2
Nemoguće je, ne samo u Srbiji, živeti isključivo od pisanja. Priznanje, ako ikada dođe, dolazi kasno, pa ni tada ne garantuje komercijalni uspeh. Ako hoćete da živite samo od pisanja, morate da prostituišete ili talenat ili moralna načela. Zato mislim da je časnije zarađivati novac od nečeg drugog, a spisateljski obraz sačuvati neokaljan, kaže za Nova.rs pisac i lekar Marko Stojkić.
Sećam se kao da je bilo juče. Žena od 37 godina. Pad sa prozora. Sedmi sprat. Naselje Braće Jerković. Nedelja, poziv u osam i petnaest ujutru. Na terenu smo u osam i
trideset pet. „Opušteno, bez rotacije, nema potrebe“, rekao je Žile. Hitna je stigla pet minuta ranije, vozili su brže. „Povrede su očigledno takve prirode da bi svaka reanimacija bila bezizgledna“. Nisu ni prišli, a lekar je već izvadio smrtovnicu…
Tim rečenicama počinje roman „Deveti život Ane Belinski“ koji je pre neki dan, 11. novembra kada se navršilo 170 godina od rođenja velikog književnika i akademika Stevana Sremca ovenčan nagradom koja nosi ime znanog pisca. Autor najbolje knjige u 2024. i laureat Nagrade „Stevan Sremac“ jeste Marko Stojkić, književnik ali i lekar.
Stojkić, rođen 1981. godine u Smederevu, objavio je do sada tri knjige poezije: „Laki bolovi“, „Šecele“ i „Amigdala“, a prvi roman – „Veštice“ 2021. Pre desetak godina Marko Stojkić nastanio se u Nemačkoj, a o značajnom priznanju, koje je dobio za drugi roman u opusu u izdanju „Blum izdavaštva“, životu u drugoj zemlji, mirenju medicine i književnosti govori za Nova.rs.
Znam da je oveštalo pitanje, ali šta vam znači ovo književno priznanje „Stevan Sremac“, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da je ugledni žiri jednoglasno „Deveti život Ane Belinski“ proglasio najboljom knjigom u 2024.?
– Velika mi je čast. Pre svega zbog Sremca, kao jednog od naših najvažnijih pripovedača. Zatim zbog žirija, troje ljudi od moralnog i stručnog integriteta čije mišljenje veoma cenim. I treće, zbog kontinuiteta u kvalitetu nagrađenih knjiga koji je ova nagrada tokom godina uspostavila i održala, a što sam najbolje video na osnovu brojnih oduševljenih čestitki na društvenim mrežama. Ljudi toj nagradi veruju. A moram da priznam i da se ipak pomalo osećam kao dobitnik na lotou, jer sam, iz šireg izbora recimo, bio ubeđen da sam pročitao bar jednu knjigu, na primer „Balade“ Aleksandra Šurbatovića, za koju sam bio uveren da je mnogo bolja od moje.
Žiri je ocenio da je posredi postmilenijalni portret Beograda, a da je junacima zajednička zarobljenost duhom bezdušnog vremena koje ignoriše žrtvovanje, a favorizuje materijalizam savremenog sveta. Mislite li da je njihov opis tačan?
– Opis je tačan, ali dolazi iz perspektive čitaoca, dakle sa druge strane stola. Ako se složimo da je priča most između pisca i čitaoca, onda sam ja zadužen za jedan deo posla, što podrazumeva zadatak da što bolje predstavim likove, njihove borbe i drame, njihovo okruženje i razvoj, a ako me čitalac prati, pa još učestvuje u priči toliko da joj pripisuje uopštena značenja, recimo portreta savremenog Beograda – to je sjajno.
Istakli su i inovativnost forme vašeg romana i jezik kojim se gradi fikcionalna projekcija izgubljenih iluzija i ambicija. Da li je to bilo teško postići?
– Ne razumem pisce koji vole da kažu: „Ne razmišljam o čitaocu“ ili „Pišem zbog same stvari“. Jer to je samo donekle tačno. Kao pasionirani čitalac književnosti, pre nego što počnem da pišem, uvek se zapitam: kako bih ja voleo da mi neko ispriča ovu priču? A kada znam Kako, da parafraziram Kjerkegora, onda znam i Šta treba da napišem. Ako cela stvar na kraju ispadne inovativna, kako jezički, tako i u pogledu sižea i kompozicije, to je pre svega zato što sam, pišući, uspeo u tome da samom sebi ne budem dosadan. Što se tiče zabluda i ambicija sa kojima se suočavaju likovi, možda je i cela lepota umetničke književnosti u tome što su izgubljene iluzije glavna stvar kojom se zanima. Imate likove sa svojim zabludama, za koje tokom priče shvate da su zablude, i sa ciljevima za koje shvate da su pseudociljevi, pa na kraju dođu do nekakve istine, a ona pena, buka i bes koji nastaju kada se svi njihovi talasi razbiju o hridi – e to je lepota, zbog toga pišem.
A kako ste od smrti primabalerine Ane Belinski, i to padom sa sedmog sprata jedne zgrade u naselju Braće Jerković, izmaštali čitavu priču o sudbinama junaka i junakinja koje tragaju za mirom, srećom i smislom, za boljim životom?
– Ima u romanu „Talasi“ Virdžinije Vulf ona scena kada njih sedmoro sedi za stolom na kojem u vazi stoji jedan cvet, pa se kaže kako tu zapravo ima sedam cvetova, a ne jedan, jer taj jedan cvet gleda sedam pari očiju. Zavodila me je ideja da postoji onoliko Ana Belinski koliko ima ljudi na koje njena smrt posredno i neposredno utiče. Pa mi se onda ceo rašomonski posao sveo na to da izmislim sve te različite ljude i da svako od njih zatvori svoj krug.
Ovo je vaš drugi roman, a pre proze, bavili ste se poezijom objavivši tri knjige. Koliko je bio izazovan prelazak s poezije na pripovedanje?
– Ma sve je to književnost. Pomalo me ljuti kad čujem da neko kaže: „Ne čitam romane koje su napisali pesnici“, kao da se podrazumeva da pesnik ne ume da ispriča priču. Jeste, postoje razlike. I da, priznajem, trebalo mi je nekoliko godina da naučim pravila pripovedačkog zanata i evo već desetak godina pišem isključivo prozu. Ali to su samo tehničke stvari, sve ono što može da se nauči na bilo kom kursu takozvanog kreativnog pisanja. A umetnost, ako želi da bude umetnost, mora da bude mnogo više od pukog zanata. U umetničkom delu mora da se desi nemoguće. Mora da se desi čudo. Ako nisi bio čudotvorac u poeziji, nećeš ni u prozi, džaba ti zanat.
Kada se pogleda vaša biografija, prvo što pada na pamet, bar meni, jeste Čehov – iako naravno veliki dramski pisac nije bio jedini lekar koji je i pisao. A kako vi mirite medicinu i literaturu? I koliko su medicina, kao egzaktna nauka, i književnost, koja je sva satkana od kreacije, samo naizgled nespojive?
– Ne bih se s vama složio u tome da je medicina samo nauka. Ima tu mnogo umetnosti. Pogledajte u oči pacijentkinji na hitnom prijemu, za koju ste od radiologa upravo saznali da ima metastazirani rak pankreasa, plućnu emboliju i veliki flotirajući tromb u aorti, pri čemu imate obavezu da joj kažete istinu. E, tu je, na stranu sva opšta mesta, dodirna tačka medicine i pisanja, tu je cela drama i velika umetnost, u toj obavezi da pogledate čitaoca u oči i da mi kažete istinu, istinu i samo istinu. Ako to ne uradite, vi ste najobičniji šarlatan.
Zanimljiv je vaš životni put. Od rodnog Smedereva, preko Beograda, do Nemačke. Zašto se, kako ste negde rekli, u Nemačkoj i posle više od jedne decenije često osećate „kao emigrant i nezvani gost“?
– Ne važi to samo za Nemačku, šta više, ja sa Nemačkom imam čist račun. Nemam ja problem sa Nemačkom. Više se radi o jednom dubljem osećanju koje me prati još od detinjstva u mom rodnom gradu, pa i kasnije, kuda god da sam se seljakao, a to je ništa drugo do ona iskonska nesnađenost, „bačenost u svet“, osećanje, kao u snu, da ste odjednom na nekoj proslavi gde svako svakog zna i svi se silno zabavljaju, pa vam ne preostaje ništa drugo nego ili da pobegnete ili da se snađete. Flight or fight. E pa, ja sam fajter. Mada, dešava se i da odem, ali upravo onda kada sam uspeo da se snađem, kad sam se uklopio. Kao da me neki đavo tera da uvek iznova tražim situacije bačenosti i nesnađenosti.
Dosta oštro, ali tačno govorili ste o prilikama, tačnije neprilikama na ovdašnjoj kulturnoj sceni, od neulaganja u kulturu, nedostatka sistematične i stroge književne kritike, do burazerskog i klanovskog funkcionisanja „književne nazovi scene“. Koliko vam je odlazak u inostranstvo pomogao da još jasnije sagledate sve nedaće srpske scene koje, čini se, u poslednje vreme dostižu vrhunac?
