Milan St. Protić: Nikad sebi neću oprostiti što 5. oktobra nije bilo radikalnih promena, zato danas imamo ovaj mulj i prljavštinu

Piše: Biljana Dimčić

Demokratija se ne može uterivati batinom. Ona zavisi od volje svih političkih faktora, učesnika u javnom životu. Demokratija je pitanje uverenja, pa tek onda pitanje pravnih propisa, ustava i zakona. A kod nas je ključni problem u tome što vlast ne veruje u demokratiju i ne želi da je poštuje već se bavi sistematskom zloupotrebom svega: državnog novca, pravosuđa, policije, vojske, prosvete, zdravstva, medija, izborne procedure... U takvim uslovima, demokratija, individualna sloboda, pravo na drugačije mišljenje bivaju sputani i postepeno ubijani, kaže za Nova.rs istoričar i pisac Milan St. Protić.

Ličnost povelike biografije, pa i političke, za naš list tvrdi, osvrćući se i na ishod poslednjih, decembarskih izbora, da se u ovoj zemlji nikad, tokom poslednjih decenija, nismo iskreno dogovorili o uspostavljanju istinske demokratije i parlamentarizma, što dodatno obrazlaže:

- Demokratija podrazumeva smenjivost partija na vlasti, a upravo je to u Srbiji najspornije.

Da li je onda moguće u ovakvom društvu, siromašnom u svakom smislu, graditi evropskog građanina?

- U pravu ste. Beda i autoritarnost idu pod ruku, kao što demokratija i prosperitet idu u korak. Srbija ne mora biti siromašna, već je takvom stvorena delovanjem vlasti. Uostalom, ne bi se toliko para slivalo u privatne džepove nezakonitim poslovima da je Srbija uistinu siromašna. Ona je u bedu uterana, ponavljam, nesagledivim zloupotrebama vlasti. Sledstveno, demokratija, koja podrazumeva striktnu kontrolu vlasti, omogućiće i napredak u ekonomskoj i socijalnoj sferi. Primera radi, zašto je Srbija jedina zemlja u Evropi bez sistema progresivnog oporezivanja, gde bi bogatiji srazmerno plaćali veći porez od onih siromašnijih?

Vaše delo “Izneverena revolucija - 5. oktobar 2000.“ (Čigoja) zablistalo je na književnom nebu. Poručili ste knjigom da niste položili oružje nego da ćete na svojstven način doprinositi menjanju srpskog društva. Kako kada je izdavačka kuća “Vulkan” odbila četiri vaša rukopisa?

- Nisu odbili četiri, nego tri moje knjige, a četvrtu su povukli iz knjižara. Kuburim sa cenzurom, u raznim vidovima, od prve knjige 1990. godine. I "Izneverena revolucija" je nailazila na tu vrstu prepreka. Objavljena je na jedvite jade. Dve sam svoje knjige bio prinuđen da objavim sam (onu o Jugoslaviji i zbirku istorijsko-političkih eseja). Nekad se pitam da li zaista moji rukopisi nekom toliko smetaju. Evo, i moj poslednji roman je sad odbio, ne samo “Vulkan”, nego još tri ovdašnja izdavača. Ali, uprkos svemu, borba se nastavlja... Poučna je ona priča o caru Trojanu i kozjim ušima.

Pomenuta knjiga ima tri poglavlja. U prvom delu "Propuštena prilika Vašington 2001" pišete o svojim ambasadorskim danima u Americi, u drugom "Moji savremenici" dajete portrete Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, dok treći deo nosi naziv "Srbi i komunizam". Kako ne bismo apostrofirali vaše reči, hoćete li nam protumačiti ove političke ličnosti novije srpske istorije…

- Smatrao sam da će vredeti budućim istoričarima ako budu raspolagali autentičnim svedočanstvima neposrednih aktera. Uzor mi je bila knjiga Slobodana Jovanovića, od kog sam i naslov "Moji savremenici" pozajmio. To su prilično obimni portreti i politički, ali i karakterni. Hteo sam da ih naslikam u njihovoj sveobuhvatnosti jednako koliko i u istorijskom kontekstu. Ti su porteti moj doživljaj njih četvorice bez pretenzije na apsolutnu objektivnost. Pisac ne treba da se odriče svojih temeljnih ubeđenja, jer se time gubi originalnost njegovog rukopisa, ali mora biti pošten prema istorijskim činjenicama. I Milošević i Vuk Drašković i Zoran Đinđić i Koštunica imali su presudan uticaj u sudbonosnim vremenima i zato su zaslužili takve detaljne biografije. I analitičke i impresionističke.

