Podeli:
Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Nadam se da će za nekoliko godina deci biti kul da nemaju smart telefon. To je moj san. Imam dve ćerke i želeo sam da podignem svest o opasnosti koja preti u digitalnom svetu, ali sam istovremeno fasciniran njime, kaže Simon Se, autor i izvođač predstave "Biti Arijela F", kojom je sinoć završen Bitef-Prolog.

Simon Se je u Bitef teatru predstavio svojevrstan eksperiment u koji se upustio baveći se virtuelnom realnošću.

Naime, na internetu je kupio virtuelnu kopiju stvarne osobe, koju je kasnije i pronašao i zajedno sa njom nastavio da sprovodi proces tokom koga preispituje kako se oseća u telu žene, u koje ulazi zahvaljujući VR tehnologiji, kako to utiče na njega, njegov rodni identitet i ukazuje na opasnosti u digitalnom svetu.

Simon Se u predstavi “Biti Arijela F”, Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

U razgovoru za Nova.rs nakon izvođenja predstave “Biti Arijela F”, tridesetčetvorogodišnji vizuelni umetnik govori o tome zbog čega se upustio u ovaj projekat, koje su prednosti i opasnosti virtuelnog sveta i kako vidi budućnost nakon dominacije digitalnih sadržaja u kovid dobu.

Šta je bio vaš motiv da se upustite u ceo proces koji ste nam predstavili u Bitef teatru?

– Pre godinu i po dana moj ugovor je istekao i trebao mi je novi posao. Pomislio sam da bi možda virtuelna realnost bila dobar dodatak mom CV-u i krenuo sam da učim o tome uz pomoć onlajn tutorijala i nabavio sam potrebnu opremu. Slučajno sam naišao na digitalnu repliku ženskog tela na internetu i ukazala mi se mogućnost da uz pomoć VR tehnologije uđem u njeno telo. Za mene je bilo pravo otkriće da sam se dobro osećao u telu žene. Nisam to znao. Odjednom sam virtuelno bio žena. Bilo je to divno, jer nisam izgubio svoju muškost, već sam to doživeo kao neku vrstu sopstvene dopune. Bilo je ludo doživeti to. Odlučio sam da pronađem stvarnu osobu u čije telo sam ulazio i uspeo sam zahvaljujući društvenim mrežama i mogao sam da joj kažem: “Hej, ja sam jedan čudan momak”. Pristala je da se sretnemo i tako je projekat počeo. Sada zajedno radimo na projektu, jer je ona svaki put sa mnom na sceni – od kuće se uključuje i uživo razgovara sa nama u teatru. Mislim da smo mnogo toga otkrili zahvaljujući ovoj divnoj avanturi.

Šta ste sve otkrili tokom procesa? Koja pitanja i/li dileme su se pojavljivale?

– Sve što mi se dogodilo za mene je kao dar. Sada se čak bolje osećam u svom telu. Divna je mogućnost dobro se osećati u muškom telu, ali istovremeno i u ženskom. To me fascinira. Istovremeno sam pak zabrinut zbog sve te tehnologije koja zaista može na vrlo pogrešan način da bude upotrebljena. Zato u okviru projekta istražujem kako zakon štiti ljude od iskorišćavanja njihovih fotografija na internetu i otkrio sam da zakon dosta zaostaje za napretkom tehnologije. Kao da ne može da prati ubrzani razvoj tehnologije.

Simon Se, Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Koje posledice to može imati? Na koji način možemo zaštititi sebe u virtuelnom svetu?

– Prvo pravilo je da šta god objavite na internetu, izgubljeno je zauvek. Morate da budete oprezni šta delite na internetu. U projektu dosta govorim i slici tela, ali nije samo to ono što privlači ljude na internetu. Tu je naše mišljenje, ono što volimo, na primer. Sve to može biti zloupotrebljeno. Kao da gubimo sebe u kapitalizmu i digitalnom svetu. Posebno je ove godine ludnica. Sve se tako brzo dešava. Za šest meseci kao da smo upali u vakuum virtuelnog sveta. Sve naše interakcije su postale virtuelne. Za mene je to fascinantno, ali istovremeno i zastrašujuće.

Kako vidite onda budućnost? 

– Nadam se da će za nekoliko godina deci biti kul da nemaju smart telefon. To je moj san. Imam dve ćerke i upravo sam sa ovim projektom želeo da podignem svest o opasnosti koja preti u digitalnom svetu. Međutim, istovremeno sam fasciniran tim istim svetom i mnogo toga lepog sam dobio. Mislim da sam srećan, jer to što sam osetio u digitalnom svetu, nije uticalo da ostanem zaglavljen u njemu, što može biti veoma opasno.

Šta su prednosti digitalnog sveta, konkretno te mogućnosti biti u nečijem telu?

– Ima mnogo slučajeva kada čovek može imati koristi od toga. Na primer, neko ko se ne oseća dobro u svom telu. Meni se to desilo slučajno, ali siguran sam da ima ljudi sa mnogim poteškoćama u životu kojima to može značiti. Ima dosta scenarija.

Kao savremeni umetnik, kako ste se okrenuli pozorištu? 

– Kada mi se desilo to da uđem u tuđe telo, nisam mislio da će to biti umetnički projekat, već samo moje iskustvo. Onda sma počeo da govorim ljudima o tome i shvatio sam da dok to činim, kao da proživljavam isto iskustvo. Onda sam odlučio da to pretvorim u predstavu. U Švajcarskoj je bilo takmičenje za pozorišne amatere i odjednom je bio bum. Kroz nekoliko meseci ja sam već imao pozorišnu karijeru.

Kakve su do sada bile reakcije ljudi?

– Vrlo različite. Ono što me dirne je kada mi ljudi posle predstave priđu i ispričaju neku svoju priču, Tokom predstave ja sam veoma iskren, govorim o svojim osećanjima, sumnjama, greškama. Mislim da to doprinosi da se ljudi osete sigurno da mogu da mi povere svoje intimne priče, koje se tiču pola, identiteta i slično. Divna je ta razmena. Teško je sam boriti se sa takvim problemima i uvek je dobro podeliti svoja osećanja sa drugima.

U kojoj meri je u vašoj predstavi značajno pitanje identiteta i na koji način je ceo projekat uticao na vaš identitet?

– Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje. Radeći na projektu, odlučio sam da ne mislim o onome što se meni dešava, već da budem u središtu onoga što sam iskusio i da to podelim sa drugima. Ne želim da analiziram stvari. Jednostavno sam odlučio da prepričam svoje iskustvo. Kontaktirao sam druge ljude, pravnika, psihologa. Divno je bilo kada sam zakazao onlajn sastanak sa psiholom. Shvatila je da je to nešto dobro za mene i ohrabrila me je. Dala mi je i savet kako od toga da kreiram umetnost, što me je iznenadilo i zapravo je ona autor dela predstave.

Da li mislite da možete sa ovom predstavom da pomognete ljudima?

– Da. Mislim da ona može pružiti ljudima siguran prostor da izraze sebe.  Trudim se da budem potpuno iskren. Ne bojim se da ću u nekim momentima možda delovati slabo. Nadam se da će to motivisati ljude da budu ono što jesu. Ako se osećaš dobro onim što jesi, onda je život lep.

Dalji planovi? 

– Teška je ovo godina. Prosto je neverovatno što sam uopšte ovde (u Srbiji, prim. aut). Kada sam pozvan, Srbija je bila na crvenoj listi u Švajcarskoj i u poslednjem trenutku sam uspeo da dođem. Od marta mene više ništa ne iznenađuje. Idem dan po dan i čekam da vidim šta će se desiti. Vraćam se u Švajcarsku i pokušaću nešto novo. Pošto u pozorištima ne može biti mnogo ljudi, mnogi nisu u mogućnosti da pogledaju predstavu. Zato sam odlučio da igram predstavu u Lucernu i da je uživo prenosim u Cirihu, ali da na kraju onlajn spojimo publiku iz ta dva teatra kako bi razgovarali sa mnom i Arijel.

Komentari

Vaš komentar