Kritika komada s Pozorja: Kus petlić - voda, krv i ogledalo

Piše: Svetislav JovanovU Srbiji se mnogo laže - to je više nego aktuelna misao koje se, u nekoliko navrata, varira u Popovićevom komadu "Kus petlić" (1990). Da se u Srbiji, pak, ipak najmanje laže u pozorištu, da je tragikomedija i dalje vitalni žanr našeg podneblja, kao i da je za pozorišnu čaroliju nužna "samo" vrhunska gluma, pokazuju sinoćna pozorijanska izvedba Popovićevog “Kusog petlića”, vrlo dobra režija Milana Neškovića - i, last but not least, Minja Peković.Komad "Kus petlić", zajedno sa "Mrešćenjem šarana" (1984) i "Belom kafom" (1991) najbolje oličava prelaznu fazu u obimnom Popovićevom opusu: od "orgije jezika" ka svrhovitom izrugivanju ideološkoj frazi, od lika zatočenog u mentalitet ka neizvesnosti svojstvenoj individui, od kružnog toka zbivanja prema napetosti, ali i paralelizmu radnje. Pri tome, nije nimalo slučajno što upravo ovi komadi prelazne faze sjajno progovaraju o jednom "prelaznom vremenu", tj. kraju rata i prvim godina socijalizma.

Konkretno, u "Kusom petliću", periferijska menažerija (Seja, Pile, Komnen, raspop Avakum), povezana dvostrukom zajedničkom sponom (ljubav, interes) i sabijena u međe sirotinjskih "dvorišnih stanova" - a predvođena likom zvanim Milja Bušatlija, kao svojevrsnim vodičem kroz "čistilište obnove i izgradnje" - svedoči o dobrovoljnim izdajama i prisilnim oduševljenjima, o krahu "stare" pohlepe i nastanku "nove" surovosti - rečju, o dugoj tragikomediji smaka sveta.Premda je, nakon otvaranja novih scenskih mogućnosti režijom "Bele kafe", u ateljeovskoj postavci "Mrešćenja šarana" na više planova "posustao", Milan Nešković ovom postavkom "Kusog petlića" ne samo što nam dokazuje da postoji neka (plodonosna) "tajna veza" između njegovog prosedea i Popovićevih "prelaznih komada", već otvara i jedan značajan prostor interpretacije Popovićevog opusa uopšte. I to, prvenstveno, time što na utemeljen, raznovrstan i ponegde čak briljantan način, pokazuje da su pomenuti "prelazni komadi", a pre svega "Kus petlić", otelotvorenja tragikomedije.Delotvorni tragikomički ton Nešković postiže, s jedne strane, time što promišljeno i maštovito dozira Popovićeva poigravanja melodramskim (u odnosima Pile-Milja, kao i trouglu Komnen-Seja-Johan). U trenucima "sazrevanja" radnje, on te trenutke naglašava, da bi ih u momentima napetosti vešto pomerio u drugi plan - izbegavajući zamke neposrednog i vulgarnog ironisanja: efekti takvog doziranja su najbolje pokazani igrom stilski raznovrsnog Igora Grekse (Đakon Avakum) i kroz perfektni "tužni klovneraj" Dimitrija Dinića (Pile). S druge strane, prividno ambiciozna a samopožrtvovana Seja (Sanja Moravčić) i nadobudni, za svet i sebe podjednako opasni Komnen (Srđan Sekulić), kod Neškovića sjajno igraju uloge inspiratora napetosti (skretanja pažnje, pojačanja emocija).

Sudaranjem i preplitanjem ovih dvaju dimenzija, reditelj nas postepeno i uverljivo uvlači u koloplet svojevrsne "montaže atrakcija": od sudara emocija, preko sukoba interesa, do protivrečnosti jednog društva u previranju i, konačno, do raskrivanja (tragikomične) pukotine u samom srcu (ondašnjeg i današnjeg) sveta. A ovakvoj sintezi snagu, tajanstvenost, šarm i zaumnost u odlučujućoj meri omogućuje Minja Peković u ulozi Milje: paradoksalno a precizno, saosećajno a rezignirano mudro uzdiže i nenametljivo kontroliše ova izuzetna glumica svaku scenu u kojoj se pojavljuje - a njena "aura", takođe, odjekuje i u prizorima u kojima je odsutna.U vezi s tim: kroz Neškovićevo uprizorenje provlače se dva vidljiva lajtmotiva - krv (rane, posekotine, ubistva) i voda (kupanja, uvrede pljuskanjem, tema perionice). Ali postoji i treći lajtmotiv, manje upadljiv ponajpre zato što je suviše očigledan: na sredini dvorišta, u dnu između Perionice i Piletove nastambe, u polusenci, "vreba" jedno ogledalo. U njemu se niko ne ogleda, akteri samo prolaze mimo njega, bacivši možda tek letimičan pogled; s druge strane, ovo ogledalo je premalo da bi moglo odražavati skup nas, u gledalištu. Onda, logično se može zapitati - čemu ta igrarija ogledanja? A dva su podjednako moguća odgovora: "stidljivo" ogledalo kao Neškovićevo podsećanje na "slepu mrlju" srama i ljubavi, pohlepe i žrtve, kojom smo svi žigosani. I drugi odgovor, podjednako uverljiv; ogledalo je samo prazan prostor, vrt koji čeka da u njega svakog trenutka uplovi Minja Peković, držeći na dlanu, pažljivo ali ne i sažaljivo, kao pticu, naše krhko pozorište.