Filmska priča sa beogradskih ulica: Prvo mafijaško ubistvo u SFRJ koje je najavilo krvave devedesete

Kriminalce je tada još jurila milicija, tadašnja tajna služba Državna bezbednost ih je slala na Zapad da ubijaju političke protivnike režima, da bi zauzvrat bili mirni u domovini, ukoliko se pridržavaju pravila igre: ne prave mnogo problema. Ipak, taj dogovor je narušen 19. februara 1985. godine, ubistvom na Konjarniku, kod takozvanih istočnih kapija Beograda.

I žrtva, a kasnije će se ispostaviti i počinioci, bili su stare mušterije policije, kriminalci od karijere, ne baš po meri samoupravnog socijalizma, ideologije koja je vladala tada u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Žrtva je bio Ranko Rubežić, rodom iz Peći, agresivan i nepredvidiv tip, poznat po izuzetno kratkom fitilju i spreman da puca bilo gde na bilo koga.

Čovek sa ozbiljnom istorijom nasilja koji je često ulazio u sukob i sa tadašnjom milicijom, ali i sa viđenijim kriminalcima u Beogradu, što mu je na kraju i došlo glave.

Dok je većina kriminalaca, koji su u to vreme boravili u domovini, zapravo tu trošila pare koje su izotimali u inostranstvu, Rubežiću je glavno polje delovanja bio Beograd. On se specijalizovao za reketiranje kriminalaca koji su se sa gomilama novca vraćali iz Evrope. To je radio "pozajmljujući" velike svote za koje se znalo da nikada neće vratiti, a niko nije smeo ni da mu traži pare nazad. Znalo se da je sklon strašnom nasilju, a to je govorio i njegov nadimak - balkanski Dač Šulc (jedan od najžešćih i najnemilosrdnijih mafijaša iz vremena prohibicije u Americi). Svoj nadimak je često potkrepljivao delima.

Zaštitni znak mu je bila ručna bomba, kašikara, koju je, navodno, stalno nosio sa sobom. U to vreme je stvarno bio oprezan, jer za razliku od danas, a naročito za razliku od devedesetih, do "kašikara" nije bilo lako doći, a njihovo posedovanje bilo je kršenje svih tadašnjih tabua. Rubežić je imao i još jedan ružan običaj, upravo je ručnom bombom u ruci tukao ljude, što je još više doprinelo njegovoj ozloglašenosti.

On je stekao mnogo neprijatelja, ali su od njega zazirali i njegovi najbliži prijatelji. Upravo je deo urbane legende Beograda postao sukob Rubežića sa jednim od najstarijih i najbližih prijatelja, Đorđem Božovićem Giškom, sa kojim je bio i zemljak, jer je i Božović bio rodom iz Peći.

Prijateljstvo je narušeno kada je Rubežić upucao Jovana Simendića Simendu, takođe poznatog lika iz tadašnjeg beogradskog podzemlja. Bilo je samo pitanje trenutka kada će između Giške i Rubežića doći do ozbiljnog sukoba, a taj trenutak je došao 1984. godine ispred noćnog kluba "Nana" koji je postao deo istorije srpskog, pa i balkanskog podzemlja.

Božović, koji je bio u lokalu, dobio je poziv od Rubežića, koji je bio ispred, da izađe iz "Nane". Božović je izašao, ali umesto tuče "na fer" koja je bila očekivana, potegao je oružje, pucao u Rubežića i ranio ga. Kasnije je izjavio da je to uradio ne iz straha, već zato što je, navodno, znao da je Rubežić bio naoružan i da je hteo da ga upuca.

Karijera balkanskog Dača Šulca okončana je tog 19. februara kada je upao u zasedu koju su postavila četvorica muškaraca, tadašnji "krem" beogradskog podzemlja, od kojih je samo jedan preživeo devedesete. Dogovor je bio jasan, Rubežić ne sme da preživi, a atentatori su bili Bojan Petrović, Boris Petkov, Dragan Popović zvani Pop ili Dadilja i Milan Vujisić Vuja. Napadači nisu štedeli municiju, a Petkov je pogođen sa najmanje 20 hitaca.

Petrović je opisao kasnije ubistvo Rubežića: "Kada su ugledali Rubežića, on je bio poguren, trčkarao je jer je bilo hladno i padao je sneg, a u rukama je navodno držao pištolj i, naravno, bombu. Kada je video  zasedu, nije se uplašio. “Pi... prodali ste me po treći put”, rekao im je.  Vuja se nasmejao: “Gde si, pobratime, čekamo te pola sata. Smrzli smo se!” Onda je izvadio “luparu” i opalio u njega. Ranko je riknuo kao lav, udarac ga je bacio metar i po unazad. Krenula je pucnjava, istrčali smo Boris i ja, ispaljeno je šezdesetak metaka, a Ranka je pogodilo bar trideset. Nije stigao da puca. Umro je s pištoljem u ruci, bomba mu je ispala", rekao je Petrović, mada je pitanje koliko je tu istine a koliko preuveličavanja.

Inspektori su uspeli da rekonstruišu i pohapsili osumnjičene. Mediji su o tome počeli da izveštavaju tek nakon što su dobili dozvolu od nadležnih. Dragan Popović i Milovan Vujisić su osuđeni na po 15 godina zatvora, dok su Petkov i Petrović u kasnijim razdvojenim sudskim postupcima osuđeni na po pet godina zatvora zbog saučešništva.

Ali, onda su došle krvave devedesete i serija krvavih obračuna, ubistava i osveta, bacili su ubistvo Ranka Rubežića u zaborav, iako je to, zvanično, prva "sačekuša". Počinioci su izašli na slobodu, ali je tu za neke od njih bio kraj.

Zanimljivo je da je jedan od ubica Rubežića, ubijen skoro u isti dan, 13 godina kasnije. Naime, Bojan Petrović izrešetan je u "jaguaru" na uglu Carice Milice i Brankove ulice u noći između 28. februara i 1. marta 1998. godine. Dragan Popović Pop ili Dadilja, ubijen je ispred beogradskog hotela "Palas" u Beogradu, 16. jula 1995. godine.

Boris Petkov umro je od posledica srčanog udara 17. decembra 2002. godine.

Milovan Vujisić Vuja je preživeo devedesete, a čak je jedno vreme bio i "zet" bivšem predsedniku Srbije Slobodana Miloševića jer je bio u vezi sa njegovom ćerkom Marijom Milošević. Čovek sa kojim se Rubežić sastao pre nego što je likvidiran, Slobodan Šaranović ubijen je u Budvi 11. marta 2017. godine.