0
Dejvid Hokni nema mnogo imitatora i tokom čitave karijere utiče na umetnike. Mlađi ga vide kao inspirativnog umetnika, jer je pokazao koliko se može postići u modernom svetu uz tradicionalne medije, kaže za Nova.rs Martin Gejford, britanski publicista i prijatelj slavnog slikara.
Pre samo nekoliko dana, 9. jula jedan od najvećih likovnih umetnika današnjice proslavio je 88. rođendan. I još uvek, posle sedam decenija, popularnost Dejvida Hoknija ne jenjava. I još uvek ruši barijere. I još uvek stvara. I još uvek ne odustaje od cigareta…
S rođendanom jednog od najuticajnijiih umetnika, čoveka čija su dela redovno na listama najskupljih i najunosnijih radova koincidira izložba u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu „Dejvid Hokni: Od papira do ekrana“ koja pruža jedinstven uvid u umetnikov rad kroz decenije, od ranih crteža i bakropisa iz šezdesetih godina prošlog veka do najnovijih radova nastalih na ajpedu. Izložbu, koja će trajati do 12. avgusta, posetio je i Dejvidov prijatelj, britanski kustos, pisac i publicista Martin Gejford. I ne samo što je ponovo video neke od radova svog prijatelja, već je održao i predavanje u MSU.
A fenomen Hokni, o tome zašto je svet i danas toliko fasciniran engleskim slikarskim magom Martin Gejford tumači i u razgovoru za Nova.rs govori. Britanski kustos i pisac slaže se da je posredi interesantan fenomen, kog ovako objašnjava:
– Najpre, sjajan je umetnik. Međutim, i kad ste sjajan umetnik to nije nužno dovoljno da svet bude fasciniran vama. Ali, Dejvid je i briljantan i instinktivan komunikator, što takođe doprinosi fascinaciji. Jer, lakše je publici u Velikoj Britaniji ali i u svetu da se poveže s njim kao ljudskim bićem. Zadivljujuće je jasan i interesantan govornik. Kao neko ko se bavio i novinarstvom poznajem mnoge umetnike koji nisu u stanju da iskažu interesantne misli. A Dejvid Hokni pripada maloj grupi umetnika koji su uvek intrigantni, svaki put kažu nešto interesantno, nikada nisu dosadni… Još jedna umetnica koja pripada toj grupi jeste Trejsi Emin.
Ali, ponekad Hokni u razgovorima za medije ume da bude veoma oštar, čak ciničan…
– Da, ali to je zato što ne pravi razliku između onoga što kaže u privatnom razgovoru ili onom za medije. Ne čuva se nikad. Tako uvek saznate kakve su njegove prave, intimne misli, koje ponekad mogu biti i zapanjujuće.
Drugujete s Hoknijem, a koja je to najdragocenija stvar u vašem prijateljstvu?
– Ono što se ne može videti na prvi pogled u njegovom javnom imidžu – veoma je obrazovan, načitan, intelektualno dubok, pametan, pronicljiv, tako interesantan sagovornik. Poznavati Dejvida – to je već edukativno iskustvo.
Na početku karijere uglavnom su njegov opus činili crteži. Da li je to neizbežno za svakog umetnika?
– Počeo je još pre sedamdesetak godina (smeh)… Najpre je sa 16 godina upisao Brentford školu umetnosti. I tamo četiri godine nije radio ništa drugo do crtao. Bio je fasciniran crtanjem, a čini mi se da je još uvek. Išao je na sve časove preko dana, a onda i na večernje časove, tako da bi provodio 12 sati crtajući pune četiri godine. Kad je završio školu, već tad ga je odlikovala izvrsna veština crtanja. A onda je upisao Kraljevski koledž umetnosti u doba kada je preovlađivala apstraktna umetnost i art-brut.
Nije to imalo mnogo veze s onim što je do tada radio. I Dejvid je pokušavao da pronađe svoj put u svemu tome.
Kada se osvrnete na Hoknijev impresivan opus, koji biste trenutak okarakterisali kao prekretnicu?
– Jedan njegov stari prijatelj rekao mi je da je Dejvid imao čudan život. Ne mislim dobar ili loš život. Jer, Dejvid je poznat još od 1962. godine. Dakle, nije bilo perioda u njegovoj karijeri kada je bio van domašaja javnosti. U tom smislu ne može se locirati tačan trenutak koji bi bio prekretnica. Ali, stilski bilo je mnogo prekretnica. Još je veoma rano naučio, čini mi se od Pikasa, lekciju – da se treba menjati. Ako ste umetnik kog krasi samopouzdanje možete drastično menjati svoj stil, pride ne odbacujući ono što ste do tada radili, jer prosto želite da saznate šta se nalazi iza ćoška. Hoknijev stil se često menjao, ali sve te promene su važne za njegov razvoj i opus.
A koja je faza Hoknijevog stvaralaštva ponajviše uticala na mlađe generacije umetnika?
– Hokni nema mnogo imitatora i tokom čitave karijere utiče na umetnike. Mlađi ga vide kao inspirativnog umetnika, jer je pokazao koliko se može postići u modernom svetu uz tradicionalne medije. Koristi i ajped, ali tradicionalnim slikanjem i crtanjem dolazi globalno do ogromnog broja ljudi. I mislim da je to ono što je najinspirativnije ljudima – kontinuirana važnost njegovog opusa i želja da se isproba svaki novi medij.
