Bomba od dva i po sata koja ne sme da se propusti: Kritika filma "Мarty Supreme"

Dok nam je Beni Safdi u oktobru dostavio svoj pogled na ambiciju i (ne)uspeh u vidu filma koji misli da je više od onoga što jeste - nabudžena mediokritetna drama - „A Smashing Machine“, krajem decembra je publiku dočekao zapravo kvalitetan film o tim temama: „Marty Supreme“. Jedno je sigurno: sada se zna ko je u tom dvojcu reditelj sa velikim r, a ko asistira.

„Marty Supreme“ (Marti veličanstveni) je smešten u Njujork prve polovine pedesetih godina. Naslovni lik, Marti Mauzer pokušava da se probije na sceni naizgled nebitnog sporta, stonog tenisa. Na putu do uspeha, proći će do pakla i nazad kroz mnoštvo problema koji se samo nižu jednim za drugim i to da bi otelotvorio svoju definiciju uspeha, ali će mu se ona možda usput i promeniti.

Dramaturški, film prati vidno ambicioznog lika koji će proći sve ikada kako bi došao do onoga što želi. Lik će se izmučiti i proživeti nešto ekvavilentno paklu i na tom sudbonosnom putu shvatiti par stvari o sebi, ali i svetu koji ga okružuje. Takve priče su iskonske i večno prepoznatljive: svi smo na neki način ambiciozna bića i prolazimo kroz poteškoće kako bismo dobili ono što želimo. Ovaj film je savršeno opisan u rečenici pesme grupe „Public Image Ltd.“: „The Order of Death“ – „Ovo je ono što hoćeš. Ovo je ono što dobiješ“.

„Marty Supreme“ je savršen kraj triler trilogije Safdi braće o ambiciji. Koni iz „Good Time“ i „Hauard“ iz „Uncut Gems“ su obojica osobe i te kako poljuljanog morala koje jure neku svoju definiciju ambicije, kao i Marti. Sva trojica su zavisnici, ali od uspeha. Svoje priče provedu u euforiji lova na uspeh, ali suštinski samo žele da osete uzbuđenje narednog tripa. Posle svakog uspeha nastavljaju potragu za euforijom novog priznanja. Ne prihvataju manje od onoga što jesu: veći od života.

Isto tako, prolaze kroz neprestani ciklični pakao od jedne očajne situacije do druge još očajnije, a sve je to pakleno zabavno gledati na velikom platnu. Marti Mauzer je savršena mešavina svih prethodnih Safdi likova i vrlo je simbolično zapečatio trilogiju svojim, iako slatko-kiselim, ipak daleko boljim, realnijim i zapravo najsrećnijim krajem.

Možda vam je već muka od Timotija Šalamea i ovog filma, ali je svaka trunka suludog marketinga i te kako opravdana i smislena završnim produktom. Retko kada se neka reklamna kampanja stvarno isplati, a ova jeste na svakom mogućem suludom frontu koji ide uz korak sa sličnim osećajem koji film daje.

Prilikom preuzimanja Nagrade Udruženja filmskih glumaca za izvođenje u filmu „A Complete Unknown“, Timoti Šalame je izjavio da je u potrazi za izvrsnošću i da želi da stoji sa velikanima poput Marlona Branda, Vajole Dejvis, Denijela Deja Luisa i sličnih. Dok se nekima to čini kao nepotrebno pompozno hvaljenje ili više arogancjia nego ambicija, ne bih rekao da je to slučaj. Rekao bih da je to manje prihvatanje ega, a više prihvatanje ambicije: osvešćivanje da želiš da budeš izuzetan u nečemu – a ko to ne bi hteo?

Šalamea nije sramota da kaže da želi da prednjači u nečemu i to je za poštovanje, pogotovo kada svoje ambicije tvrdo potcrta svojom izuzetnom glumom i celokupnim nošenjem celog masivnog projekta kakav jeste „Marty Supreme“. Da se razumemo, svi to misle, ali retko ko ne samo da želi da kaže naglas, već i da aktivno nastoji da potvrdi svoju ambiciju.

Šalame je savršen za ovu ulogu: odgovara joj na više nivoa. Koliko god zvučalo preterano, istina je da me je Šalame podsetio na prethodno pomenute velikane u svojoj mladosti i gledajući njegovo maestralno izvođenje i kontrolu u celosti od 150 minuta me je u potpunosti ubedilo da to nije Šalame, već Marti Mauzer, klinja koji želi da bude prvak u stoni tenisu.

Pored toga što je psihički ubedljiv, njegova fizikalnost isto odgovara. Marti je mršav, sitan, naizgled slab, ali njegova jačina dolazi iz snalažljivosti, slatkorečivosti i sveopšteg poriva za uspehom koji je jači sa svakom scenom. Ovakvo izvođenje se ne sreće često, a Timoti Šalame je pokazao i dokazao da je ovo NJEGOV projekat, a izneo ga je maksimalno do samog cilja. Dok je nekima ovakva uloga vrhunac, njemu je tek početna tačka pravog, još strmijeg uspona ka izuzetnosti. Najbolje tek predstoji i jedva čekam da vidim na šta je sve Šalame spreman.

