7
U filmu uvek postoji potreba da izdvojiš temu koja je važnija od svih drugih koje se provlače kroz scenario. To je bio jedan od najvećih izazova dok smo radili na "Tomi". Njegov život je bio bogat raznim događajima, anegdotama, ali tome svemu mora da se da jedan zajednički imenilac, da se izdvoji suština priče. Ljubav, tuga, duša - to su tri tačke na koje se oslanja ceo film. To je "Toma", priča za Nova.rs Maja Todorović, koscenaristkinja filma o legendarnom Tomi Zdravkoviću.
To što se njeno ime retko kada pomene, našu sagovornicu ne čudi. Pre nepunih godinu dana u razgovoru za naš portal je izjavila da pisci nisu dovoljno uticajni da prodaju niti da privuku publiku i da će na njen intervju „kliknuti“ roditelji, dečko, neko od prijatelja, jer ona nije influenser.
Da li će priča o „Tomi“ privući pažnju šire javnosti i da li će se pročuti ko su sve kreatori ovog ostvarenja, ostaje da nagađamo, ali ono što je sigurno jeste da ova darovita, krhka a jaka mlada žena i te kako ima šta da i kaže i napiše.
Rođena je na Svetog Savu 1990. u Splitu, odrasla u Herceg Novom, živi u Beogradu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Za pozorišnu predstavu „Kinez“ dobila je nagradu ASSITEJ za najbolji dramski tekst za mlade, a onda su se ređale „Antigona 1918“, „Nečista krv“, „Šćeri moja“ za koju je dobila nagradu za najbolju nacionalnu dramu… Dramaturg je i komada „Kus petlić“ u produkciji Narodnog pozorišta Subotica koji je trijumfovao na 66. Sterijinom pozorju.
Između ostalog, Maja je potpisala scenario za filmski hit „Ajvar“, a već šest godina unazad radi na scenariju sa rediteljem Dejanom Zečevićem za film „Marko Kraljević“, koji je dobio najveću finansijsku podršku Filmskog centra Srbije.
Paralelno sa brojnim projektima, pisala je scenario za film „Toma“ koji je stekao vrtoglavu popularnost i napravio emotivni zemljotres među gledaocima.
– U tu priču sam ušla na poziv mog druga Đorđa Vojvodića, dugogodišnjeg asistenta režije Dragana Bjelogrlića, jer su im u tom trenutku bili potrebni scenaristi koji će raditi na seriji. Međutim, kroz rad i razgovore sa Bjelom, dobila sam priliku da napravim priču koja će biti film. Nikola Pejaković Pejak je napisao prvu verziju scenarija i priču od koje je sve poteklo. Glavna linija je bila „Toma – doktor“, a onda smo Zoran Lisinac, Dragan i ja, radili na ovome što sada gledate kao film. Nalazili smo se svakog dana, pričali, pisali, tragali… Proces je bio zahtevan, nekad bih došla kući plačući i kukajući da sam netalentovana, jer ne umem da spakujem sve to što bi Bjela hteo. Ali, zapravo Tomu, kao čoveka, uopšte nije bilo lako „spakovati“.
Kada ste bili sigurni da će film postati hit?
– Kada sam gledala „Tomu“ u montaži, dešavalo mi se da mi neke stvari zasmetaju, neminovno je bilo misliti o tome šta smo mogli da uradimo drugačije i bolje. Ali, na kraju kada me je preplavila emocija, to je bio trenutak kada sam shvatila da su sve te zamerke sitne i nevažne. Ceo film je toliko intenzivan, emotivan i danima nisam mogla da dođem sebi. Mislila sam da u skorije vreme neću moći da plačem, iz privatnih razloga koji su mi se tada dešavale, ali „Toma“ me je demantovao. Pokrenuo je u meni lavinu emocija i tada sam bila sigurna da smo uradili dobar posao.
U filmu su dobro razrađeni i ženski likovi.
– Dešava se često kod nas, bez neke zle namere nego zbog generalne percepcije, da moram da se borim da napravim kompleksne ženske likove koji neće biti samo podržavaoci radnje, nego likovi sa svojom dramom, problemima – „punokrvni“ karakteri. Zato mi je bilo jako stalo da u „Tomi“ žene ne budu samo „prolazni“ već da budu upravo to, kompleksni likovi, ipak su one obeležile njegov život. Na kraju krajeva, toliko pesama je posvetio ženama da su zaslužile da imaju važno mesto i u ovom filmu. A kad te likove igraju talentovane glumice kao što su Sanja Marković, Tamara Dragičević i Milena Radulović, onda dobijem još više elana i želje da nastavim da radim na toj „borbi“.
Često se priča o tome da je malo filmova sa naslovnim ženskim likovima. Zašto je to tako?
– Da, to je istina. Još postoji tendencija u filmskoj industriji kada je žena glavni junak da se on određuje kao ženski film. Odnosno, nešto što bi prvenstveno trebalo da zanima samo žene. U jednom intervjuu je nedavno i naša mlada spisateljica Lana Bastašić, govorila kako i u literaturi, imamo isti problem – muški pisci su za sve, a ženski samo za žene. To je deo našeg obrazovanja, tako smo odrasli. Meni su, na primer, omiljeni reditelji Serđo Leone i Sem Pekinpo, koji su negde ultimativno muški autori, i očigledno nisam imala problem da pronađem u tim „muškim filmovima“ nešto što me „radi“. Suština je da mislim da pol ne određuje čoveka, nego talenat i mnogo rada. Žene mogu da pišu sjajne muške i ženske likove i obrnuto. Dobar film je dobar film bez obzira na to da li je glavni junak muškarac ili žena. I zato, iznova i iznova ponavljam, da moramo da radimo na generalnoj promeni percepcije koja će početi već u školama, gde će se prosto menjati taj „kod“ u mozgu, kako bi nam postalo normalno da knjige, filmovi predstave… sa glavnim ženskim junacima su za sve, a ne samo za žene.
