Nakon što je 2015. duhovito povampirio Spielbergovu lukrativnu franšizu, Colin Trevorrow se vraća (po drugi put kao reditelj) da je dokrajči kataklizmičnim bioskopskim iskustvom u trećem i poslednjem segmentu “World” edicije.
Ako volite svoju decu i dinosauruse i vi ćete, kao i ja, krenuti put bioskopa, ali nemojte se iznenaditi, kao što ni ja nisam, ako ona budu zainteresovanija za odlaske u vece ili šetnju po sali nego za (ne)dešavanja na platnu.
Konceptualno, Jurrasic World: Dominion (ili Svet iz Doba Jure: Nadmoć) zamišljen je kao neka vrsta “antologijskog miksa” koji ubrzano (počelo je sa Avengers, a nastavilo se poslednjim Spidermenom) postaje efektan, pre svega komercijalni, “klikbejt” za publiku koji sve holivudske proizvođače (od scenariste do producenta) pošteđuje razmišljanja “šta novo da se smisli”, već ih tera da, kao vredne domaćice, s malo truda od par starih stvari skroje novu.
Tako u čak tri navrata imamo “antologijski” prolaz brontosaurusa ispred fascinirane grupice ljudi, obrušavanje ti-reksa na naše junake (a u blizini prevrnutog džipa), kvazi-prijateljska koketiranja sa raptorima (koja na kraju filma ulaze i u svoj apsurdni “E.T” momenat), dok svoj veliki povratak prave i sve zvezde pomenute Spielbergove trilogije- Sam Neill, Laura Dern i Jeff Goldblum. Time dobijamo film koji nudi premalo svog i uglavnom traži (loše) načine da svu ovu bulumentu “antologijskog” materijala dramaturški smisleno razbaca po filmu. Sa mahom katastrofalno smešnim rezultatima- druženje s raptorima deluje kao evolutivna blamaža, ti-reks nije strašan, brontosaurus nije impresivan, već dosadan i spor, a stari “dobri” junaci uglavnom su potrošeni na dramske plotove koji usled idiotskih i naivnih postavki najčešće bivaju parodični, srozavajući prestižni inventar na nešto što mu nije bila namena.
U ostatku filma, Chris Pratt pred dinosaurusima mlatara rukom kao da je Dr. Strange i nema ništa od harizme koja je inicijativno i ceo “World” nastavak učinila svežim i zabavnim. Još gore je prošla Bryce Dallas Howard koja čitav film prolazi kao njegova još nebitnija pratilja (s tim što moram da kažem da je njoj poverena najbolja scena filma- kada biva katapultirana iz aviona i izložena napadima pterodaktila u padu- jedini trenutak iskrene originalnosti u čitavom filmu).
Sami dinosaurusi izgubili su šarm i strašan izgled, a film ništa nije dobio time što nam je priredio par duela između njih, baš kao što i ilegalno trgovanje ovim vrstama nije uspelo da nas ubedi u sopstvenu neprirodnost. Inicijalna briga za ova stvorenja ovde je dosta klišeizirano konvertovana u to da svi treba da “živimo zajedno”, dok sam autor ne ulazi u to “ko će sve to da hrani, kako i na kojoj planeti”. Čime je dramska i akciona jalovost očekivano krunisana i ideološkom.
OCENA: 1/10
Bonus video: Glas, dirka, bas I Was Doing Alright
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare