1
Mnogo smo mi mali da bismo se pitali dalje od nas samih. Kad kažem "mali", mislim na to da se na kraju sve svede na to da imamo mogućnost da izaberemo jednog ili drugog poslušnika. Moramo zato da se vratimo u svoje dvorište, na sebe, svoju produhovljenost i brigu o sebi, kaže za "Novu" glumac.
„Bilo je posebno i prevruće“, prvi su utisci glumca Ljubomira Bandovića iz Kana, odakle se vratio noseći prestižnu nagradu, koju je osvojio zajedno s celim glumačkim ansamblom serije “Sablja” na nedavno završenom festivalu na Kroazeti.
U čuvenoj kanskoj dvorani „Limijer“, autori Vladimir Tagić i Goran Stanković predstavili su politički triler o ubistvu Zorana Đinđića, kao i događajima pre i posle tog 12. marta 2003. Mnogi od junaka zasnovani su na stvarnim ličnostima, koje su godinama punile novinske stupce u rublikama od Politike do Crne hronike. Neki su i izmišljeni, ali sui, opet, bazirani, na stvarnim likovima koji su, na ovaj ili onaj način, bili umešani ili u akciju “Sablja” ili samo ubistvo. Jedan od njih je, kako nam objašnjava glumac Ljubomir Bandović, i policajac Boris Rakić, kojeg igra u seriji.
– Bila je čast predstaviti u Kanu ovu važnu priču. Nagrada za naš ansambl je bila potvrda toga, a aplauz koji smo dobili – najvažniji! Išao je aplauz od zahvalnosti do neprijatnosti, skromnosti i nazad! To je onaj momenat kada se trudiš da radiš nešto najbolje, i ispostavi se da si to i uradio najbolje. Festival je prestižan i zaista je posebno iskustvo! Ali, mogao bi da bude i u decembru – šaljivo dodaje.
Presudno da prihvati da bude deo “najboljeg ansambla u Evropi”, bio je, pored važne i ozbiljne teme koja progovara o Zoranu Đinđiću, tandem Tagić – Stanković.
– Događa se smena generacija na najbolji mogući način. Dolaze novi, na koje možemo da se oslonimo i zaista se ponosimo njima. Retko je kada se svi poklopimo i razumemo. Ova dvojica momaka su strpljivo radili sa nama iako smo opterećeni sobom i sveli su nas samo na naše uloge. Kada sam pogledao prve dve epizode, pitao sam ih: „Šta je problem, zašto do sada nismo ovako radili?“ Imamo potencijal, talentovan smo narod, treba da se okrenemo sebi i shvatimo da ništa ne dolazi spolja. Sreća i mir – sve je to u nama. I to ti neće obezbediti niko sa strane – ocenjuje naš sagovornik, dodajući da mu se dopala slojevita uloga policajca:
– Ne znam zašto me reditelji tako doživljavaju, ali naigrao sam se policajaca i igraću ih sigurno još! Važno mi je da je u stvaranju i radu na ovoj seriji bilo nečeg uzvišenog i dostojanstvenog od samog početka.
Upitan da prokomentariše buru u javnosti koja se podigla nakon što je RTS odložio emitovanje serije na televiziji do jeseni, i to posle premijerno prikazane dve epizode u Mts dvorani i najavljene TV premijere za 24. februar, Bandović veli:
– Ova serija će se prikazati, a spekulacije ljudi koji je još nisu ni pogledali uopšte me ne interesuju. Svi mi znamo bolje od fudbalera da damo penal! Pitaju da li je vreme ili nije da se govori o Đinđiću, da li je prošlo dovoljno godina… Sve se dešava kada mu je vreme. Na kraju krajeva, kada odete kod lekara nećete pitati da li je vreme da vas izleči ako vam nije dobro. Tako je i s ovom temom. Nešto moramo da prihvatimo i van svoje volje. Serija je gotova, snimljena je, ima svoj značaj, razlog i cilj – i ko razume shvatiće. Ostali će ostati u svojoj magli ne želeći da čuju i vide.
Kao i zbog mnogo nebitnijih stvari, ljudi su se ovde, kako napominje, delili, te očekuje da će i nakon prikazivanja serije na televiziji biti tako.
– Zaista se iznenađujem koliko se ne iznenađujem. Ovaj narod je toliko podeljen, da kad god pomislim – ovo će nas spojiti, i nema dalje od ovoga – uvek ima. Siguran sam da će naša priča, kada izađe pred publiku ponovo, izazvati isto. Ali, ko želi da se bavi sobom, da zaista razmišlja, umesto da traži istomišljenike koji izgovaraju floskule, možda će shvatiti da ovo nije crno-bela serija. Ovde se ne radi o dobrim i lošim momcima, već o spletu hiljadu okolnosti koje su dovele do ubistva jednog čoveka. Ništa se ne bi, naravno, desilo da nije bilo nečega pre. Logično je sve kada pogledate šta se danas, 20 godina kasnije, dešava.
Voleo bi, kaže, da “Sablja” konačno stavi tačku na stav svakog prosečnog čoveka, kakav je i on sam, da nam je svima neophodan spasilac.
– Onog momenta kada shvatimo da smo sami sebi spasioci i da, ako komšija pored vas, i drugi pored njega nešto uradi i izbori se za svoje pravo, možda se nešto pokrene i dođe do promene. A, koga ćemo da izaberemo u skupštini, to je već daleko… Mnogo smo mi mali da bismo se pitali dalje od nas samih. Kad kažem “mali”, mislim na to da se na kraju sve svede na to da imamo mogućnost da izaberemo jednog ili drugog poslušnika. Ne postoji niko ko će ovde da preuzme bilo šta van tokova ostatka planete i da nešto promeni. Ne može tako da se razmišlja. Moramo da se vratimo u svoje dvorište, na sebe, svoju produhovljenost i brigu o sebi. Nakon tri generacije možda shvatimo da nam ne treba jedna figura spasioca.
Bandović priznaje da se i danas jasno seća gde je bio i šta je radio tog tragičnog trenutka 12. marta 2003. godine, kada je ubijen Zoran Đinđić.
– Šetao sam psa i prema forenzičkim podacima, bio sam tačno ispod linije vatre. I čuo sam pucanj. Ili dva. Možda i tri. Uzeo sam psa i otišao u park kod Gazele. Taj događaj je promenio mnogo toga. Nešto se usporilo, nešto potpuno skrenulo s puta, drugo ubrzalo… Navikli smo da slušamo pucnje ovde. Nije me to iznenadilo. Setite se kako smo svi 1999. godine, tokom bombardovanja, sedeli po kafićima, a na četiri stotine metara od nas vazdušnom linijom – neka institucija je pogođena bombom.
A šta danas kada ne čujemo te bombe i metke, pitamo?
– Slušaćemo neke druge! Tako se sve vrti. Nećeš da dođeš na čas matematike, imaćeš keca. Nećeš na istoriju…
Bonus video: Dragan Mićanović o „Sablji“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