Ove godine žene su osvojile nagrade na najprestižnijim filmskim festivalima u svetu.
– Sada to „guranje“ žena u prvi plan deluje dosta nasilno jer se zakotrljalo kao što je Black Lives Matter, pa tako je u žiži – žene, žene, žene. Holivud je čak krenuo da uslovljava producente da moraju da imaju žene u autorskom timu. Ali, meni je strašno ako mi moramo da teramo ljude na tako nešto. To samo znači da problem očigledno postoji i da žene i dalje nemaju prostora. Možda sad i mora da se ovako preteruje sa pričom o ženama, da bi nam postalo normalno ovo o čemu smo pričali već, promena percepcije žena kao autora i ženskih likova. Samo da naglasim, nije ovo nikakav feminizam, niti pokušaj „E hajde sad da samo žene da rade“. Ovo je, po meni, normalan razvoj od vremena kada su žene sedele kod kuće i čekale muža da dođe sa posla. Izborile su se za pravo glasa, ali još uvek nisu za to da postanu jednako tretirane. Sada je nova etapa te borbe. Naglašavam opet da niko ne traži da budemo isti bukvalno, pošto ljudi često imaju tendenciju da kažu, na primer: „Pa nosi sama nameštaj, što zoveš muškarca da ti pomaže“. To je mešanje baba i žaba.
Osim muško-ženskih ili žensko-muških odnosa, u filmskoj industriji je zanimljivo, bar kod nas, da reditelji često pišu i scenarije a vrlo retko se događa da se scenaristi late režiranja.
– To je tretman koji imaju scenaristi kod nas. I to je naša krivica, nas scenarista, jer se nismo udružili da se borimo za svoja prava. A, ne možete da počnete da radite film, niti da konkurišete za finansijska sredstva ako nemate scenario. Sve počinje od njega. Na primer, finansijsku podršku Filmskog centra Srbije dobijete na osnovu scenarija. Naravno da je bitno ko je reditelj ali i to je džaba ako nije dobar scenario. I stalno pričam da nije fer, iako nikog ne potcenjujem u smislu rada, da gaferi, rasvetljivači, scenci itd. imaju bolje uslove rada i veće honorare od scenarista. Ali, poštujem što imaju udruženja koja ih štite, postavili su svoje uslove, cene, i svaka čast što su uspeli da se izbore za to. Da, reditelji često sami pišu svoje scenarije i to je u redu, ali zanimljivo je da kada scenaristi reše da režiraju nešto, tu još postoji neki otpor, sumnja među producentima uglavnom, ali i među glumcima, a i glumci i pišu i režiraju… Meni lično ne smeta da svi rade sve dok god je to dobro i dok se radi kvalitetno. Važno je imati svest o tome šta umeš i ne umeš i okružiti se dobrim timom.
Ima li rešenja za status scenarista koji su nekako uvek u senci?
– Serije su donele dosta promena. Kreatori i scenaristi u svetskim produkcijama su dospeli na „tron“ koji je nekako oduvek pripadao rediteljima. Mislim da mi ovde ne smemo da čekamo da se problem reši sam. Scenaristi moraju da se udruže i da postave svoje uslove.
Pišete li nešto po sopstvenom izboru?
– Sve što pišem jeste po mom izboru, ali radim i nešto, da kažem, samo moje. Međutim, tu uvek imam dilemu šta dalje sa tim i kome da dam to. Reditelji uglavnom već imaju svoje priče na kojima rade, producenti imaju svoje projekte… Ali, imam priču na kojoj radim i verujem da će, ako je dobra, naći svoj put. Što se tiče pozorišta, malo sam se umorila da pišem drame koje ću da slažem u fioke. U pozorištu se trenutno najviše traži domaća komedija, klasika, a to se svede na kraju na Nušića ili Acu Popovića. Nije mi jasno kako im više nije dosadno da recikliraju iznova i iznova. Ali Nušiću i Popoviću ne moraju da plate honorare, rizik je nula, a to je i kota inovativnosti teatara. Pogledajte Sterijino pozorje, imali smo oba teksta živih pisaca. Nemoguće je da smo svi netalentovani i da nema baš niko ko ume da napiše bolju dramu od Nušića. Naravno, sad će da kažu, pa gde su vam te drame? E pa možda nam je dosadilo da pišemo i slažemo tekstove u fioke i nadamo se da će ih neko jednom pročitati ili da će se skupiti grupica nas da radimo u samostalnoj produkciji.
Volela bih da jednom u životu doživim da me zovne neki upravnik pozorišta i naruči mi tekst. Ne da adaptiram nešto, nego da pišem tekst. Ne shvatite me pogrešno, ne mislim samo o sebi, nego da to prosto postane praksa, malo učestalija, jer je sad i dalje sve na nivou incidenta.
Bonus video:
Premijera filma Toma
