Slavna košarkašica koju glumi muškarac i izgubljena deca pred pad režima Čaušeskua: Dva bisera Palićkog festivala

Piše: Dejan Šapić

Svaki na svoj način obrađuje problem iz ženske perspektive u svojevrsnim dramama epohe.

Jedno od najprijatnijih iznenađenja ovogodišnjeg Palića o kome smo malo znali osim da dolazi sa svetske premijere održane maju 2026. godine na Kanskom festivalu, u okviru selekcije “Izvestan pogled” jeste film “Ulja” reditelja Vistura Kairiša iz Letonije.

U pitanju je biografska drama zasnovana na ranom životu i karijeri svetski poznate košarkašice Uljane Semjonove koja je dva puta osvojila olimpijsko zlato za SSSR a s visinom od dva metra bila je jedna od najdominantnijih ženskih centara u igri. Radnja se fokusira na njen tinejdžreski period kada još uvek nije bila poznata ali se otkrivalo da krije veliki sportski potencijal.

Zatičemo je 1964. godine u jednom selu Letonije tada dela Sovjetskog Saveza kako pomaže roditeljima na seoskoj farmi. Njena neobična visina zabrinjava porodicu, koja se pita da li će biti perspektive za nju. Kada njena fotografija iz razreda stigne do košarkaških trenera, Ulju odvode u Rigu da igra za poznati košarkaški tim. Boreći se sa svojom visinom i identitetom, ona vredno trenira, ali shvata da košarka ne može da ispuni njen san o normalnom životu.

Reditelj je napravio kontroverze u javnosti jer je za ulogu mlade košarkašice odabrao poznatog muškog pozorišnog glumca Karlisa Arnolda Avotsa koji je radio i na scenariju filma. Ideja je bila da se neobična visina tadašnje tinejdžerke predstavi kroz ženstvenost muškog junaka ne dovodeći u pitanje njen identitet već insistiranje na različitosti od okoline. Žena jako visoka sa svojim neobično vitkim telom, dugih stopala i nežnog lica podseća na dobrodušnog diva. Tako je izbegnut klasičan pristup kakav skoro redovno viđamo u biopicima. U prigušenim enterijerima do izraza dolazi suzdržana gluma Avotsa insistirajući na nesigurnosti i stidljivosti.

Snimljen u crno-beloj tehnici sa uskim fokusom izuzetno je atmosferičan i nekonvencionalno ga je snimio iskusni poljski direktor fotografije Wojciech Staron. Pojedine scene podsećaju na rane filmove folklornog horora dočaravajući život na selu i rad u štalama. Istovremeno prepoznatljiv je uticaj ruskog reditelja Sokurova. Posebno umeće litvanskog reditelja Kairiša (kome je ovo šesti film) ogleda se u spajanju seoskih motiva sa scenama na košarkaškim utakmicama tadašnjih spotskih sala. Kroz blagu melanholiju zamućenog kadra prikazuje intiman portret o odrastanju stidljive i nesigurne zvezde u nastajanju. Vešto je kroz narativ provukao tada strogo sovjetsko društvo sa konvencijama koje su vladale među stanovništvom sela i gradske sredine.

Drugo iznenađenje je film „Mlečni zubi“ (2025) rumunskog reditelja Mihaja Minkana prikazan prošle godine na Venecijanskom festivalu. Na potpuno drugi način obrađuje vreme kojim se bavi. Drama o odrastanju devojčice smeštena je u 1989. godinu neposredno pred pad Čaušeskua ne nosi nikakve direktne političke konotacije na koje smo navikli poslednjih godina sa filmovima koji obrađuju ovaj istorijski period. Setimo se godinu dana pre takođe u Veneciji nagrađenog filma „Nova godina koja nikada nije došla“ Bogdana Murešanua.

Marija je desetogodišnju devojčica koja sa porodicom pripadnicima radničke klase, bez priviligija i veze sa centrima moći živi u malom rumunskom gradu u prosečnom stambenom naselju. Jednoga dana njena starija sestra Alina u sred dana odlazi da baci djubre do kontejnera i nestaje. Gubi joj se svaki trag a policija preuzima slučaj potrage za devojčicom. Paralelnu istragu vodiće njena majka koja nema poverenja u efikasnost policije. Najzanimljivija je istraga koju vode deca, Marija i njene drugarice prateći tragove Aline na različitim mestima.

Reditelj kombinuje čist realizam tipičan za filmove rumunskog novog talasa sa scenama koje prikazuju magijski realizam i mistiku. Marija i njeni mladi prijatelji igrajući se detektiva istražuju napuštene hangare otkrivajući skrivene i zloslutne siluete nalik ljudskim figurama. Ponekad su gledaoci navedeni na pogrešan trag koji će se ispostaviti da je plod dečije mašte i ponekad snova. Zapravo nikada nismo sigurni na čemu smo i teško je razgraničiti realnost od scena dečijih priviđanja.

Pored Marijine sestre saznajemo da je još stotinu dece nestalo i da se za njima traga. Ideja Mihaja Minkana bila je da nam kroz spor tempo i odugovlačenje potrage dočara proces odrastanja i nesigurnosti u sistemu koji se raspada. Gde je policija troma, neefikasna i postupa birokratski. Za to vreme roditelji traže spas kod vidovnjaka i proroka koji im podgrevaju nadu da će pronaći izgubljeno dete. Čak i Marija koja se sve više povlači u svoj svet poseže za amajlijom u vidu oraha koji bi mogao da joj pomogne da pronađe izgubljenu sestru. Izgubljena deca u filmu se mogu tumačiti kao metafora o “izgubljenoj generaciji”. Film se završava pesmom „Suburbia“ grupe Pet Shop Boys ostavljajući prostor nadi u bolje vreme koje dolazi.