Dejan Atanacković: Nemojmo se folirati da neke stvari nisu jasne, nemojmo se praviti da ne znamo kako imamo režim koji je jasno ogoljen kao jedno fašističko zlo

Piše: Milan Pejčić

Krajem prošle jeseni književnik, univerzitetski profesor i likovni umetnik Dejan Atanacković objavio je novu knjigu "Tajni roman Gorana Grolovića". Glavni junak novog romana Atanackovića jeste Goran Grolović, književni prevodilac sa četrnaestog sprata jednog zdanja, "pisac obimnog proznog dela kojem već godinama ne nazire kraj". I ovo delo u izdanju “Besne kobile” bilo je u širem izboru za 72. NIN-ovu nagradu.

Novi roman Atanackovića stručni žiri je nedavno uvrstio među 22 knjige koje su u užoj selekciji za nagradu “Zlatni suncokret”, a ovih dana očekuje se i saopštavanje finalista ovog priznanja, poznatog i kao Vitalova nagrada.

“Uži izbor za Vitalovu nagradu zapravo je poprilično širok i obuhvata 22 naslova, među kojima deset romana, četiri knjige priča, šest zbirki pesama i dve knjige eseja, no svakako je za mene lepa vest, u moru nepodnošljivih i duboko obeshrabrujućih vesti, da je među svim tim naslovima i ‘Tajni roman Gorana Grolovića’”, bila je reakcija književnika na užu selekciju koju je objavio na Fejsbuku.

Dejan Atanacković, koji samostalno izlaže od devedesetih, a od 2000. predaje na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni, inicirao mnoge programe kulturnog povezivanja Beograda i Firence i projekte posvećene položaju pripadnika marginalizovanih grupa, ovenčan je NIN-ovom nagradom za prvi roman „Luzitanija“ iz 2017, takođe u izdanju „Besne kobile“. Ova izdavačka kuća objavila je i Atanackovićevu zbirku pripovedaka "Čovek bez jezika".

Prošlog leta bio je jedan od učesnika panela “Pisci i Sloboda” ispred Muzeja Jugoslavije u okviru 17. festivalaKROKODIL. Neke od tema tog okupljanja bile su targetiranje, SLAPP tužbe, lažni narativi, proterivanje iz institucija, egzil, život pod konstantnim pretnjama i, uprkos svemu, nastavljanje rada…

Iz podrške zajednici i onome što je zajedničko svima koji na svoj način učestvuju - bilo pisanjem, organizovanjem ili samim prisustvom i posmatranjem - odaje se priznanje solidarnosti i zajedništvu koje u teškim vremenima, uprkos svemu, opstaje kao jedno utočište slobode govora, konstatovano je tad.

Poverenje narušeno

Postajanje svesnim nečega je intimni, često iracionalni proces potrage za istinom, mehanizam evolucije čiji potencijal svako koristi svaki put kada se izražava. Prema tome, svako je na svoj način umetnik iz uslovljenosti svoje prirode da bude kanal svesti - svoje i sveta - koji ukazuje na ono što je važno univerzalno. Ono što čini kreativnost toga je pronalaženje novih načina da se nešto posmatra, a potom i bude - a sve ono što stoji na putu tome vidi se ne kao prepreka, već kao neodvojivi deo procesa i toka događaja koji vode do sadašnjeg trenutka.

- Mislim da je sukob sa društvom nešto što je sudbina svakog umetnika jer svaka umetnost živi tako što postavlja pitanja. Umetnost bez postavljanja pitanja nije umetnost, već neka vrsta dekora, neka vrsta stereotipa, nešto očekivano. A kada se postavljaju pitanja - na koja se uglavnom ne dobijaju odgovori, jer u suštini uvek je umetnik taj koji se suočava sa velikim brojem stereotipa i velikim brojem društvene okoštalosti - mi dolazimo do sukoba. I sukob je taj koji menja svet, a ne sama umetnost, kada se prosto ispolji sumnja prema svemu što bi većinsko društvo želelo da ostane nesumnjivo - kaže za Nova.rs dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine “Luzitanija”, profesor Fakulteta vizuelnih umetnosti u Firenci i aktivista Dejan Atanacković.

Odgovornost postavljanja važnih pitanja nije rezervisana samo za umetnike i druge koji se takođe svojim radom zalažu za javni interes - to je obaveza i potreba svih koji uživaju prava toga. Prava koja se, nažalost, često ne pružaju ukoliko se ne zahtevaju. Zbog toga i nije čudno što je poverenje u institucije narušeno, ali tu se ne sme stati sa traženjem načina da se ova prava zastupaju.

