Kao dečak ostao bez oca, radio da bi prehranio brata i majku, a onda doživeo najveću bol: Ljubišu Samardžića su celog života pratile tragedije

Prošlo je devet godina od smrti Ljubiše Samardžića, jednog od najvoljenijih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije. Generacije ga pamte kao Šurdu iz „Vrućeg vetra“, Smokija, po kojem je dobio nadimak koji ga je pratio čitavog života, ali i po desetinama filmskih likova kojima je uspevao da bude istovremeno i veliki glumac i „običan čovek“ blizak publici.

Njegova karijera trajala je decenijama, od prvih filmskih uloga početkom šezdesetih godina, preko najvećih jugoslovenskih ostvarenja, pa sve do rediteljskog i producentskog rada. Sarađivao je sa gotovo svim značajnim jugoslovenskim rediteljima, igrao uz najveće glumce svog vremena i postao jedini srpski glumac nagrađen Zlatnim lavom na Filmskom festivalu u Veneciji.

Ljubiša Samardžić rođen je 19. novembra 1936. godine u Skoplju. Poticao je iz skromne porodice rudara. Njegov otac radio je u rudniku uglja Jelašnica kod Niške Banje, a porodični koreni Samardžića vodili su sa Krivošija, odakle se njegov otac dvadesetih godina prošlog veka odselio u potrazi za boljim životom.

Prva velika tragedija Ljubišu je zadesila dok je još bio dete. Oca Draga izgubio je kada je imao samo devet godina, a njegova prerana smrt bila je posledica teškog rudarskog života.

Porodica je ostala u veoma teškoj materijalnoj situaciji. Majčina penzija bila je mala i jedva dovoljna za preživljavanje, zbog čega je Ljubiša veoma rano morao da nauči šta znače rad i odgovornost.

Još tokom gimnazijskih dana povremeno je radio kako bi pomogao porodici. Njegova majka je u jednom trenutku odlučila da otvori poslastičarnicu, a Ljubiša je ovde pravio i sladoled.

Mnogo godina kasnije se sećao tog vremena.

„Pamtim to bakarno kazanče, oko koga sam stavljao izlomljeni led prethodno dobro nasoljen, tu smesu koja je tek uz mnogo moga znoja postajala sladoled... Kada bih sve pripremio, počinjao sam da okrećem točak čiji su se okreti prenosili na žljeb, a sa ovoga na to bakreno kazanče i jednu šipku u njemu koja je mešala smesu... Mešanje sladoleda obično je počinjalo u deset i trideset a završavalo se u podne da bismo, popodne, imali svežu robu“, pričao je svojevremeno Samardžić.

„Već u devet bio sam umoran i pospan. Pa ipak, živelo se. Para je bilo ne mnogo, ali više nego ranije kad smo svi bili bez posla. A ja nikada nisam bio toliko umoran da ne bih, u našoj poslastičarnici, zapazio po neku zgodnu devojčicu“, govorio je.

Uprkos tome što je kasnije mogao sebi da priušti gotovo sve što kao dečak nije imao, ukus tog sladoleda ostao mu je poseban.

„I danas volim sladoled, kupujem ga i jedem u ogromnim količinama. Ali, pravim razliku između ovog današnjeg i onog mog sladoleda. Ovaj, današnji, nekako mi je preuglačan, premoderan, kao da je u celofanu. Onaj moj sladoled bio je grumuljčaviji, imao je često i komadiće leda u sebi, ali bio je najbolji sladoled na svetu jer sam ga ja pravio, nudio, prodavao, o njemu mislio najlepše i – od njega živeo“, pričao je glumac.

Samardžić u početku nije krenuo putem koji će ga kasnije proslaviti. Studirao je pravo, ali ga je umetnost ipak odvela na drugu stranu.

Prešao je na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, gde je njegov talenat veoma brzo primećen. Dobio je stipendiju za studije kod čuvenog reditelja Bojana Stupice, a Akademiju je potom i završio.

Stupica mu je obezbedio i stipendiju Ateljea 212, ali je Samardžića mnogo više od pozorišne scene privlačio film. Zato je u teatru igrao uglavnom na samom početku karijere, dok je filmska kamera postala prostor u kojem će izgraditi svoje najpoznatije likove.

Na filmu je debitovao 1961. godine u ostvarenju „Igre na skelama“ Srećka Vejganda.

Već naredne godine privukao je pažnju ulogom šarmantnog nespretnjakovića u filmu „Prekobrojna“ Branka Bauera. Upravo tada počinje i jedna od najpoznatijih glumačkih saradnji jugoslovenske kinematografije – sa Milenom Dravić.

Prvi put su zajedno igrali u „Prekobrojnoj“, a kasnije su se zajedno pojavili u čak 25 ostvarenja. Njihova filmska hemija učinila ih je jednim od najprepoznatljivijih glumačkih parova tog vremena.

