Bojan Savić Ostojić: Predstoji nam razrešenje građanske neposlušnosti koje zbog nepomirljivog režima prerasta u nasilje

"Priča želi sve da sravni, i da slaže ako treba, samo da ništa ne bi štrčalo…" Tako kazuje Zoran, glavni junak novog romana Bojana Savića Ostojića "Lusi". A baš tako zove se jedna unikatna dama za čijim prijateljstvom Zoran čezne kroz čitav roman, pokušavajući da rasvetli enigmu Lusinog nestanka.

Pisac i prevodilac Bojan Savić Ostojić, rođen 1983, do sada je objavio nekoliko knjiga pesama, novelu "Punkt", romane "Nema oaze", "Ništa nije ničije", "Vreme vode" i putopisne fragmente "Varvarin u Evropi". Dela su mu prevođena na nemački jezik, a prevodi s francuskog. Na srpski je preveo dela Emanuela Bova, Agote Krištof, Semjuela Beketa, Luj-Ferdinanda Selina, Ani Erno… Nedavno je izdavačka kuća "Red box" objavila i knjigu "Samoubistvo" Eduara Levea, koju je preveo.

U recenziji prvog romana kojeg je Bojan Savić Ostojić objavio za "Lagunu" književna kritičarka Vladislava Gordić Petković ocenila je da je posredi delo poput sna koji se uporno vraća, kao seansa prizivanja duhova, remiks Prustove "Iščezle Albertine"... Otuda pisac Bojan Savić Ostojić u razgovoru za Nova.rs najpre odgovara na "nametnuto" pitanje: Mogu li prekopavanja starih priča i prizivanje prošlosti da ugroze pripovedača?

- "Ako želite da budete srećni", kaže Sioran, "ne prekopavajte po sećanjima." Dokle god prošlost ostaje nostalgija, bezazleni san koji možemo oterati brzim umivanjem, dotle je možemo istrpeti. Ali ono što narator Lusi, želi da uradi jeste da preispita nostalgiju, da zađe iza nje. Iako u njegovim flešbekovima na bivšu prijateljicu Lusi, posebno na početku prisećanja, ima nečega idiličnog i zabavnog, kako nabrajanje odmiče, sadržaj sećanja se "uozbiljuje". Namere Zoranovog "spomenara" nisu nimalo lirske. Njega ne zanima bajkovitost, magla koja uokviruje prizore i snoviđenja, on želi da se obračuna i sa Lusi i sa sobom i sa čitavim tim periodom. U najkraćem, da odgovorim na pitanje, želi da ga ta "spiritistička seansa" ugrozi. Sve ostalo će biti promašaj, limunada, "jeftina bajka za nedeljno popodne".

"Moje devojke bile su ljubomorne na Lusi, ali nijedna je nije nadživela, a ona je svoje momke upozoravala kako ona i ja imamo čudan odnos… Umeli smo da ćutimo, a da nam ne bude dosadno", pišete. Intenzivno, intimno, gotovo iskonsko prijateljstvo Zorana i Lusi, glavnih junaka romana, deluje tako bajkovito, ali i "iščašeno" za ovo podneblje. Zašto takvo prijateljstvo i dalje tako odstupa od onog kako se muško-žensko druženje ovde poima pa pri kraju i sam Zoran priznaje da se posle Lusi "žensko za njega svelo na objekat"?

- Lusi je himna susretima. Ko ne ume da sretne, da se prepusti toj nepredvidljivoj igri, ko ne ume da se unapred raduje njegovoj slučajnosti, nikoga, ali ni sebe, neće izistinski upoznati. Danas je susret rezultat. Dvoje se danas susreću da bi realizovali sporazum koji su unapred dogovorili, najčešće iz fotelje. A u doba o kojem se pripoveda u Lusi, susret je nastajao iz direktnog kontakta, u pokretu, bio je proces. Ako nečega otad manje ima, to je otkrivanje samog sebe putem susreta.
Odnos Lusi i Zorana neprekidno izigrava standardizovane kodove. Ambivalentan je, varljiv, pun inaćenja, ali istovremeno čvrst i neupitan. To nije odnos gde se prećutno uspostavlja muški autoritet i ženska potčinjenost: to je savršeno ravnopravni odnos dveju individua. Zoran kaže: "Teško bi bilo reći da sam Lusi tada voleo: podrazumevao sam je". Ta mešavina slobode i poverenja je nešto što narator, izgleda, ne može da prežali.

Prošpartali su Lusi i Zoran tokom svog prijateljevanja kroz čitav Beograd, od studentskih domova, preko Bajlonijeve pijace, Taša, ulica oko Cvetnog trga, do Vidikovca. Da li je Beograd s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih zaista bio tako uzbudljiv, kako ga dočaravate u romanu, i u vašem sećanju?

- Bilo je u Beogradu nečega divljeg i živog, čemu možeš da se prepustiš, što može da te ponese, a da te ne ispljune, pa makar recimo studentski kredit neoprostivo kasnio. Ima u nekim scenama nesumnjivo i tinejdžerskih preuveličavanja. Za mene je Lusi bila prilika da se podsetim svih mogućih načina da se bleji: u parkovima, haustorima tuđih zgrada, u kućicama dečjih igrališta, a što se za današnje tinejdžerske generacije uglavnom svodi na jedan kalup. Druga važna stvar, koja takođe više ne postoji, jeste klupska scena. Samo u Resavskoj si mogao maltene svakodnevno da zaređaš na tri svirke, u Resavu, u Fili, u mali klub SKC-a i da taj maraton napustiš tek rano ujutru, taman da dočekaš da preprodavci bugarskih diskova i kaseta zauzmu plato ispred SKC-a. Sav taj kreativni metež sistematski je istrebljen do 2010. Zamislite da sad uđem u, primera radi, Zappa Bar i da ignorišem konobare. To više nije po bontonu. Tada izgleda nije bilo sve u isplativosti.

Muzika je važan činilac vašeg romana. Tu su Pink flojd, Led cepelin, Rejdiohed, Stonsi, Presing, ili Jarboli, a Ekatarina Velika ponajviše, doduše pri kraju i narodnjaci. Da li je takav muzički pejzaž obojio i vaš život?

- Tanka je granica između Novog vala i Južnog vetra. Preciznije, u toku dvehiljaditih, žurka koja počne EKV-om teži da se završi Sinanom. Zato u naratorovom mikstejpu, pored spiska relevantnih bendova po PS-u, mora da se nađe "Insomnija" Jelene Karleuše, koja samo zvuči kao uljez, a u stvari je protivteža, druga strana tadašnjih sklonosti. Ta promena muzičkog ukusa prikaz je jednog generacijskog sloma, isto koliko su na društvenom planu to bila izigrana očekivanja posle 5. oktobra. Sloma, ili bolje rečeno, opšte podvojenosti generacije.

U ovom trenu u Srbiji, tako dira Zoranovo priznanje iz romana kako se zbog Lusi učlanio u Otpor, po studentskom domu i okolini lepio plakate: "Gotov je!", da je na faksu uvek Lusi bila u prvim redovima kada treba protestovati ili blokirati nastavu…

- Drago mi je!

Pozvala bih se na jednu opasku iz vašeg romana i pitala: Šta je bolje voleti - zanimljivu ili dobru ribu? I uočavate li danas u Beogradu ili gdegde takve uzbudljive, nepredvidive, živopisne žene, poput Lusi koje bi sve dale da ih "nešto iznenadi svojom neprepoznatljivošću"?

- Lusi (sad mislim, slušajući vaše pitanje) može da liči na filmsku junakinju francuskog novog talasa, recimo na lik koji tumači Žana Moro u Trifoovom filmu "Žil i Džim". Njen magnetizam prevazilazi običnu seksualnu privlačnost, jer onaj ko je u filmu poseduje, odmah je svestan da će je kad-tad izgubiti. S druge strane, iz fizičkih opisa vidimo da nije bila naročito privlačna: ali narator kao presudnu njenu crtu ističe da je umela da razgovara. Za "hemiju" o kojoj se govori u Lusi potrebno je biti u određenim godinama, raspolagati neograničenim vremenom, imati prostora za bleju, biti neodgovoran. I najvažnije: biti spreman na iznenađenje, pristajati na neobično kao na nešto što se može desiti u svakom trenutku: prihvatati fantastičnu realnost.

https://www.youtube.com/watch?v=av4z2g5Agtc

I za mene je žena "riba" ako ume da razgovara. Ali nikada nisam mislio da, tamo negde, između četiri zida, postoje "živopisne žene", same za sebe, da čekaju, da ih samo treba otkriti. "Živopisnost" se ne može naručiti: može se desiti u susretu ili nikad.

Zašto se veze, ljubavi, prijateljstva, dodiri - istroše?

- Zato što teže stalnosti, a zaboravljaju da je njihova srž susret.

Objavili ste tri romana, nekoliko knjiga poezije, prevodili na srpski Beketa, Ani Erno, Selina, Agotu Krištof, Levea, no priznali ste nedavno da pisci ovde ne mogu da žive od svog posla i da savremenu srpsku književnost upropaštava - Srbija. Zašto?

- Time što ne subvencioniše domaće izdavače i autore već taj domen primorava na tržišno utrkivanje. Posledice su brojne. Ovde izdavači piscima ne plaćaju autorska prava. Drugo: kod nas se objavljuje više prevoda nego knjiga domaćih pisaca, i to samo zato što inostranstvo, za razliku od Srbije, podržava prevode. Zbog toga su kod nas nagrade tako iracionalno važne, jer ih autori shvataju kao utehu za to što ne dobijaju poštenu nadoknadu za rad. Uporedite s ostalim zemljama regiona i Evrope i videćete koliko naša država, u poslednjih 20 godina, sistematski radi na uništavanju ove delatnosti.

Ako od 1990. do danas u našoj zemlji ništa nije kako treba ima li, u svetlu osmomesečnih protesta, a naročito dešavanja poslednjih nedelja na ulicama Beograda i Srbije, nade da će jednoga dana biti?

- Kao osvedočeni pesimista, oprezno se nadam. Da, studentski protesti su nesumnjivo promenili atmosferu u političkom životu. Studenti su postali aktivni učesnici na političkoj sceni. Predstoji razrešenje građanske neposlušnosti, koje zbog nepomirljivog režima već prerasta u nasilje. Ali ja se pitam, i ne želim da to zvuči kao defetizam, kako će biti sutradan, posle smene vlasti. Kako će se usaglasiti levo i desno krilo studentsko-građanskog bloka? Ima li tu zajedničkog jezika? Hoće li se zatrti jezgro korupcije? Sećam se 2003. godine i - na sreću - ne mogu da se prepustim čistoj nadi.

"Samo nedovršena mogu da budem, samo to znači da sam živa", zapisala je Lusi u dopisnoj svesci, blokčiću koji je razmenjivala sa Zoranom. A šta biste vi zapisali?

- Seo bih za prazan list, napisao "Draga Lusi" i umesto nekog dugačkog pisma ispresecanog digresijama napisao samo: "Život je predugačak".