1
Paolo Sorentino izjavio je da predsednik kog bi voleo da Italija ima izgleda kao glavni junak novog filma „La Grazia“, koji je premijerno prikazan na svečanoj projekciji u Mts dvorani kojoj je najavljen 1. Beogradski film festival.
Piše: Dejan Šapić
U poslednjim mesecima mandata izmišljenog predsednika Mariana De Santisa (Toni Serviljo) koje provodi u raskošnoj baroknoj palati pred njim je nekoliko pitanja koja ga okupiraju. Prvo je lične prirode i odnosi se na nedoumicu s kim ga je pokojna žena, večna i nepreboljena ljubav, prevarila pre 40 godina, a druga dva tiču se funkcije koju obavlja – odlaganje da potpiše zakon o eutanaziji i pomilovanje dve osobe koje služe zatvorske kazne zbog ubistva svojih supružnika. Kroz ceo film Mariana muče ove nedoumice na kraju bogate karijere sudije i uvaženog i voljenog političara.
1
0
1
Osećajući nedostatak snage i spremnosti da se bori sa problemima pravosuđa i društva u celini koje je nekada uspešno rešavao, pomoć u donošenju odluka mu pruža ćerka, iskusna pravnica Dorotea (Ana Ferzeti). Okružen malobrojnom poslugom, obezbeđenjem, generalom u ogromnim prostorijama monumentalne palate slikane često u širokim planovima s visokim plafonima i prostranim sobama do izražaja dolazi njegova usamljenost i unutrašnja praznina. Ta praznina i osećaj nespokoja na zalasku karijere prožeta su opsesijom egzistencijalističkim pitanjima, i evociranjem sećanja na pokojnu suprugu.
Sorentino je do sada bio pod vidnim uticajem Felinija, trudio se da kroz filmove predstavi karnevalski život Italije, posebno Rima i zabave natopljene pijanstvom i bahanalijama. Zanima ga savremeno društvo gde često upire prstom u političke anomalije trudeći se da društvenu elitu predstavi raskalašno, često karikaturalno. Političari su mu svojevrsna opsesija čije odnose ukršta sa ulogom pape i katoličkom crkvom.
U ostvarenju „La Grazia“ (u prevodu milost ili oproštaj) napravio je distancu od prethodnih filmova koji su se bavili političkim karijerama i buržoaskim meditacijama i sublimirao dosadašnja iskustva u jednom čoveku – predsedniku Italije i njegovom ličnom preispitivanju, kao i onom uže porodice i sopstvenih mogućnosti. Svedočimo nepretencioznom, blago karikaturalnom odnosu predsednika s papom koji je crnac i vozi motor, sa generalom koji je nesiguran i plašljiv, i prijateljima koje poznaje još iz detinjstva. Među njima je i njegov najbolji drug iz školskih dana i budući kandidat za predsednika Ugo Romani (Massimo Venturiello) i neodoljiva umetnička kritičarka Koko Valori (Milvia Marigliano), drugarica iz detinjstva.
Uvodeći Koko ubrzo posle zapleta, kroz nekoliko važnih dramaturških segmenata u najpozitivnijem smislu razbija filmsku strukturu građenu na Marianovoj melanholiji. Njena lucidnost, spontanost i iskrenost daju osveženje, neophodnu dinamiku i zabavni karakter. Kad se doda i elektro-pop muzika koju predsednik Marian obožava, kao potpuni kontrast njegovoj ličnosti i ogromnom, skoro muzejskom prostoru u kom boravi, te kratka scena dolaska gradonačelnika, dijalog o problemu pomilovanja osuđenih zatvorenika, te susreti sa papom dobijamo prefinjenu izbalansiranost ličnosti i unutrašnjeg sveta mogućeg predsednika Italije.
Kroz ulogu Servilja čini se da Sorentino, sada u kasnim pedesetim godinama, preispituje sopstvene mogućnosti, možda i krizu stvaralaštva. Ako se setimo prošlogodišnje „Partenope“, osim prelepih pejzaža Napulja i odlične uloge Celeste Dalla Porta u istoimenoj roli Partenope, predstavljala je samo traktat o prolaznosti života, odu lepoti i slavljenje mladosti bez jasnije dramaturške postavke. Sorentino je sad je uspeo da se vrati prepoznatljivoj filmskoj formi uz smislen sadržaj i iskristalisanu karakterizaciju likova.
Toni Serviljo je izvrstan u ulozi predsednika Mariana. Sa njim je Sorentino započeo saradnju s prvim igranim filmom „One Man Up“ (2001) a ovo mu je sedmi gde Servilo nosi praktično većinu ostvarenja. Najveći uspeh Sorentino je postigao sa „Velikom lepotom“ (2013) osvojivši Oskara za najbolji strani film, Zlatnog globusa, Baftu i Evropskog Oskara (EFA) u kojoj je Serviljo glumio. U novom filmu je ostvario najzreliju i istovremeno najsvedeniju ulogu bez nepotrebnih rediteljskih intervencija. Zato je zapažen rad na sporednim likovima – pomenutim prijateljima Koko, Ugo, Pape uz čiju pomoć lik Mariana postaje efektan a film zabavan i često smešan.
Film pruža više pogleda na centralne ulice i trg Rima, posebno šetnjom predsednika kroz mondensku ulicu Via Kondoti nekoliko korara od španskih stepenica s prodavnicama najskupljih modnih kuća poput Gučija, Prade, Valentina i Luja Vitona. Ako je „Božja ruka“ (2021) bila posveta rediteljevom odrastanju u rodnom Napulju, jasno je da je „La Grazia“ rediteljeva posveta grandioznosti večnog Rima.