Postavlja se pitanje ko će i šta ih najbolje zastupati ako ne možemo uvek verovati institucijama i društvu, na šta Dejan Atanacković odgovara:

- Znate šta, ja sam prilično uveren da niko više u ovakvoj situaciji u kojoj mi živimo - nema izgovora da može da nešto ne razume. Da može da mu promakne činjenica da je Radovan Karadžić ratni zločinac. Da je Milo Lompar promoter ratnog zločinca. Da je čitav narativ o Kosovu koji je bio plasiran na prošlogodišnjem Vidovdanskom studentskom skupu deo jedne populističke konstrukcije laži. Niko od nas nema izgovor da tvrdi da nešto može da mu, u ovom svetu potpuno ogoljenog nasilja i ogoljenih laži, bude nejasno. Prema tome, s jedne strane mi imamo režim koji je nesumnjivo jasno ogoljen kao jedno fašističko zlo. S druge strane, mi imamo onu stranu društva koja se načelno tome suprotstavlja, ali koja zapravo nikada nije imala hrabrosti da se suoči sa populizmom koji ovo društvo devastira već decenijama.

Moralni deficit

Apelujući na našu sposobnost da razaznamo ispravno od pogrešnog i reagujemo odgovarajuće, Dejan Atanacković ističe da koren problema nije odgovornost samo onih koji otvoreno šire mržnju, već svih koji svesno prave kompromise između onoga što je dragoceno i onoga što je tome sušta suprotnost:

- Bojim se da kod mnogih koji se prave da ne razumeju - ili koji ne žele da razumeju - postoji pre svega jedan moralni deficit. I sa tim moralnim deficitom se strašne stvari rade. Strašni se kompromisi prave na našoj političkoj sceni i uopšte u društvenom okruženju. Mi živimo ovu stvarnost koju živimo kao posledicu jednog stravičnog niza kompromisa koji je počinjen od strane onih koji, uslovno rečeno, predstavljaju našu stranu. Srpska opozicija je, recimo - to vrlo dobro znamo - politička opozicija koja je stravične kompromise činila sa populizmom, sa nacionalizmom, sa svime onime što je, u krajnjoj liniji, i najava, a i sama manifestacija fašizma - smatra Atanacković i apeluje da se više “ne pravimo da nešto ne razumemo”:

- Nemojmo se folirati da neke stvari nisu jasne. Jasne su. Isuviše su jasne. I upravo je to veliki moralni problem - što znamo da je većini ljudi koji donose neke odluke, koji odlučuju o nekim stvarima koje se tiču svih nas - to zaista potpuno jasno. Ali se oni jednostavno sa tim stvarima ne žele, odnosno - ne smeju da suoče. Dovoljno je postati svestan nečega da bi se zakoračilo u njegov potencijal, a za to je potrebna iskrenost čoveka koji želi da poznaje sebe, ili nekog ko barem poznaje šta nije. Ono što nismo dovodi do isključivanja čak i osnovnog - kao što je naša ljudskost, a ono što jesmo uključuje nešto više od našeg identiteta, zanimanja, statusa, kulture, izgleda… Postoji više stvari po kojima smo sličniji nego što ima onih po kojima nismo i upravo zbog toga smo pre svega građani sveta čiji postupci utiču na celinu.

Bitno je, nastavlja naš sagovornik, shvatiti težinu naših izbora kao da od njih zavisi budućnost svih i imati u vidu mogućnost da možemo pogrešiti, jer je to deo procesa, i uzgajati radoznalost više od straha.

Strah kao podsetnik

- Neka strah bude podsetnik da je ovo od velike važnosti. Javno zalaganje za jednakost i slobodu govora u autoritarnom okruženju ima svoju cenu, ali cena ćutanja je još veća.

Na pitanje šta ga podstiče da istraje uprkos tome, Dejan kaže da mu motivaciju daje osećaj da „posao nije završen“ i uverenje da i porazi mogu biti jednako podsticajni kao i pobede, jer „ono čega moramo da budemo svesni jeste da borba traje i dok naizgled gubimo“.

- Svedočimo stvarnosti u kojoj su moralni deficit i spremnost na kompromis građevinski materijal društva čije nevidljive konstrukcije je teško primetiti dok se ne sruče na pojedinca. U takvom prostoru postaje očekivano da propagandne poruke i pretnje prerastu u realan strah za život koji visi nad glavama mnogih. Kada mašina jedne suštinski ratne propagande neumorno ponavlja vaše ime i lice na naslovnim stranama uz etikete koje brišu vašu ljudskost, proizvodi se atmosfera u kojoj pretnje nisu incident, nego pravilo - kaže naš sagovornik i predlaže nam da prihvatimo cenzuru umesto slobode govora kao minimum saglasja - kao da je sloboda govora luksuz, a ne egzistencijalna potreba, jedno oruđe evolucije.

- To je nezaustavljiva sila prirode sa kojom, jednom kada se saživimo, dobijamo još jedan izvor života - zaključuje Dejan Atanacković.