"Ne pravi kompromise sa sobom. Ti si sebi sve što imaš", govorila je Dženis Džoplin i sa četiri albuma i 27 godina života preselila se u legendu. Sve što je bila i imala, i sve što je ostavila za sobom, opisano je u knjizi "Dženis: njen život i muzika“ Holi Džordž-Voren, objavljenoj ovih dana u prevodu na srpski.
Kada je Dženis Džoplin, svetlooka devojka, razbarušene duge kose, u dugoj bež tunici i zvonastim pantalonama, izašla na scenu na Monterej pop festivalu juna 1967. godine, mnogima je delovalo kao da je tu nekom greškom. Dok nije zapevala set od pet pesama završen sa „Ball and Chain“, njenom dramatičnom interpretacijom starog bluz standarda.
Nakon njenog nastupa, mnogi iz publike osetili su da pred sobom imaju jednu od najoriginalnijih pevačica svog vremena. Za sobom je tada imala već jedan album, nazvan imenom benda Big Brother and The Holding Company (1967), a usledili su „Cheap Thrills“ (1968) snimljen sa istim bendom, te solo „I Got Dem Ol‘ Kozmic Blues Again Mama!“ (1969). Izlazak svog poslednjeg (i najboljeg) albuma, „Pearl“ (1971), nije dočekala. Prođanena je mrtva 4. oktobra 1970. godine, malo posle ponoći o hotelskoj sobi nedaleko od studija gde je dan ranije preslušavala „Buried Alive in the Blues“. Na nahtkasni joj je ostala paklica cigareta, a u ruci sitniš.
Posthumno su počeli da iskrsavaju i različiti živi snimci, nedovršene verzije pesama iz studija, butlezi, pa čak i njeni rani radovi, zabeleženi još 1962. godine magnetofonom u sobi drugara sa fakulteta. Na svim tim snimcima čuje se taj njen jedinstveni glas, jedan od onih po kakvom bi je, čak i da se samo javi na telefon, svako ko je bar jednom pre toga čuo odmah prepoznao. A njene pesme i danas se mogu čuti na radio stanicama, bilo da je to njena verzija Kristofersonove „Me and Bobby McGee“ (bolja od originala), vapaj u „Cry Baby“, njena verzija „Summertime“…
Bila je, izgleda, svuda gde su se događale važne stvari za (kontra)kulturu šezdesetih godina, bilo da je to Vudstok, gde je njen nastup kasnio tri sata, a potom je sve oduševila sa „Try (Just a Little Bit Harder)“ i „Piece of My Heart“ ili studio u kom snimaju The Doors, gde je iza navučenih zavesa „pomagala“ Džimu Morisonu da snimi neke vokale ili, uprkos uzajamnim fascinacijama, on nju vuče za kosu, a ona ga nokautira udarcem flašom burbona u glavu. A to su samo neke od legendi koje se vezuju za njeno ime. One počinju još od njenog detinjstva.
O toj muškarači i buntovnici, ali pre svega devojci predanoj muzici i zaljubljenoj u bluz snimljeni su brojni filmovi, počevši od dokumentarca „Dženis“ (1974) i napisane su brojne knjige. Biografija iz pera Holi Džordž-Voren „Dženis: Njen život i muzika“ (Laguna, prevod Goran Skrobonja) jedna je od najsveobuhvatnijih.
Holi Džordž-Voren autorka je 16 knjiga, među kojima su i biografije Aleksa Čiltona (Big Star) i kantri muzičara Džina Otrija, kao i bestseler „Njujork tajmsa“ pod nazivom „Put za Vudstok“, koji je pisala zajedno sa Majklom Langom, jednim od organizatora tog čuvenog festivala. Napisala je i brojne tekstove za magazin „Rolingstoun“, a članica je i komiteta za nominacije za Rokenrol dvoranu slavnih. Da se poduhvati pisanja biografije o Dženis Džoplin imala je više motiva. „Mešavina samopouzdanog muziciranja, drske seksualnosti i prirodne životnosti, spojenih tako da iznedre prvu američku žensku rok zvezdu, sve je promenila“, piše ona u uvodu, navodeći ceo niz muzičarki na koje je uticala, od Rozen Keš i Stivi Niks (Fleetwood Mac), preko kd lang, Kejt Pirson (B 52’s), Krisi Hajnd (Pretenders) i Sidni Loper, pa sve do Pink i Lejdi Gage.
Da bi obuhvatila „fenomen Dženis“, autorka počinje knjigu i daleko pre nego što je buduća pevačica rođena. Piše o njenim precima, daje pregled društvenih kretanja i shvatanja u naftaškom Port Arboru i Teksasu, zaviruje u prepisku Dženisinih roditelja, ispituje više nego delikatan odnos mlade Dženis prema porodici, razgovara sa njenim drugovima o tome zašto je bila „jedan od njihovih najomiljenijih likova“, sa drugaricama o otkrivanju (bi)seksualnosti, o njenoj strasti prema slikarstvu, fascinaciji Keruakovim romanom „Na putu“, pokušajima da nađe „pristojan“ posao, putovanjima s kraja na kraj Amerike, ima tu i pikanterija poput opisa tuče sa Džerijem Lijem Luisom. Ali, pre svega, piše o njenoj muzici. Od pevanja u crkvenom horu, otkrivanja bluza, preko folk grupa na koledžu, do nastupa sa rok bendovima i njenom preuzimanju kontole na nastupima i u studijima.
Osim o Dženisinom talentu, biografkinja piše i o tome kako ga je ona usavršavala i predstavljala, smešta sve u kontekst vremena i događaja, a kroz knjigu od skoro 400 stranica defiluje i cela galerija ličnosti važnih i za pevačicu i za (kontra)kulturu tog vremena.
Holi Džordž-Voren detaljno piše i o Dženisinim albumima, ali je uspela da izbegne zamku u kakvu zapadaju mnogi biografi muzičara: zamorno nabrajanje svih snimaka, suvoparno datih čitavih stranica o procesu snimanja i tehničkim detaljima. Govori se i o tome, ali tako da te delove knjige čitaoci koje ne zanimaju takve pojedinosti i dalje čitaju skoro kao roman, a ljubitelji pesama Dženis Džoplin teško da mogu da se otmu utisku da povremeno čuju njen glas i poneki refren.
Iako privržena (svojoj) heroini, autorka objektivno govori i o njenoj samouništavajućoj strani, ali sasvim saosećajno i sa merom.
Knjiga je obogaćena fotografijama, a poglavlja otvaraju i pažljivo birani citati Dženis Džoplin poput: „Kad pevam, osećam se, o, kao ono kad se prvi put zaljubiš“ ili „Morali smo da naučimo da kontrolišemo uspeh, sad kad o tome razmislim, a da ne ostanemo bez suštine onog što smo radili: bez muzike“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare