Deda čelnice AfD-a bio je nacista: Kao vojni sudija služio u okupiranoj Varšavi – jeziva porodična priča nemačke političarke

Priča o Hansu Vajdelu nije zapravo ništa novo u istoriji Nemačke. Opsežnu istragu o njegovoj prošlosti nemački list „Velt am zontag“ objavio je 2024. godine, na osnovu dokumenata iz nemačkih i poljskih arhiva, a slučaj je tada detaljno preneo i Politiko. Dokumentacija pokazuje da deda današnje kopredsednice AfD-a nije bio samo običan građanin koji je živeo pod nacističkim režimom, već njegov aktivni pristalica i deo pravosudnog aparata Trećeg rajha.

Ta porodična istorija privlači posebnu pažnju zbog odnosa pojedinih vodećih političara AfD-a prema nemačkoj nacističkoj prošlosti. Jedan od osnivača stranke Aleksander Gauland izazvao je 2018. godine žestoke reakcije kada je Hitlera i nacizam opisao kao tek „ptičji izmet“ u više od hiljadu godina nemačke istorije. Bjern Heke, jedan od najuticajnijih predstavnika radikalnog krila AfD-a i lider stranke u Tiringiji, godinu dana ranije govorio je o berlinskom spomeniku ubijenim Jevrejima Evrope kao o „spomeniku srama“ i tražio zaokret od 180 stepeni u nemačkoj politici sećanja. Heke je kasnije dva puta novčano kažnjen zbog korišćenja zabranjene parole nacističkih jurišnih odreda SA „Sve za Nemačku“.

I Vajdel je u političkim nastupima kritikovala način na koji se u savremenoj Nemačkoj govori o nacionalnoj krivici i prošlosti. Istovremeno je javno govorila o tome kako je njena porodica na kraju Drugog svetskog rata morala da napusti Šleziju. Ono o čemu se dugo nije govorilo bila je uloga njenog dede pre nego što je porodica izgubila svoj dom.

Hans Vajdel rođen je 1903. godine u tadašnjem Nojštatu u Gornjoj Šleziji, današnjem poljskom Prudniku. Studirao je pravo u Minhenu i Breslauu, današnjem Vroclavu. Nacističkoj partiji, NSDAP-u, pristupio je krajem 1932. godine, dakle pre nego što je Adolf Hitler postao nemački kancelar, a član SS-a postao je u januaru 1933. godine. Arhivska dokumenta pokazuju da njegova podrška nacistima nije počela tek posle njihovog dolaska na vlast. U jednom dokumentu sam je naveo da je još pre izbora u septembru 1930. glasao za nacionalsocijaliste i aktivno učestvovao u njihovoj izbornoj propagandi.

Važna je i jedna razlika u odnosu na pojedine tekstove koji su kasnije prenosili ovu priču: pouzdano je dokumentovano da je Vajdel bio član SS-a, ali tvrdnju da je od 1933. bio pravni savetnik u Waffen-SS-u ne treba predstavljati kao nesporno utvrđenu činjenicu. Njegova kasnija služba vojnog sudije odvijala se u okviru vojnog pravosuđa Vermahta.

U februaru 1937. Hans Vajdel pokušao je da dobije položaj landrata, odnosno okružnog upravitelja u Nojštatu. U prijavi se predstavljao kao odani pristalica nacističkog pokreta i naveo nacističke funkcionere koji su mogli da garantuju za njega. Međutim, tu funkciju nije dobio. Nastavio je da radi kao advokat, dok je od 1939. do 1941. bio na čelu okružne grupe Nacionalsocijalističkog udruženja pravnika na području Leobšica, današnjih poljskih Glupčica.

Njegova karijera dobila je novu dimenziju tokom rata. U martu 1941. upućen je u okupiranu Varšavu na obuku za vojnog sudiju, a već u julu počeo je da radi pri sudu vojne komande u tom gradu. Tako je postao jedan od približno 3.000 sudija nacističkog vojnog pravosuđa.

Bio je to represivni sistem koji je izricao drakonske kazne vojnicima, dezerterima i protivnicima režima. Prema istraživanju nemačke istoričarke Klaudije Bade, vojni sudovi Trećeg rajha izrekli su približno 50.000 smrtnih presuda, od kojih je više od 20.000 izvršeno. Njihov broj smrtnih presuda bio je veći od bilansa civilnog nacističkog pravosuđa.

Ipak, dostupna dokumentacija ne pokazuje u kojim je konkretnim procesima Hans Vajdel učestvovao niti koliko je presuda, uključujući eventualne smrtne kazne, lično izrekao. Zbog toga mu se ne mogu pripisivati konkretna pogubljenja za koja ne postoje dokazi. Dokumenti, međutim, pokazuju da su njegovi nadređeni njegov rad ocenjivali veoma pozitivno i da je napredovao u sistemu nacističkog vojnog pravosuđa.

Vrhunac njegove karijere usledio je 1944. godine. Hans Vajdel unapređen je u čin višeg štabnog sudije, odnosno Oberstabsrichtera. Dokument o njegovom unapređenju od 12. oktobra 1944. prošao je kroz Hitlerov glavni štab i nosio potvrdu Adolfa Hitlera, koji je kao vrhovni komandant Vermahta imao i najvišu vlast nad vojnim pravosuđem.

Posle sloma Trećeg rajha Vajdel se sa porodicom nastanio u Istočnoj Vestfaliji. U posleratnoj Nemačkoj protiv njega su čak tri puta pokretane istrage zbog njegove uloge tokom nacističkog perioda.

Prvi ozbiljan postupak otvoren je u novembru 1948. pred sudom u Bilefeldu, u tadašnjoj britanskoj okupacionoj zoni, zbog članstva u organizaciji koja je bila proglašena kriminalnom. Vajdel se tokom ispitivanja predstavljao kao čovek koji navodno gotovo ništa nije znao o zločinima režima. Tvrdio je da u malom gradu u kojem je živeo nije saznavao ništa osim onoga što je moglo da se čuje na radiju ili pročita u novinama, kao i da nije znao za zločine SS-a i progon Jevreja.

Postupak je već narednog meseca obustavljen zbog nedostatka dokaza. Vajdel je potom mogao da nastavi pravničku karijeru. Otvorio je advokatsku kancelariju u Giterslou, uključio se u organizaciju Nemaca proteranih sa nekadašnjih istočnih teritorija i tražio naknadu za imovinu koju je porodica izgubila u Gornjoj Šleziji.

Njegova prošlost ponovo je dospela pred istražitelje krajem sedamdesetih godina. Policija u Severnoj Rajni-Vestfaliji pokrenula je istragu 1977, a hamburška kriminalistička policija 1979. godine. Tražena je čak i dokumentacija iz tadašnje komunističke Istočne Nemačke, ali ni ti postupci nisu završeni optužnicom i suđenjem. Hans Vajdel nikada nije pravosnažno osuđen zbog svoje uloge u nacističkom vojnom pravosuđu. Njegov slučaj nije bio izuzetak u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj nijedan nekadašnji nacistički vojni sudija nije pravosnažno kažnjen zbog proizvoljnog izricanja smrtnih kazni.

Hans Vajdel umro je 1985. godine, kada je njegova unuka Alis imala šest godina. Njegova supruga Lucija Vajdel, koja je takođe bila članica Nacističke partije, umrla je dve godine kasnije.

Kada je 2024. suočena sa rezultatima novinarske istrage, Alis Vajdel je preko svog portparola saopštila da nije znala za nacističku karijeru svog dede. Objasnila je da zbog porodičnog sukoba sa njim nije bilo kontakta i da se o njemu u porodici nije razgovaralo.

AfD je na izborima u Saksoniji-Anhaltu osvojio 43,8 odsto glasova i 39 od 83 poslanička mesta, što je najbolji pokrajinski rezultat u istoriji stranke, iako joj nije bilo dovoljno za samostalnu većinu. Alis Vajdel, koja je u julu 2026. ponovo izabrana za kopredsednicu AfD-a, time je dodatno učvrstila položaj jedne od centralnih figura savremene nemačke politike.