– Mora da sam ustao na krivu nogu taj dan kad sam to rekao. Sada, evo, imam „Sremca“, validaciju, pečat da nešto vredim kao pisac, samim tim i ružičaste naočare, pa zameram starom sebi na malodušnosti. Šalu na stranu, sve to stoji što sam rekao, ali gde je rešenje? U jadikovanju? Nek svako doprinese koliko može. Vi kao novinar, ja kao pisac, arbitri elegancije u žiriranju i vrednovanju, kulturtegeri u javnoj sferi, svako nek radi najbolje što ume i upregne u sebi ono najbolje od svoje savesti, pa ćemo možda nekud stići. Ako se ja, na primer, kao pisac, mešam u rad žirija ili se bavim samopromocijom, što nije moj posao, onda ništa nisam uradio. Ćuti i piši. Nekog trenutka sam shvatio da je moj posao samo u tome da pišem najbolje što umem, bez obzira na uspeh i neuspeh, vidljivost i nevidljivost, pravdu i nepravdu, i tad mi je krenulo.
Iako je verovatno teško porediti srpsko s desetostruko većim nemačkim tržištem, u kakvim okolnostima stvaraju tamošnji književnici?
– Bojim se da nisam kompetentan da vam dam makar i približno sveobuhvatan odgovor. Za pisca, naročito ako je mlad i ako još nije naučio da se izbori sa svojom sujetom, postoji opasnost od obe krajnosti, bilo da mu država preterano povlađuje, bilo da ga pušta da gladuje. Pravi pisac se snađe, gde god da ga baciš, a primera ima raznih. Prust je pisao u savršenim uslovima, u sobi sa zidovima obloženim plutom. Fokner je, opet, svoj genijalni roman „As I Lay Dying“ napisao dok je radio noćne smene u lokalnoj elektrani, koristeći umesto stola prevrnuta radnička kolica. Obojica su zadužila svetsku književnost, mada svi mi više volimo da zamišljamo ona radnička kolica. Neće ni Klaus Miler na plaćenoj spisateljskoj rezidenciji u vili Borgeze, ni Petar Petrović kao podstanar u Kaluđerici, neće nijedan ni drugi napisati vrhunsko književno delo samo zato što žive i rade u takvim i takvim uslovima. Nema pravila. Nije to botanika, to su ljudi.
Interesantna mi je bila opaska koju ste izrekli u jednom intervjuu – da pisci i nisu baš pametni ljudi. Jer da jesu – odustali bi od pisanja posle nekoliko šamara… Koliko ste vi šamara dobili i jeste li prosto neizlečivo zavisni od pisanja?
– U građanskom pogledu, pisac po pravilu nije pametniji od bilo kog drugog intelektualnog delatnika. Pisac ima prava na zablude, mane i slabosti. U tom smislu, književno delo mora da bude veće od pisca samog. Sad da me pitate kako je izgledao Gaudi – ne mogu da se setim, ali volim svaku njegovu građevinu. Bio je genijalan kao umetnik, a kao građanin je, eto, dozvolio sebi glupost da ne pogleda levo-desno kad je prelazio ulicu. Slično je i sa piscima. Provedete ponekad ceo dan doterujući jedan jedini pasus, preko kojeg će čitalac da preleti za deset sekundi, toliko ste zaluđeni svojim delom, da bilo kome iz našeg okruženja, ni roditeljima ni supružniku ni deci, to ne može da izgleda ni pametno ni normalno, naročito ako sebi dozvolite da vas zgazi tramvaj.
Da ste ostali ovde i bavili se samo pisanjem – mislite li da biste opstali? I kako, s distance, gledate na sve ono šo se u Srbiji dešava poslednjih godinu dana?
– Nemoguće je, ne samo u Srbiji, živeti isključivo od pisanja umetničke književnosti. Priznanje, ako ikada dođe, dolazi kasno, pa ni tada ne garantuje komercijalni uspeh. Ako hoćete da živite samo od pisanja, morate da prostituišete ili talenat ili moralna načela. Zato mislim da je časnije zarađivati novac od nečeg drugog, a svoj spisateljski obraz sačuvati neokaljan. Događaje u Srbiji pomno pratim, divim se hrabrosti mladih ljudi koji su spremni na sve, plače mi se kad vidim majku koja pred zgradom Skupštine štrajkuje glađu, a pored nje oca sa maloletnim sinom, pratim sve to i uopšte nisam pametan. Sinu sam pre neko veče čitao priču „Carevo novo odelo“, pa sam posle dugo o tome razmišljao. Ne samo da niko nije smeo da kaže caru da je go, nego ni car samom sebi nije smeo da prizna da je go. I onda mora da dotrči dete koje će da vikne: nenadležan, pravda, istina, poverenje, hrabrost, poštenje. I to je mat, jer detetu moraš da poveruješ. Priče su pametne, ljudi uglavnom nisu. Ljudima preostaje samo borba.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