Tokom pandemije korone naročito je, bivajući zaglavljen u Normandiji, upotrebljavao ajped za stvaranje umetničkih dela. Opsesivno je tad slikao i poručivao: „Ne možete nam ukinuti proleće!“
– Da, ta poruka nosila je emotivno i egzistencijalno značenje. Još jedan razlog njegove popularnosti jeste i to što je Hoknijeva umetnost pozitivna. Gledao sam nedavno snimak jedne konferencije za štampu koju je održao u Kaliforniji. Kada su ga zamolili da uputi poruku, kazao je: „Pa ništa određeno, samo volite život“. Ponekad čak završava pisma i i-mejlove s rečima – „Volite život“.
I sami ste rekli da od 1962. gotovo da nije bilo trenutka kad nije bio poznat. A da li je takva slava teško breme u svakodnevnom životu?
– Da, mislim da mu često stvara probleme, što objašnjava njegov nemirni duh, stalnu pokretljivost, često seljakanje. Ima potrebu da se, bar privremeno, nastani na mestima koja nisu tako lako dostupna. Na primer, do njegove kuće i ateljea na Holivud hilsu, u Los Anđelesu ne možete tako lako doći. Od centra Los Anđelesa vožnja taksijem traje I traje, i košta 70 dolara (smeh). A da biste došli do Jorkšira, Brilingtona, gde je stvarao više od jedne decenije, čitavih pet sati se putovalo vozom iz Londona. Dejvid je društveno biće. Uvek je privlačio prijatelje jer je divno društvo i sagovornik, no ako je mnogo ljudi oko njega onda ne može da radi. A rad je njemu prioritet. Početkom sedamdesetih proveo je dve godine u Parizu, jer mu je bilo muka od Londona. Pričao mi je kako je samo seo na voz i otisnuo se u Pariz. I jedno vreme mu je bilo dobro u Parizu. No, kako je vreme odmicalo sve više ljudi otkrilo je njegovu adresu. Dolazili bi kod njega, napravili sebi čaj i sedeli po tri sata. Bilo mu je nemoguće da u takvim uslovima radi. I samo je u jednom trenu rekao – Dosta! Spakovao je stvari i napustio Pariz.
Pre nekoliko godina Dejvidov „Portret umetnika“ postala je najskuplja slika na svetu. Da li mu je to bio dodatni teret?
– Nije bio srećan, moram da vam kažem. Citirao mi je tad Oskara Vajlda, rekavši da jedina osoba koja voli apsolutno svaku vrstu umetnosti jeste aukcionar. Dobra je to rečenica. Ali, mislim da svi umetnici smatraju da su te cene, koje se dostižu na aukcijama, zapravo beznačajne. Hokni svakako, a i Gerhard Rihter mi je to rekao.
Imali ste tu čast da Hokni načini vaš portret. Kakvo je iskustvo biti Dejvidov model?
– Mogu to da poredim s istim iskustvom kojem me je „podvrgao“ Lusijan Frojd. Razlika je u tome što je s Hoknijem to iskustvo bilo mnogo kraće. Imao je koncept serijala slika od 82 portreta i jedne mrtve prirode. Svaki od nas modela sedeo je po 20 sati, što je efektivno tri dana slikanja. Bilo je to intenzivno iskustvo, a Dejvid nije mnogo govorio dok je slikao i bio je veoma koncentrisan. Sve je išlo brzo, dok je s Lusijanom taj proces trajao godinama.
Pisali ste i monografije zajedno s Hoknijem i Frojdom. Da li su drugačije pristupali umetnosti?
– Obojica su bili vrlo različite ličnosti, a veoma šarmantni. I jedan i drugi bili su veoma usredsređeni na rad, ali Lusijan je, za razliku od Dejvida, bio jako zainteresovan za ljudsku ličnost, za svu kompleksnost čoveka. Bio je fasciniran anegdotama, pričama o čudnim ponašanjima neke osobe, interesantnim reakcijama. Lusijan je jedva čekao da mu ispredam priče o svojoj majci, dok je Dejvid, dok pričamo, uglavnom zainteresovan za istoriju umetnosti, politiku, stanje u svetu, intelektualne stvari, ideje…
Pisali ste o Karavađu, Mikelanđelu, Van Gogu… Često se može čuti ocena kako u likovnoj umetnosti više nema takvih slikara, takvih starih majstora. Delite li taj sud?
– Pa ne. Mnogo sam pisao o tim starim majstorima. Napisao sam veliku biografiju Mikelanđela. Među prvima knjigu je pročitao poznati britanski slikar Frenk Auerbah, koji je preminuo prošle godine. I napisao mi je pismo u kojem je stajalo: ”Vidim da se tip umetnika nije mnogo promenio u poslednjih 500 godina”. I kada je Hokni pročitao knjigu uvideo je analogije između ondašnjih i današnjih umetnika. Kazao je kako je Mikelanđelov svet onaj u kom bi, takođe, uživao radeći. I zaista Mikelanđelov način života i rada nije toliko različit. Uvek bi se okruživao manjom grupom asistenata, koji su mu bili odani, putovali, živeli s njim u tom nekom „mehuru“…
Pomenuli ste Trejsi Emin, koja je odavno postala kulturna ikona u Britaniji. Uočavate li danas neke umetnike koji će zauzeti njeno, ili mesto Dejvida Hoknija?
– Da, ima mnogo darovitih umetnika. Zanimljivo je da neki od njih nisu poreklom iz Engleske, ali žive i stvaraju u Londonu. Jedan od njih je Oskar Muriljo, koji potiče iz Kolumbije, ali se s porodicom odavno preselio u London. A tu je i 32-godišnja apstraktna slikarka Džadi Fadudžitimi, čiji su roditelji došli iz Gane. Sjajna je! Kad sam je video nju i njene radove, pomislio sam da ne izgleda kao Vinsent van Gog ali da je posredi je sličan mentalitet (smeh).
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
