Umetnici moraju doći do novih ideja i načina prisustva na sceni bez fizičkog kontakta kako bi prevazišli ovu situaciju sa kovidom. Bliskost je moguća i na distanci, ali publika mora da oseti prisustvo i odnos glumaca na sceni uprkos distanci, što će biti veliki izazov. Verujem u inventivnost umetnika, rekla je prof. dr Erika Fišer-Lihte, priznati svetski teatrolog u razgovoru sa umetničkim direktorom Bitef festivala Ivanom Medenicom.
Piter Bruk je jednom davno objasnio da je za pozorište nužan samo prazan prostor, jedan čovek koji nešto izvodi i drugi koji ga posmatra.
Savremene studije pozorišta i izvođenja, konkretnije, koncept prof. dr Erike Fišer-Lihte, teorijski produbljuje to shvatanje.
Prema Fišer-Lihte, ono što glumci, reditelji i drugi umetnici spremaju, a zatim i izvode na sceni, nije predstava, već samo inscenacija, a tek u situaciji telesnog koprisustva izvođača i gledalaca, dakle onog koje se odigrava u fizičkom prostoru, uspostavlja se dotična autopoetička povratna sprega, kontinuirani energetski, emocionalni i duhovni protok i razmena između ove dve grupe i samo je taj „događaj“ – predstava.
Upravo to je bila i tema onlajn razgovora profesorke Fišer-Lihte i Medenice poslednjeg dana „Bitef-Prologa“, održanog pod sloganom „Na ivici budućnosti“.
Erika Fišer-Lihte jedna je od najplodnijih naučnica iz oblasti izvođačkih umetnosti u nemačkim akademskim krugovima. Direktorka je Međunarodnog istraživačkog centra „Interweaving Performance Cultures“ (od 2008) na Univerzitetu Fraje u Berlinu. Članica je Evropske akademije, Akademije nauka Getingena, Nacionalne akademije nauka „Leopoldina“, Berlinsko-Brandenburške akademije nauka, Međunarodni počasni član Američke akademije nauka i umetnosti. Gostujući je profesor u Kini, Indiji, Japanu, Rusiji, Norveškoj, SAD, Švedskoj, Portugaliji, Španiji, Brazilu i na Kubi.
Bavi se istraživanjem u oblasti estetike, istorije i teorije pozorišta. Poslednjih decenija, njeno sveobuhvatno delo je u velikoj meri uticalo na razvoj discipline studija pozorišta i izvođačkih umetnosti.
– Verujem da će kreativnošću i inventivnošću umetnici stvoriti nešto novo što će premostiti ovu situaciju. Ovakva kriza nije novost u istoriji pozorišta. Pozorište se uvek prilagođavalo situaciji i zato predstavlja najinventivniju umetnost. Putujuće trupe su, recimo, seleći se iz grada u grad, iz jedne u drugu zemlju, morale brzo da se adaptiraju drugim pravilima i drugačijoj situaciji i uspevale su. Pozorište je prevazilazilo i cenzuru u različita doba. Još je rano da vidimo te nove ideje, ali verujem u inventivnost pozorištnih umetnika – istakla je Fišer-Lihte odgovarajući na pitanje Ivana Medenice o budućnosti pozorišta u uslovima pandemije, kada su zabranjeni zagrljaji, poljupci, svaki fizički kontakt.
Fišer-Lihte je izričita da ne postoji „digitalno pozorište“.
– Meni je drago što smo imali priliku tokom izolacije da vidimo snimke nekih starih predstava, koje smo možda davno gledali, ali to nije pozorište. Mora da postoji publika. Bez nje nema pozorišta i tu mislim na prisustvo gledalaca u sali, fizičkom prostoru. Za razliku od drugih umetnosti, književnosti, slikarstva, pozorište je jedinstveno zbog svoje društvene komponente. Svaka predstava je jedinstvena, jer zavisi od reakcije publike. Odnos publike i glumaca na sceni se menja, uvek je drugačiji i to utiče na predstavu. Sedenje u publici i gledanje predstave je estetsko i društveno iskustvo i pozorište postoji samo u sadejstvu ta dva iskustva – objasnila je Fišer-Lihte.
Odlučna je u stavu da se mora insistirati na „dva stopala na sceni“ i publici u sali, i onda je moguće to dopunjavati bilo kojom tehnologijom.
– Svu novu tehnologiju, sve nove medije možemo koristiti u pozorištu i normalno je da pozorište evoluira u tom smislu, ali samo uz prisustvo ljudi. Dok god je ljudsko biće na sceni, to je pozorište – istakla je profesorka Fišer-Lihte.
Zbog toga ona predstavu sa ovogodišnjeg „Bitef-Prologa“ – „Dolina jeze“ Štefana Kegija, u kojoj je jedini glumac na sceni – humanoidni robot, ne smatra pozorištem.
– Meni se to dopalo, ali za mene je to eksperiment koji upravo dokazuje da uzajaman odnos publike i izvođača čini pozorište. Vrlo je inteligentno napravljeno, međutim koja je poenta robota kada ne može da uzvrati reakciju. To je nova umetnička forma, ali nije pozorište – istakla je Fišer-Lihte.
Na pitanje Ivana Medenice šta misli o upotrebi veštačke inteligencije koja bi „mogla da odgovori i reaguje“, profesorka je ponovila: „Sve dok imate žive glumce na sceni, sve drugo možete koristiti“.
– Mašine vam mogu rešiti mnoge tehničke probleme, ali ljudi ne mogu biti zamenjeni u pozorištu. Nije važno ni koliko je ljudi u sali, već njihova reakcija- uzajmna reakcija koja nas čini ljudima. Pozorište stavlja u središte čoveka i podseća nas šta znači biti ljudsko biće – smatra Erika Fišer-Lihte.
Pandemija možda, primetila je teoretičarka pozorišta, više pogođa publiku nego same izvođače.
– Drugačiji je doživljaj i reakcija kada sedite odvojeno od drugih, sa tim neophodnim razmakom – rekla je ona i dodala da će pozorište čak pronaći način da iskoristi i maske koje smo svi prinuđeni da nosimo.
Erika Fišer-Lihte i Ivan Medenica zaključili su na kraju jednosatnog razgovora u okviru „Bitef- Prologa“ da ova kriza nije strana pozorištu, samo treba iznaći načine da se prevaziđe situacija bar dok se ne pronađe vakcina.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar