Dubok pad u ponor nebitnosti: Kritika filma "Kućna pomoćnica"

„Marty Supreme“, „Avatar: Fire and Ash“ i... „The Housemaid“ (Kućna pomoćnica). Ovaj film naizgled ima sve što jedan bioskopski hit treba da ima: poznate face (ispred i iza kamere), triler je, baziran je na hit knjizi: pa šta vam drugo treba? Za početak: da bude gledljiv. Dobro, to je ispunio, ali to stvarno ne govori mnogo.

Pokušavajući da pobegne od svoje prošlosti, Mili prihvata posao domaćice koja stanuje kod imućnih Vinčesterovih. Ono što počinje kao posao iz snova se brzo pretvara u nešto mnogo: seksi, zavodljivu igra intriga, skandala i moći!

Premisa zvuči dovoljno neodređeno, ali opet donekle poznato: svakako dovoljno privlačno da se pogleda. Dok je publici obećana napeta drama sa obrtima na svakom uglu koja istražuje dinamiku moći u nesvakidašnjoj porodici, ali i pogled na odnos bogatih i siromašnih koji zavise od njih, „The Housemaid“ nije ništa od toga. Odnosno, očajnički pokušava da bude relevantan film koji se bavi bitnim temama, ali na kraju pada duboko u ponore nebitnosti.

Za jedan triler, obrti nisu dobri. Svaki „tvist“ je više puka informacija nego što je pravi obrt. Očekivana težina od ovako žanrovski predodređenog filma je nepostojeća i bitne narativne deonice se samo ređaju jedna na drugu kao krhka kula od karta koja sve vreme nesigurno drhti do neminovnog pada usled sveopšteg dramaturškog besmisla. Svestan sam da je ovo adaptacija knjige, ali sam siguran da je moglo bolje. Neki bi rekli da je ovo kempi triler, ali je samo loše napisan i narativno konstruisan film.

Sidni Svini ponovo dostavlja, pa, apsolutno ništavilo od glume! Ona je naslovna kućna pomoćnica, Mili. Njen lik je dobronamerna mica od devojke. Nakon dekade u zatvoru zbog dela koje nije počinila (naravno), pokušava da pronađe svoje mesto u okrutnom svetu... U svakoj ulozi u kojoj sam video mladu Svini, potpuno je neubedljiva kao glumica. Jednostavno ne može da ubedi u to što govori, u to što radi ili čak i način na koji izvodi određene radnje. Ona je apsolutna tabula rasa; ali ne u izvornom filozofskom smislu, već samo potpuno prazna osoba. Čak i njena najpoznatija uloga, u seriji „Euphoria“, radi samo zbog drugih, većinski odličnih glumaca/glumica.

Gledajući još jedno njeno (ne)izvođenje, deluje kao da čak i ne voli da glumi. Njen lik je loš pokušaj da se igra na neku intrigu i obrte koji su ili vidljivi na kilometar (ili dva) ili su samo besmisleni i sebe shvataju preozbiljno. Siguran sam da je svima već dosadila njena (ne)gluma; više nije dovoljno da samo postoji.

Iako je igrala čak u četiri naslova ove godine: od trilera („The Housemaid“), preko biografskog filma o sportkistkinji („Christy“), do istorijske epohe („Eden“), svaki je epohalno propao. Neprimereno je reći da mi je drago, ali jeste. Nadam se da će se opametiti i napraviti pauzu za časove glume ili još bolje: da nađe neki dobar hobi i troši već sigurno sumanute sume novca i ostavi nas na miru. Takođe, toliko puta u filmu kažu njeno ime, Mili, da sam se svaki put setio još jedne „glumice“, Mili Bobi Braun. Mislim da bi kombinacija njih dve bila najveća noćna mora.

Ipak, postoji jedna osoba koja je pokušala da (koliko-toliko) iznese film: Amanda Sajfred. Ona je već etablirana glumica i njeno učešće u ovom projektu mi je davalo nadu da neće biti baš potpuni promašaj od filma. Izgleda kao da je Sajfred jedina koja zna šta radi ovde jer je stvarno iznela ovaj mediokritet od pokretnih slika sa zvukom. Glumački je pojela svaku scenu u kojoj je i iskreno sam se radovao svakom njenom pojavljivanju.

Ona igra Ninu, ženu sa kojom očigledno nije nešto nije u redu, ali ne zna se šta tačno! Publika je ostavljena u neizvesnosti do poslednje trećine filma kada dođe do već pomenutog „obrta“, koji je još jedan u nizu besmislenosti, ali barem se stigne do same poente filma. Nina je arhetip „zarobljene“ žene koja zavisi od svog dominantnog muškarca. Ona je otelotvorenje trope koja misli da je mahinalno dobro odrađena jer, eto, postoji u filmu. Zapravo je otrcana i lenja i izlizana do bola očekivanosti da me je mozak boleo. Džabe dobra glumica kada je scenario očajan, ali je Sajfred dala sve od sebe da učini ovaj film gledljivim. Njena misija je (jedva) ispunjena!

Glavni muški lik je Endru, lep i zgodan, ali očigledno opasan muškarac koji krije nešto opako zlo u sebi. Još jedan je arhetip, ali je toliko kliše i predvidljiv da se stvarno čovek zapita kako je ovo neko odobrio da se snimi. Endru je poremećen koliko je savršen, ali možda i nije? Publika se to pita sve vreme dok Brendon Sklenar pokušava da iznese ovog očajno napisanog lika najbolje što može. Pored Sajfred, Sklenar se pokazao kao dovoljno sposoban glumac, barem za ovakav tip filma.

Šuška se po internetu da je on sledeći Betmen i do gledanja ovog filma nisam podržavao tu naizgled suludu ideju. Ipak, Sklenar ima fizikalnost, a mogu da ga zamislim i sa određenim glasom i svim glumačkim pojedinostima koje bi išle uz Brusa Vejna, odnosno Betmena. Jeste u više navrata u filmu izazivao susramlje, ali je za to više kriva režija.

Do malopre nisam ni znao da je ovaj film režirao niko drugi nego sigurno jedan od najbezličnijih reditelja u Holivudu, Pol Fig. Priznajem, Fig me je iskreno nasmejao u filmu „Spy“, ali sve ostalo je u najboljem slučaju mediokret. Njegov najveći hit, „Bridesmaids“, je više proizvod istinski duhvotih i talentovanih glumica, te ne mogu ni da računam da je to njegov film. Ako ste gledali možda rom-kom „Last Christmas“ ili uvredu za čula u vidu pokušaja rimejka kultnog serijala filmom „Ghostbusters“, onda ste upoznati sa Figovim „delom“.

Fig je doprineo svojoj vrlo nebitnoj karijeri stvorivši još jedan film koji izgleda kao „Temu“ reklama. Sve se desilo baš kada treba na način na koji treba, sa daškom pretencioznosti: kao da nije znao da snima trešinu. Rekavši to, ovo je mogao da radi apsolutno bilo ko drugi, a siguran sam da bi rezultat bio identičan, ako ne možda i bolji.

„The Housemaiden“ ide u korak sa ostalim nesnosnim Figovim izdanjima; koliko je imao nesmešne komedije, tako je sad snimio još jedan triler bez trunke napetosti. Fig je režirao neke od najgorih filmova koje sam gledao, te se može reći da je ovaj film možda i njegov najbolji. To ne znači mnogo.

Gledajući film, osetio sam se kao da čekam u redu za toalet na pumpi na pauzi dok putujem na more usred noći: blago neprijatno sa daškom nestrpljivosti u iščekivanju kraja celog iskustva. „The Housemaid“ me je naterao da poštujem „Don’t Worry Darling“ (isto ne toliko dobar film), koji se bavi vrlo sličnim temama. Ne bih dalje trošio svoje reči, jer sam verovatno (čitaj prosto sigurno) uložio više grama mozga u ovu recenziju nego što su autori praveći „The Housemaid“. Ipak, na vama ostaje da sudite sami: možda vam baš treba ovakva bezbriga za ovako tmurno vreme.

VIDEO: Ko Dobija Zlatni Globus - Predikcije