamara Lazić.

Napisao sam to u svom blokčetu i počeo da razmišljam šta nju muči, a mučilo ju je mnogo toga - posebno stanje u društvu, apatija, ustaljenost, nezainteresovanost za nešto novo, nešto bolje, ubistvo njenog kolege - njenog mentora. Mučili su je loši, zli ljudi, moć koju imaju i zloupotrebljavaju je. Rešila je da krene u borbu protiv njih, onako kako je najbolje znala, papirom i olovkom. Ali nije to baš bilo tako jednostavno. Upustila se u pravu opasnu avanturu, rizikujući i svoj život.

Radnja romana odvija se u dve vremenske ravni, 2000. i 2022. godine, koje se postepeno prepliću i objašnjavaju jedna drugu. Zašto ste odabrali baš ova dva vremenska trenutka i šta oni predstavljaju za vas, odnosno za vaše protagoniste?

- Obe godine su nekako prelomne kada je u pitanju naše društvo. Sećamo se da je oktobra 2000. u Srbiju ušla demokratija na velika vrata, ali se, nažalost, saplela već na pragu i do 2022. je ležala na podu, da bi potom počela da propada sve dublje do dna. U romanu sam pokušao da opišem atmosferu tog doba i da napravim paralelu između dve realnosti koje se razlikuju, ali su suštinski iste. Moji likovi se kreću kroz taj period sa svojim dilemama, ali i nadom da će im biti bolje, da će celo društvo konačno da se probudi, da pronađe taj konačni izlaz iz životarenja i straha, jer ovde života u pravom smislu te reči nema.

Na koji način ste razmišljali o dinamici odnosa između Tamare Lazić i Mikše, odnosno o susretu stare generacije „bardova“ u novinarstvu i onih koji danas sebi krče put na novinarskom nebu? Koliko je današnjoj generaciji teže da se bave svojim poslom od novinara koji su gradili svoje karijere pre dve, tri ili četiri decenije?

- Tamara i Mikša imaju jedan iskreni prijateljski, ali i odnos otac-ćerka. Nije to ništa čudno, s obzirom na njihove slične sudbine u smislu porodice i nedostatka te vrste ljubavi.

Mikša jeste bard novinarstva, što je danas vrlo retka pojava, a ona je spremna da uči. I ona upija od njega sve ne postavljajući suvišna pitanja. Danas je to svakako drugačije. Tehnologija ubija emociju i strast koju novinar mora da ima da bi bio dobar novinar. Naravno, to se ne dešava kod svih, ali se dešava kod većine, i to posebno mladih. Oni su nestrpljivi, misle da sve znaju, ljute se na konstruktivnu kritiku, ali se ne libe da traže puno.

Mislim da mladima nije teže da se bave današnjim novinarstvom, jer se profesija prilično izmenila. Danas je dovoljno da „pristanu“ i da na samom početku izgube smisao ako rade u redakciji koja se ne drži nikakvih novinarskih principa, odnosno kodeksa. Mislim da oni ne razmišljaju puno o tome, jer su dovedeni u takvu situaciju. Krivica nije njihova. Tamara u mom romanu jasno postavlja pravila i granice do kojih ide, jasno govori ko je i šta, i, što je najvažnije, ne prodaje se nikome. To je u današnje vreme jako bitno - ne prodati se, posebno ako sebe smatrate novinarom.

Kako navodi recenzentkinja Jelena Dilber, u knjizi imamo i „ozbiljno promišljanje o prirodi istine“. Ovo bi mogla biti naročito interesantna tema u našoj post-truth civilizaciji u kojoj je ono što nazivamo „istinom“ relativizovano do krajnjih granica. Šta je istina za vas, odnosno vaše junake u romanu? Verujete li u mogućnost istine i njenu pobedu nad relativizacijama i lažima svake vrste?

- Za mene je istina sve, ali bukvalno. Kako privatno, tako i poslovno, i to je jasno utkano u moj roman kod likova koji istinu posmatraju isto kao i ja. Istina, kao i pravda, potpuno su obesmišljene danas od strane moćnika i onih koji drže monopol fizičke sile. Verujem da treba istrajati i do poslednjeg atoma se boriti za istinu, jer život u suprotnom ne bi imao nikakvog smisla. Junaci mog romana su to i činili, i Mikša je zbog istine ubijen. Zbog istine su mnogi ljudi ubijeni i u realnom životu. Istina nema cenu. Isto važi i za pravdu i slobodu.

Kada govorimo o trilerima, često se pominje „žanrovska literatura“, gde podrazumevamo određeni set pravila i šablona u izlaganju radnje i atmosfere. Kako se vi odnosite prema trileru kao žanru u vašoj novoj knjizi?

- Moji romani pripadaju političkom trileru zbog tema koje obrađujem. I po obrazovanju sam politikolog, pa me je tema moći kao takva oduvek zanimala. Triler daje dozu napetosti, misterije, obrta, volim ih i privatno, te sam sebe kao pisca usmerio u tom pravcu. Moć ima razne oblike i faze, u „Konačnom izlazu“ ona je najjača i od nje same čitalac ima tu jezu koju triler treba da ponudi.

Ne koristim šablone i pravila u pisanju, gledam da uživam dok pišem, da meni bude uzbudljivo i zanimljivo, da moji likovi jasno i glasno kažu šta misle o raznim pojavama i situacijama. To je to. Kažu da su moji romani „filmski“, a jesam filmofil, pa valjda zbog toga tako i pišem - bez praznog hoda, sa puno radnje i dijaloga.

Kao pisac trilera, da li imate uzore ili uticaje iz istorije žanra, odnosno u pogledu autora sa savremene internacionalne krimi-scene?

- Karlos Ruis Safon, jedino i definitivno. On je pisao romane koji spajaju gotski roman, misteriju, istorijsku fikciju i triler sa elementima magičnog realizma. Safon je za mene nešto savršeno. Nakon što sam pročitao skoro ceo njegov opus, poželeo sam da probam da napišem svoj prvi roman. Žao mi je što je preminuo prerano. Verujem da je imao još toliko toga da kaže.

Sa druge strane, čini se da je domaći triler u usponu - kako vi sagledavate ovaj žanr na domaćoj književnoj sceni?

- Jeste u usponu, i to je super! Vrlo rado čitam domaće pisce i imamo sve kvalitetniju triler scenu, koja je čak iznedrila i jedan festival posvećen ovom žanru. Verujem da ćemo u narednim godinama doprineti da ovaj žanr bude još zastupljeniji kod nas, jer zašto bi samo Ju Nesbe potpisivao knjigu ceo dan kada poseti Srbiju: može to i neko od nas.