Malo je falilo da Father Stu bude odličan. Malo. Recimo- falio je David O’ Russell, koji ume da ovakvom tipu materijala, koji ide tankom linijom komedije i (melo)drame, obezbedi drskiji i crnji humor, ali i daleko zanimljivije istesane likove. A baš tako nešto nedostajalo je debitantkinji Rosalindi Ross u ovoj adaptaciji “istinite priče” o bivšem neuspelom bokseru, holivudskom glumcu koji pronalazi novi životni smisao u tome da postane katolički sveštenik.
Svi elementi za uspešnu oskarovsku dramu su ovde. Istinita priča u isto vreme je i trijumf i tragedija, glavni junak neočekivano poboljeva što uvek omogućava prestižni “šmerc”. Velike holivudske zvezde poput Marka Wahlberga i Mela Gibsona su u čeonim ulogama, obojica raspoloženi da likovima pruže nešto od svojih biografija. I na kraju, ostaje nam ono o čemu je film- snaga vere. Kako se pronalazi, kako se zadržava u čoveku i, najvažnije od svega, kako počinje da ga menja na bolje i da njegovom životu daje smisao. Kao hardkor ateista i dalje ostajem fasciniran i pun poštovanja prema ljudima koji iskreno i duboko veruju, i tu veru nesebično koriste da budu od koristi za ljude ili zajednicu oko sebe.
Kao što ovaj film pokazuje, najbitnije od svega je da to što osećate da vam bog daje umete da podelite sa drugima. Inače je čitav koncept uzaludan. „Father Stu“ je vrlo atipičan duboko konzervativan i “desni” film u smislu da afirmiše tradicionalne vrednosti (porodica, brak, vera, zajednica) na, po današnjim kriterijumima, zastarelim društvenim konvencijama (patrijarhat, heteroseksualnost), ali to čini sa junacima koji “svetost” tih stvari shvataju nakon vrlo trnovitog puta i u konstantnom opiranju tvrdom sprovođenju istih.
Šta je onda krenulo kako ne treba? Za početak film se nije odredio kao komedija ili drama, što i nije problem (u pitanju je evidentno miks ta dva), ali problem je što je komedija često jeftina i banalna, baš kao što je drama ista takva i patetična. Stuart Long u dobro raspoloženoj interpretaciji Marka Wahlberga jeste harizmatičan i zabavan junak, ali prečesto deluje kao jedini takav u filmu, što onda i njega samog čini neuverljivim i skoro parodičnim.
Mel Gibson je u svim kadrovima u kojima ćuti (obratite pažnju samo na scenu u kupatilu kada Wahlberg padne) najveći glumac ikada. To šta njegov izmučeni pogled sipa na nas je daleko više i od njegovog lika (lošeg oca) i ovog filma. Film je na sve to i loše izbalansiran, i prva polovina je predug uvod za drugi deo gde kreće Stuartova ljudska i spiritualna drama, koja je daleko zanimljivija i finije obrađena.
Iako ima mana, „Father Stu“ na živopisan način daje jednu priču koju smo čuli previše puta, ali koja danas zbog svega što se dešava u svetu, deluje “hipsterski” i opskurno koliko je i sam Isus morao delovati kada se pojavio.
OCENA: 7/10
Bonus video – Miloš Đukelić o Kanskom festivalu: Pobednički film “Trougao tuge” očekivano bio favorit
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar