Milan St. Protić za Nova.rs: Srbi su danas kao muve bez glave

Piše: Biljana Dimčić

Nedovoljno je, po sudu Milana St. Protića, preciziran kod nas pojam patrijarhalnosti. 

- U stvari je kapitalizam uticao na postepeno nestajanje patrijarhata u onoj svojoj izvornoj formi seoskog načina života. Potreba za ženskim radom u industrijskoj proizvodnji, atomizacija porodice neminovno je vodio ka emancipaciji žena kroz tešku političku borbu počevši od poslednjih decenija devetnaestog veka. A borba traje i danas. Ona je išla uporedo sa osvajanjem građanskih prava i sloboda i tim osvajanjem bila i ostala uslovljena.

U Srbiji se u današnje vreme zapatila jedna neopatrijarhalnost uporedo sa neoautoritarnošću i novokomponovanim nacionalizmom, glorifikacijom rata i nasilja. Taj se mačoizam na ovdašnji način usmerio na druuštveno normalizovanje zlostavljanja i ponižavanje žena. Ali, to je fenomen novog datuma - kaže za Nova.rs istoričar i pisac.

Možda je Velika Britanija jedina zemlja koja ima preimućstvo u spajanju tradicije s bogatstvom?

- Moglo bi tako da se kaže. I SAD, Kanada, Australija, takođe. Sve bivše britanske kolonije. Običajno pravo je uzrok te pojave tzv. "common law" iz kog je proisteklo njihovo precedentno pravo. Poznato je da Velika Britanija nema jedinstven, pisan ustav, a da je najstarija parlamentarna demokratija u istoriji sveta. No, tamo i dalje postoji plemstvo, čak i gornji dom u parlamentu s naslednim, aristokratskim, pravom i, naravno, neprikosnoveost monarhije kao oblika vladavine. Ponavljam, precedentno pravo je na snazi i u pomenutim bivšim kolonijama. Ta britanska tradicionalnost dovela je do  pretežno mirnih i postupnih promena u političkom sistemu i društvenim odnosima. osim u vreme Kromvela. Na Ostrvu nije bilo revolucionarnih preokreta kao, recimo, u Francuskoj. 

Koliko će nam onda biti potrebno godina da sazremo kao rano demokratsko društvo?

- Britanski parlamentarizam je bio naš uzor krajem 19. i početkom 20.  veka. Naše su se političke stranke najviše ugledale na Engleze i od njih crple iskustva u izgradnji državnog i ustavnog ustrojstva. Tad su na srpski prevedeni glavni engleski teoretičari parlamentarizma od Mila do Bedžhota. U 20. veku, usled niza istorijskih okolnosti, taj se pravac izgubio. Mi ovde nismo saglasni ni da hoćemo demokratiju, a kamoli koju od mogućih alternativa treba prihvatiti. Kod nas su i višepartizam i parlament puki politički dekor, kulise iza kojih se krije autoritarnost. Ako bismo krenuli britanskim putem, prvo bismo morali da vaspostavimo kraljevinu. Koliko je to realno zaključite sami.   

Proveli ste, kao diplomata, pet godina, kako kažete, u dosadnoj Švajcarskoj. Koliko uređenost jedne zemlje uslovljava dosadu, iz koje se ipak šire vidici?

- Švajcarska je zemlja blagostanja, a blagostanje proizvodi dosadu. Švajcarska je raj prosečnosti, skrojena za običnog čoveka. Bez idolopoklonstva, divljenja velikanima, isticanja individualnih dostignuća. Ceni se samo opšti, ukupan, prosečan, uspeh. Švajcarska je i zemlja podeljena između protestanata i katolika, frankofona, germanofona i italijanske manjine. Njen federalizam je, otud, labav, veoma labav, sa veliim nadležnostima kantona i ograničenim prerogativima centralne vlasti. Švajcasrka je zemlja ravnoteže, kompromisa u kojoj je direktno izjašnjavanje građana referendumom starije od svakog donetog zakona. Jedinstvena je, jedna jedina. Nemogućno ju je kopirati, ali se određena iskustva i rešenja mgu preuzeti. Najzad, ta dosadna zemlja u sebi krije fantastične istorijske pripovesti. 

Zašto Jovan Dučić kao orijentir u vođenju profesionalne politike, a ne Ivo Andrić?

- Prosto zato što je Dučić pisao o Švajscarkoj, Andrić nije. U "Gradovima i himerama" ima dva pisma iz Švajcarske: jedno o bernskim Alpima, drugo o Ženevi. Ne znam koje mi je bilo inspirativnije. Odatle sam krenuo pišući svoj švajcarski putopis. U tom Dučićevom ženevskom pismu postoji jedno poređenje Voltera i Rusoa, neprevaziđeno u svetskim razmerama. Samosvojno, duhovito, nadahnuto, Dučićevsko. To je vrhunac srpskog spisateljstva i srpskog evropejstva. Po mom skromnom sudu.

Koliko znamo ko je zapravo bio vladika Nikolaj Velimirović i koliko intelektualna javnost nagađa o njegovim stavovima iz spisa koji su pisani u logoru Dahau za vreme Drugog svetskog rata? 

- Nikolaj je jedna od onih ličnosti što sobom nose kontroverzu jer su sami bili protivrečni. Njegova je misao, i teološka i politička, odveć kompleksna i višeslojna za jednostavna razumevanja. Kod njega će se naći različiti stavovi, ponekad i oprečni. Njegovi su uticaji bili raznorodni. Od Berklija do Rabindranta Tagorea. Od ruskog misticizma do protestantizma. Od Engleske do Srbije. Od otpora hitlerizmu do antisemitizma. Ono što je sigurno jeste da kod Nikolaja nema površnosti, nema jeftinog, nema pamfletizma. Svaka je njegova reč s posebnom težinom. Nekad neodoljiva, nekad opasna. 

Pišete da je Velimirović, iznad svega, bio opsenar, čovek čija je reč plenila svojom magijom, a ne svojom logikom, utiskom a ne značenjem, i da su uprkos tome za ovim uzvišenim duhovnikom išle hiljade i hiljade sledbenika? Zašto?

- Bilo je u njemu nečeg proročkog.  Nečeg liderskog. I nečeg nedefinisanog. Uz to, i doba u kom je delovao, situacija u kojoj su se Srbi našli u razdoblju između svetskih ratova pogodovale su jednom takvom čoveku i karakteru. U dva maha nije izabran za patrijarha zato što je bio protivnik vlasti u vreme Aleksandrovo i u vreme princa Pavla. To njegovo opozicionarstvo svakako je doprinelo Nikolajevoj popularnosti u narodu.

U Ženevi se pregovara iza zamandaljenih vrata. Koliki je bio uticaj Žana Kalvina?

- Ženeva je od svih gradova, najmanje švajcarska. Jer se najkasnije i pridružila konfederaciji. Sa tri strane je okružena Francuskom, jednom jedinom stranom je vezana za ostatak Švajcarske. Poseduje dugu istoriju slobodnog rada, bila je centar kalvinizma, razvila je i svoju industriju i svoje bankarstvo i svoju međunarodnu neutralnost, nezavisno od ostalih švajcarskih kantona. U Ženevi se nalazi najveći broj međunarodnih organizacija, bia je središte Lige naroda, danas je domaćin Ujedinjenih nacija, uporedo sa Njujorkom. Predivan grad koji nema dušu. Ubio ju je Žan Kalvin pre više vekova.

Srbi i Švajcarci su, onda, dva međusobno sasvim različita evropska naroda, maltene potpuno u kontradikciji?

- Različite su im istorijske uslovljenosti. I istorijski izbori. Švajcarci su tražili način da izbegnu ratove, mi smo ih prizivali, ako ih nismo i izazivali. Švajcarci nisu jedinstvena nacija, već su ogranci tri velike evropske cvilizacije: francuske, nemačke i italijanske. Njihovu prošlost su obeležili teški unutrašnji verski ratovi sve do poslednje četvrtine 19.veka. A onda su, napokon, pronašli optimum suživota i uzajamne tolerantnosti. Ključ je u istorijskom kontinuitetu. Srbe kroz istoriju najviše koštaju diskontinuitiet. Prekidi i raskidi s prethodnim iskustvima. I dostignućima. Kod Srba skoro da ništa nije nesporno, opšte prihvaćeno, konstantno. Svime se manipuliše, sve se zloupotrebljava i obesmišljava. Srbi su, danas kao muve bez glave, kad moram da kažem.

Bonus video: Milan St. Protić