Uputstvo za osvajanje slobode nalik antičkoj tragediji: Kritika filma "Kao kod kuće"

Piše: Dejan Šapić

Započinje time da Rita (Rozi Lovaš) dobija otkaz u prodavnici cipela zbog odluke da je vlasnik zatvori. Ubrzo potom ona biva kidnapovana od nepoznatih ljudi i odvedena u stan gde se traži od nje da se seti da ona nije Rita već osoba po imenu Silvi koja je nestala pre nekog vremena. Silvina porodica željno iščekuje da se vrati u svoj dom kako bi nastavili život svako sa svojim obavezama i poslovima.

Ko je bio na Palić film festivalu mogao je da čuje od reditelja filma Gabora Holtaja da je godinama pokušavao da dobije novac od Nacionalnog filmskog instituta Mađarske (slično našem Filmskom centru Srbije) ali kako je veliki protivnik Orbanove vlasti uvek je bivao odbijen. I onda vam bude jasno da je film o diktatorima i njihovoj moći da imaju šta god požele i da se igraju sa narodom govoreći im da veruju u ono što im se kaže a ne u realnost. Film je velika metafora mađarskog društva koje je do skorašnje promene vlasti imalo dosta sličnosti sa našim sistemom.

„Kao kod kuće“ je duboko promišnjena psihološka drama a scenario nas do polovine filma drži u neizvesnosti šta se zapravo dešava sa preplašenim i istovremeno osionim likovima koje gledamo. Oni su izgubljeni u stanu u kome su zatvoreni i tu održavaju privid srećne porodice kojom rukovodi bogati otac, Papa (Tibor Servet) koji poseduje čitavu gradsku četvrt i komšiluk ga uvažava zajedno sa ostalim članovima porodice.

Pomenuta Rita će biti lik koji nedostaje da zadovolji oca koji joj je posebno privržen, voli je i poklanja pažnju više nego svim ostalim ukućanima, a i ta koja će prihvatiti očevu igru porodične samoobmane da bi rasturila uigran sistem tiranije koji već dugo vremena postojano istrajava pod očevom kontrolom. Slično je bilo sa likovno i stilski zavodljivim žanrovskim filmom - hrvatskim „Stricem“ iz 2022. godine u kome je odličnu ulogu ostvario Miki Manojlović, koji pruža mnogo više od puke simbolike za nostalgičnim osamdesetim godinama u Jugoslaviji. U „Kao kod kuće“ Rita kao svojevrsni stranac ili bolje reći neočekivano čudo se odlučno i unapred planirano razračunava sa samoproglašenim gospodarem-Ocem. Ona postaje proračunati suparnik koja će oca skinuti sa prestola i doći na njegovo mesto.

Paralelni univerzum koji je Lantimos stvarao u „Očnjaku“, slično pomenutom „Stricu“ u režiji Andrije Mardešića i Davida Kapaca u mađarskoj izvedbi Gabora Holtaja postaje pragmatičniji i svrsishodniji odlazeći toliko duboku u suštinu problema tiranije da se može praviti paralela i sa grčkim tragedijama.

Mračni kadrovi koji ispunjavaju ogroman stan neke buržujske porodice iz možda osamdesetih ili devedesetih godina prošlog veka ispunjavaju svesni ali ucenjeni članovi porodice koji su ostali u stvarnom životu bez ičega. Oni imaju mnogo veći motiv od junaka „Očnjaka“ i „Strica“ da igraju unapred „zadate uloge“. Mnogo su spontaniji i uvreljiviji u tome što doprinosi efektu da nam tek posle polovine filma bude jasnije gde će scenario do kraja da nas odvede. Kraj i razjašnjenje kojim Holtaj poentira je mnogo više od puke reprezentacije tiranije vlasti, dominacije i borbe za prevlast u „porodici“ - ono je suština vremena u kome se nalazimo i prevazilazi granice autokratskih društava zadiraći u probleme savremenih kapitalističkih sistema.

Suptilnost vođenja priče i kreiranja kamerne kućne atmosfere slično je kao u Hanekeovim filmovima. Ali mnogo više od one u filmu „Skriveno“ nego na što bi se moglo na prvu loptu pomisliti iz same filmske postavke, te na artificijelnost i hladnoću u „Funny Games“ iz 1997. a dodatno produbljenu u adaptaciji iz 2007. godine. Kod Gabora Holtaja dodatno zatamnjeni tonovi u slici koje obilno koristi, osim neizvesnoti i proizvodnje straha, postaju mnogo bolji poligon da se karakteri likova razrade nego u rutinskim dnevnim ručkovima za velikim stolom. Strah i dramu vremenom zameniće apsurd prikazan u crnohumornim postupcima koji vremenom sve više gradira.

„Kao kod kuće“ je imao premijeru na Sitges Film Festivalu, festivalu žanrovskog filma pretežno horora, misterije i fantastike i posle Festivala u Solunu stigao je u „Glavni takmičarski program“ Palića gde je osvojio nagradu žirija Fipresci. Prošlogodišnje uvođenje žanrovskog filma u program festivala (belgijski „Odraz u mrtvom dijamantu“ rediteljskog dua Elen Kate i Bruno Forzani) nije zato bila samo puka slučajnost. U međuvremeno ga je pogledalo preko 300.000 gledaoca u Mađarskoj što je respektabilna brojka za jedan njihov film. Vanredno je dobar i promišljen film u moru šablonskih politički korektnih i angažovanih filmova kakve gledamo godinama na velikim svetskim festivalima.