Pored Šalamea je tu širok dijapazon sporednih, pomoćnih uloga. Najprimetnija je svakako Gvinet Paltrou. Ona igra Kej Stoun, propalu glumicu iz zlatnog doba Holivuda. Njen lik je zanimljivo otelotvorenje budućnosti jednog puta ambicije i potrage za izvrsnošću – put kojim Marti može da krene. Paltrou je solidna glumica, ali me nikada nije oduševljavala. Svakako, za potrebe ovog filma, bila je dovoljno ubedljiva i sasvim fina za to što je trebalo da bude.

Ipak, rekao bih da je ona glavna sporedna ženska uloga. Glavna ženska uloga je rezervisana za Odesu Azion. Odesa je bila neprimetna u bezličnom horor izdanju „Until Dawn“, ali mi je neizmerno drago što je ovde jednostavno pokidala. Dok se činila kao baš sporedna u početku, njen lik je postao zapravo i te kako bitan za naslovnog heroja. Prijatno je iznenadila i pokazala nešto više od očekivanog; još jedno u nizu izvrsnih izvođenja.

Izdvojio bih posebno i Kevina O’Lirija, koji igra, uslovno rečeno, antagonistu Miltona Rokvela. Kevin nije ni glumac, već je poznati biznismen. Njegovo izvođenje je iskreno iznenadilo, imalo je savršenu dozu realnosti i tik toliko nesavršenosti da se čita kao deo njegovog pragmatičnog i surovog karaktera. Milton je bio vrlo zanimljiv lik čija je bitnost na kraju bila presudna za Martija i još jedan je lik koji je naizgled bio sporedni, dok nije postao vrlo glavni u životu našeg napaćenog heroja.

Ono što Džoš Safdi savršeno radi jeste da stvara upečatljivu fimsku atmosferu: jednostavno se oseća vazduh koji ovi likovi udišu. Tom osećaju pridodaju i prirodni sporedni likovi, oni likovi sa same margine filma koji zapravo čine i te kako bitnu i čvrstu okosnicu filmske klime. Oni su nevidljivi heroji svakog Safdi filma: da nema njih, film bi se lako raspao.

Ima ih previše da bi se posebno izdvojili i svako je na svoj način pridodao da Njujork pedesetih oživi na dva i po sata, da ponovo prodiše. Ipak, u toj masi su lako izdvojivi Abel Ferara i Tajler Okonma (Tyler, The Creator). Njih dvojica su mi najviše prijali i bilo je vrlo zabavno i ispunjavajuće gledajući ih kako glume. Dok je Ferara okoreli veteran glumišta, Tajler je ipak novaljija na tom frontu, a obojica su briljirali. Nadam se da će ovo biti jedna od mnogih Tajlerovih uloga, jer je bio baš prirodan kao Martijev ortak, taksista Voli.

Beni i Džoš Safdi se jesu na kratko kreativno rastali kako bi radili na svojim solo filmovima, ali su suštinski napravili slične filmove. Dosta se ljudi kladilo, uslovno rečeno, na uspeh njihova dva filma. Pritom „The Smashin Machine“ i „Marty Supreme“ su najskuplji filmovi „A24“ studija. Oba su koštala preko 50 miliona dolara, ali je ipak ova Šalame vožnja koštala najviše. Sve u svemu, glupo je i besmisleno porediti braću i možda će nekom prijati više Rok film o rvaču nego ping pong Šalame, ali činjenica je da je „Marty Supreme“ taj koji odnosi pobedu u filmskom smislu.

Već je isprazno reći da me je neki film od samog početka „prikovao za platno“, ali je u retkim slučajevima to apsolutna istina. Baš takav učinak je imao i „Marty Supreme“, koji me je na najbolji mogući način podsetio na filmove „stare škole“. Za razliku od većine novijih visokobudžetnih „sterilnih“ filmova, ovaj se izdvaja kao pravi pravcati film. Tužno je uopšte i pomisliti da današnji filmovi „ne izgledaju“ kao pravi filmovi, ali to već postane činjenica kada se nađu ostvarenja poput ovog.

Naravno da film izgleda tako dobro kada ga je snimio majstor fotografije Darijus Hondži. Već je sarađivao sa Safdijima u filmu „Uncut Gems“, gde je savršeno vizuelno ukačio ambijent haotične dijamantske četvrti u Njujorku. Zanimljivo je kako je ovde preneo sličan osećaj konstantne trke sa vremenom ili sa nečim nesagledivim, ali i te kako osećajno prisutnim. Hondži je stvorio jednu od lepših fotografija filmske 2025. godine i ključan je deo puzle zvane užurbani i napeti svet Safdijevih.

Pored toga što će „popiti“ barem nominacije za najbolji film, režiju, fotografiju, glumca, scenario, a verovatno i scenografiju, tu je i prosto sigurna nominacija za montažu. Ronald Bronstin se, zajedno sa Džošom Safdijem, postarao za stvarno izuzetnu montažu. Sve je teklo savršeno i pod konac, raspored kadrova i nizanje je odrađeno sa svakim promišljenim postupkom. Jednostavno: bilo je divota gledati film u svakom smislu, a dobra montaža je i te kako pripomogla u tom osećaju.

Moram pohvaliti i poduhvat da se ide u potpunu epohu. Istina je da su i pre postojali „manji“ filmovi smešteni u određenom vremenu, ali se nije očekivalo od „A24“ da ide u potpunosti u tom smeru. Pritom, sve je izgledalo autentično i živo; bez osećaja sterilnosti, čistoće ili veštačkog. Vidi se da je studio verovao u ovaj projekat, a i vidno je da nisu svi ti silni milioni otišli na Šalamea...

Iako je film smešten u prvu polovinu pedesetih godina, korišćena muzika je pretežno ona iz osamdesetih. Trnoviti put ka uspehu Martija Mauzera je muzički protkan sa hitovima grupa: „Alphaville“, „Tears For Fears“, „New Order“, „Public Image Ltd.“ i sličnih pivotalnih pop bendova koji su obeležili muzičku scenu osamdesetih. Naravno, film krasi i imanentna muzika koja odgovara epohi, ali ona transedentna koju čuje samo publika je baš ta iz osme decenije dvadesetog veka.

Na taj način se pridodaje celokupnom osećaju jednog sirovog sportskog filma koji bi se vrlo lako uklopio u Holivud osamdesetih godina. Pritom, tu muziku ne čuje samo publika, već i naš naslovni heroj. On je ispred svog vremena: čovek koji u svom rečniku nema reč NE. Marti je kroz ceo film prevarant vremena kog nikad ni nema, neprestano jurca za nečim što je u stvarnosti i nedostižno, kao da juri kroz decenije i stiže trideset godina u budućnost, kada bi njegova priča bila sigurno drugačija.

Korišćena muzika nije samo tu kako bi bila laka za uši i eto zanimljiv kreativni postupak da se film malo izdvoji, već predstavlja još jedan sloj Martija Mauzera, jednog od sigurno najzanimljivjih likova filmske 2025. godine. Dok su svi zaglavljeni u sadašnjici, on gleda u budućnost i svojim akcijama je otelotvoruje.

Originalno komponovana muzika Danijela Lopatina je ispunjena raznoraznim lajtmotivima muzika iz osamdetih. Očigledan uticaj nosi iz serija poput „Miami Vice“ i sličnih, ali više liči kao da je poslušao bezbroj saundtrekova iz filmova tog doba i sklopio ih u sigurno najbolju originalno komponovanu muziku za film 2025. godine.

Danijel je saradnik povratnik, radivši na prethodnim filmovima Džoša Safdija, odnosno braće Safdi, „Good Time“ i „Uncut Gems“. U svakom filmu je uspeo savršeno da satka njihovu gustu, skoro opipljivu napetu atmosferu. Takvu ambiciju je imao i u ovom filmu, koji je miks svega prethodnog u filmovima braće Safdi, odnosno Džoša Safdija. „Marty Supreme“ saundtrek je savršena muzička mešavina osećaja: ambicije, jurnjave, (ne)uspeha, snivanja, ali i promene životnih ciljeva, odnosno neprestane metamorfoze života. Lopatin je sebi zaradio sigurnu nominaciju za Oskara, a bogami možda i dobitak!

„Marty Supreme“ = “Uncut Gems” + „Catch me if you can“ + „Goodfellas“ + „Rocky“. Mešavina je svih elemenata pomenutih ostvarenja, Safdi je izabrao najbolje od osećaja tih filmova i dostavio nam njegov najzreliji upliv u haotični Njujork. Timoti Šalame je izneo ovaj film na svojim mršavim ramenima koja su ipak nerealno jaka, jer ipak treba izneti ovu filmčinu od početka do kraja. Pritom, Šalame je i producirao film, pa je sigurno u ovom projektu mnogo duže nego što mislimo.

Taman kada je krenuo stopama klasičnog sportskog filma, film vas baci u neku potpuno drugu vožnju koja od vas iziskuje svaki delić pažnje. To nije preteran zahtev, jer ćete i želeti da poklonite potpunu pažnju platnu kako biste upili energičnost, pasiju i talenat svake osobe koja je radila na ovom filmu. „Marty Supreme“ je bomba od dva i po sata koja ne sme da se propusti; ponekad treba verovati marketingu.

VIDEO: 20 Najboljih Filmova 2025.