Nije li prosvećenost irealna za društvo koje se nije dovoljno reprodukovalo još od Prvog svetskog rata? Koji su načini izlaska iz dugogodišnje političke krize, i u vezi sa Kosovom i Metohijom, i liberalizacijom tržišne ekonomije, kao i demokratizacijom predstavničkih institucija?

- Ključno je doneti odluku o tome u kakvoj zemlji želimo da živimo. Na kojim temeljima, vrednostima, u kakvom političkom okviru. Potom je sve jednostavna egzekucija. Zapadna je civilizacija uveliko otkrila, razvila i primenila efikasne mehanizme za ono što Anglosaksonci zovu "država blagostanja". To je, u stvari, jedna revolucija. Nenasilna, ali revolucija. Fundamentalna promena ukupnog političkog ekonomskog i pravnog sistema i fundamentalna promena vrednosnih principa. Nismo to učinili posle 5. oktobra 2000. i zbog toga nosimo istorijsku odgovornost.

Vaše dve knjige o izneverenoj revoluciji i dalje intrigiraju svakom rečenicom. Pišete da je ,,krivica Koštunice nesumnjiva i najveća, ali da se postavlja pitanje zašto su ostale vođe prevrata i pobednici nad Miloševićem ostali nemi, iako su vrlo dobro znali kuda ovakav razvoj događaja vodi Srbiju, kao i da nije 5. oktobar izneveren samo zato što je Koštunica izdao, nego i zato što su ostali lideri znali i ćutali”. Svaki opis revolucije tačno označava vaše viđenje, kako ste rekli iz prve ruke, jer ste bili svedok - učesnik događaja pre, tokom 5. oktobra i sutradan...

- Mi smo znali šta nećemo, nismo znali šta hoćemo. Istorijski talas koji je zahvatio Srbiju tog 5. oktobra bio je veći od nas. Potopio nas je, a nismo uspeli da isplivamo i da njime upravljamo, usmerimo ga u željenom pravcu.

U knjizi “Lica i naličja” primećujete da je upravo Koštunica svojim autoritetom štitio generala Nebojšu Pavkovića kao načelnika Generalštaba i Radomira Markovića na čelu Srpske državne bezbednosti, da je uporno insistirao na takozvanom legalizmu, što je značilo očuvanje postojećeg poretka i njegovih institucija. Da li mislite kako u 2024. živimo stravični autoritarizam bez skrupula i ikakve pameti?

- To je to. Legalizam je predstavljao pokriće za kontinuitet s Miloševićevom i Brozovom državom, političkim mentalitetom i ideološkom osnovom. Mi koji smo hteli radikalnu promenu, našli smo se u manjini, ako ne i u jednini. Ovo u čemu se danas nalazimo, ovaj mulj i prljavština, neizbežna je posledica tog našeg petooktobarskog promašaja. Nažalost. Nikad sebi neću oprostiti.

Hoćete li nam izložiti, kako umete, Borhesovu univerzalnost u rečima: ,,Borhes je oštroumno video da je nacizam zloćudni tumor većeg, rasprostranjenijeg zla: nacionalizma.“ (iz knjige ,,Pola veka sa Borhesom“ - Mario Vergas Ljosa)?

Trudim se da razumem fenomene ljudskog postojanja, čoveka u svim njegovim likovima, i demona, i anđela. U čoveku ima nečeg gotovo ukletog, lako mu je da potone u zlo, a veoma mu je teško da bude dobar. Destrukcija je čoveku lakša od konstruktivnosti. Prva podrazumeva zlobu, drugo zahteva napor. Otud dolaze čovekova prokletstva. I njegova ogrešenja. Zločin, progon, potčinjavanje drugog, ropstvo... Jedno svoje delo Karl Poper je posvetio svim nevinim žrtvama nacizma i komunizma. Na ravne časti.

Kao liberalni demokrata, kako vidite današnji politički etablišment?

- Naša je politička scena nezrela u ideološkom smislu. Našoj političkoj eliti osnovni pojmovi levice, desnice i centra nisu sasvim razjašnjeni, kao ni pojmovi države, nacije, međunarodnih odnosa, zapada i istoka, slobode, jednakosti, individualnog i kolektivnog... Uzrok, po mom mišljenju, leži u našem ukupnom intelektualnom diskontinuitetu. Generacije zadojene marksizmom lenjinizmom i titoizmom nisu bile u stanju da se, preko noći, preobrate. I danas robujemo tim jednostranim predrasudama. Takav nam je i školski sistem, univerziteti, javna pozornica. Kod nas je afirmativan antifašizam, ali je negativan antikomunizam, iako su to dva ideološka ekstremizma. Jedan desni, drugi levi. Ovde se podrazumeva i da je republikanski oblik vladavine bolji i napredniji od monarhističkog. Čista predrasuda.