Već 1963. godine Samardžić je dodatno učvrstio svoje mesto među najperspektivnijim glumcima ulogama u filmovima „Peščani grad“, „Dani“ i „Desant na Drvar“.

Upravo mu je „Peščani grad“ doneo nadimak Smoki. Dobio ga je po mladiću Smokiju kojeg je igrao u filmu, a publika ga je pod tim nadimkom prepoznavala do kraja života.

Jedna od najznačajnijih tačaka njegove karijere dogodila se zahvaljujući filmu „Jutro“, u kojem je igrao mladog partizana suočenog sa tragedijama rata.

Za tu ulogu nagrađen je na Filmskom festivalu u Veneciji 1967. godine i ostao je jedini srpski glumac koji je osvojio Zlatnog lava.

Dve godine kasnije stiglo je još jedno veliko priznanje. Za ulogu u filmu Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ dobio je Gran pri u Nišu 1969. godine.

Tokom gotovo tri decenije igrao je glavne i velike sporedne uloge u više od 70 filmova različitih žanrova. U početku su to često bili ratni i partizanski filmovi, ali je kasnije gradio potpuno drugačije karaktere u komedijama i ostvarenjima koja su se bavila društvenim problemima.

Među filmovima u kojima je ostavio trag bili su „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Smrt gospodina Goluže“, „Život je lep“, „Kuća pored pruge“ i brojna druga ostvarenja.

Sam je govorio da je radio sa gotovo svim jugoslovenskim rediteljima.

Iako ga je publika najviše volela upravo zahvaljujući filmu, nekoliko televizijskih uloga bilo je dovoljno da ga pretvore u jednu od najvećih zvezda malih ekrana. Igrao je glavne uloge u serijama „Kuda idu divlje svinje“, „Dimitrije Tucović“, „Vruć vetar“ i „Policajac sa Petlovog brda“.

„Vruć vetar“ premijerno je emitovan 1979. godine i gotovo odmah je postao jedna od najpopularnijih serija jugoslovenske televizije.

Ljubiša Samardžić igrao je Borivoja Šurdilovića Šurdu, čoveka koji pokušava da pronađe svoje mesto, menja poslove, traži bolji život i na svoj način odbija da se pomiri sa onim što mu ne odgovara. Uz njega su igrali Miodrag Petrović Čkalja, Radmila Savićević, Bora Todorović, Vesna Čipčić, Žika Milenković i drugi velikani domaćeg glumišta. Serija je nastala prema scenariju Siniše i Ljiljane Pavić, dok je režiju potpisao Aleksandar Đorđević. Snimljeno je deset epizoda, a snimanje je trajalo osam meseci.

Siniša Pavić je svojevremeno objašnjavao da je jedna od ideja bila da se kroz Šurdu pokaže da čovek kojeg okolina doživljava kao lenjog zapravo može da bude vredan, ali da odbija da pristane na posao i život u kojima ne pronalazi sebe. Samardžić je otkrivao i da je tokom snimanja bilo prostora za improvizaciju. Jedna od scena koje su nastale spontano bila je ona u kojoj Šurda izgovara „treba mi dupla kafa“ i baca šešir, koji završava pravo na čiviluku.

Serija je postala ogroman hit u Mađarskoj, gde je bila sinhronizovana, ali se prikazivala i u Čehoslovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj i Austriji. U pojedinim zemljama proglašavana je za jednu od najboljih televizijskih serija koje su tamo emitovane.

Samardžić je svojevremeno govorio o razmerama popularnosti koju je doživeo zahvaljujući Šurdi.

„Malo ljudi zna da sam 1983. godine u Rimu dobio najveće glumačko priznanje. Proglašen sam za glumca godine. Sredinom osamdesetih u Mađarskoj sam proglašen za najboljeg glumca i sećam se da me je na stadionu 'Nep' dočekalo 100.000 ljudi, a 50.000 obožavalaca je ostalo ispred ulaza. Takvo priznanje teško da je bilo koji glumac doživeo“, pričao je Ljubiša.

„A sad adio“ ubrzo je postala hit širom bivše Jugoslavije. Pevala se na ispraćajima u vojsku, u kafanama pred fajront, na proslavama, ali je jedno izvođenje ostalo posebno upamćeno.

Krajem osamdesetih, kada je Samardžić u Mađarskoj proglašen za glumca godine, na stadionu u Budimpešti dogodila se scena koja najbolje pokazuje koliko je Šurda bio popularan van Jugoslavije.

„Najmasovnije izvođenje pjesme 'A sad adio' bilo je na stadionu u Budimpešti krajem osamdesetih, kada je Ljubiša Samardžić bio proglašen za glumca godine u Mađarskoj. Smoki je na mađarskom pevao tu pesmu, a 100.000 Mađara ga je pratilo. To je najveći hor koji sam ikada imao u svojoj pesmi“, ispričao je Borisavljević.

Decenijama kasnije, lik Šurde ostao je jedan od simbola Samardžićeve karijere. Na centralnom šetalištu u Niškoj Banji 2022. godine podignut je i spomenik rađen po liku legendarnog junaka „Vrućeg vetra“.

Samardžićeva karijera donela mu je veliki broj priznanja. Dobio je Sedmojulsku nagradu SR Srbije 1984. godine za glumačko stvaralaštvo tokom prethodnih 25 godina, a 1988. godine uručena mu je i tada izuzetno značajna Nagrada AVNOJ-a. Bio je prvi filmski glumac kojem je to priznanje dodeljeno. Bio je i najčešće nagrađivani jugoslovenski glumac na Pulskom festivalu.

Ipak, iza javnog života i velikih priznanja za njega je postojalo nešto važnije – porodica. Tokom karijere često je govorio o supruzi Miri i njihovoj deci. Ona mu je bila oslonac još dok je gradio karijeru, ali i u periodu koji će postati najteži u njegovom životu. Godine 2001. porodica Samardžić suočila se sa tragedijom od koje se Ljubiša, po sopstvenom priznanju, nikada nije potpuno oporavio. Njegov sin Dragan Samardžić, koji se bavio filmskom produkcijom, preminuo je od leukemije u 34. godini.

Za čoveka koji je kao devetogodišnjak izgubio oca, smrt sopstvenog deteta predstavljala je novi, mnogo teži udarac. Samardžić je kasnije priznao da je u tim trenucima verovao da ni sam neće još dugo živeti.

„Kada je Gaga odlazio, mislio sam da neću moći da izdržim i da će mi uskoro doći kraj, ali me je Mira trgnula i naterala da radim jer ću u tome, kako je rekla, naći smisao opstanka“, ispričao je svojevremeno.

Krajem devedesetih već je počeo da se bavi režijom i produkcijom, a nakon smrti sina upravo je stvaranje bilo jedan od načina da izdrži gubitak. Veliku utehu pronalazio je i u unucima. Posebno je bio vezan za unuku Saru, koja je nakon njegove smrti otkrila kako je izgledalo odrastanje uz dedu kojeg je čitava zemlja poznavala.

Nakon njegove smrti upravo je ona objavila jednu od najpotresnijih poruka posvećenih glumcu.

„Imala sam sreće što sam te poznavala 23 godine, od kad sam bila mala i nisam shvatala šta je to biti glumac i biti poznat, što sam se durila kad prilaze nepoznati ljudi dok šetam sa svojim dedom, što sam plakala na scene Policajca sa Petlovog brda, jer kako moj deda može da sedi sa 4 žene, a da nijedna od njih nije moja baba, što sam obožavala da me vodiš u kancelariju i na snimanja, i da dolaziš po mene u vrtić, kao i kad me uzmeš u naručje i plešemo, pa sve do danas kad mogu da kažem da si mi bio uzor, oslonac i uvek podrška.“

Potom se osvrnula na njegovu borbu, ali i na tragediju koja ga je pratila nakon smrti sina.

„Mislim da je suvišno spominjati tvoju karijeru, i koliko je bila čast biti unuka takve legende. Pokazao si mi šta znači borba i koliko snage si imao i koliko je tvoje srce bilo jako. Znam da si tamo gore srećan i da si posle toliko godina opet sa svojim Gagom. Ne brini ostavio si nas žene u sigurnim rukama, Stefke će nas paziti ovde, on je sad glava kuće, a ti i Gaga sa neba. Deda, a sad adio“, napisala je Sara.

Ljubiša je još za života izrazio želju da nakon smrti ne bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, već pored sina Dragana.

Gubitkom Ljubiše nije završena teška porodična priča. Njegova unuka Sara kasnije je ostala i bez majke. Nakon njene smrti objavila je fotografiju sa venčanja svojih roditelja uz reči: „Tamo negde ste opet zajedno“.

Svoje nagrade, diplome i priznanja u februaru 2014. godine poklonio je Jugoslovenskoj kinoteci. Njegov legat predstavljen je javnosti 27. februara 2016. godine.

Kao da je pred kraj života želeo da još jednom ispriča sopstvenu priču, 2017. godine snimio je film o sebi pod nazivom „Panta rei“.

Ali zdravstveno stanje već je bilo ozbiljno narušeno. Krajem 2016. godine operisan mu je tumor na mozgu. Usledila je teška borba sa bolešću. Ljubiša Samardžić preminuo je 8. septembra 2017. godine u Beogradu, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, onako kako je želeo – uz svog sina.