Nadica ima master diplomu Filološkog fakulteta, a ne može da nađe posao duže od decenije: "Želim da živim samostalan život, da mi invaliditet unapred ne određuje šta mogu, a šta ne"

Da ima pravde na ovom svetu, nasmejana Nadica bi uveliko bila zaposlena i imala makar 10 godina radnog staža.

Ali, pravde nema, posebno ne za nemoćne i same odnosno osobe sa invaliditetom.

Više od decenije ova devojka pokušava da se zaposli slanjem si-vija na adrese mnogih poslodavaca, pa čak i odlazeći ispred njihovih vrata i pitajući ima li mesta za nju.

A posla nema jer ima invaliditet - ona se kreće pomoću štaka zbog urođene bolesti spina bifide. Za Nova.rs otvoreno priča kroz kakve muke prolazi jer ima dijagnozu.

"Na žalost, više od 10 godina tražim posao, neuspešno. Radila sam samo u gradskoj biblioteci u Kraljevu, bila sam na stručnoj praksi i to je to što se tiče mog radnog iskustva", kaže Nadica na početku razgovora.

Prepreka dijagnoza

Svakodnevno šalje svoju biografiju na svaku i-mejl adresu preduzeća i institucija, s obzirom na to da bi joj kancelarijski posao najviše odgovarao jer se otežano kreće.

"Apsolutno svuda sam tražila posao, nema gde nisam. Poslala sam na hiljade si-vija, bez uspeha. Kraljevo je mali grad i jako je teško naći posao. Tražila sam i van mog grada, ali ni u drugim mestima se ništa ne dešava", objašnjava ona.

Neki poslodavci joj odgovore na mejl, ali od većine izostane odgovor.

"Neki odgovore, pa kažu da su primili drugog. A većina uopšte ne odgovori. Interesantno je da sam konkurisala u jednoj firmi u Kraljevu za radno mesto, a oni me zvali za posao u proizvodnji, koji ne mogu da obavljam", priča naša sagovornica.

Nadica je završila Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu, smer španski jezik i hispanske književnosti, a potom i master studije.

Španski jezik je njena najveća ljubav, kaže ona, ali bi prihvatila bilo koji posao.

"Radila bih bukvalno bila šta, nevezano za moju struku. Naravno, ono što mogu da radim. Zbog bolesti mi odgovara rad u stolici, eventualno na poziciju koja ne zahteva veliko kretanje, pošto koristim invalidska pomagala. Postajem očajna, ako mi verujete, osećam se diskriminisano", priznaje ona.

Jasno joj je da poslodavci ne žele da zaposle osobu sa invaliditetom.

"Ne znam šta bi drugo bilo u pitanju, osim toga. U gradskoj biblioteci sam provela godinu dana na stručnoj praksi i po isteku od godinu dana, oni nisu želeli da me ostave na tom mestu".

Podrška porodice

Ova mlada žena živi s roditeljima i ima njihovu podršku u svemu. Ipak, volela bi da bude samostalna, ali u tome ne uspeva.

Dodaje da bi joj značila usluga personalne asistencije koju ne može da dobije pošto je nezaposleno lice.

"Osobe sa invaliditetom se susreću s brojnim poteškoćama, ne samo kod pronalaženja posla. Prevoz nam je nepristupačan, pa uvek zavisimo od nekog. To mi je baš velika prepreka u kretanju".

Tu su i auto-škole koje nemaju prilagođen vozački ispit za osobe sa invaliditetom.

"U svakom smislu smo diskriminisani i to baš dovodi do očaja, do osećaja da nismo vredni, da nismo svi isti. Koristim hodalicu od četvrte godine, dok sam tokom školovanja hodala sa štakama. Kasnije sam nabavila kolica, zbog nekih putovanja, dužih relacija, jer ne mogu da hodam dugo. Ali ih retko koristim".

Nadica je ranije pisala u prijavi za posao da koristi invalidska pomagala zbog poteškoća u kretanju. Međutim, u poslednje vreme to ne ističe.

"Savetovali su me da ne moram uopšte to da pišem jer oni će svakako to videti na razgovoru. Svakako stojim. Rađena mi je ta kategorizacija u Zavodu za zapošljavanje u smislu gde mogu da radim. Imam papir u kom piše da mogu da radim poslove koji su u sedećem položaju, kancelarijski i ja tako ne bih imala nikakvih problema. Dosta sam komunikativna, volim izlaženje, druženje, putovanja... Osim sporijeg hoda zaista nemam nikakvih poteškoća".

Trenutno zdravstveno stanje

Nadici je otkrivena dijagnoza odmah po rođenju - spina bifida, odnosno rascep kičmenog stuba, zbog čega ima probleme s pokretljivošću donjih ekstremiteta i od četvrte godine hoda uz pomoć štaka.

Uprkos tome, uvek je imala veliku volju za obrazovanjem.

"Uprkos brojnim izostancima zbog bolnica, operacija i rehabilitacije, bila sam najbolji đak u odeljenju. Tad nije bilo ličnih pratilaca, sistemske podrške, ni posebnih uslova za učenike i studente sa invaliditetom. Mnogo toga zavisilo je od porodice, nastavnika i njihove dobre volje da pronađu neko rešenje za nas", priča nam ona.

Trenutno je polaznica Akademije mladih lidera sa invaliditetom u okviru NOOISA, gde razvija znanja i veštine koje može da koristi u zalaganju za veće učešće, vidljivost i ravnopravnost osoba sa invaliditetom.

"Volela bih da ljudi osobe sa invaliditetom ne posmatraju prvenstveno kroz ono što ne mogu, već kroz ono što mogu. Moja najveća želja je da živim samostalan i ispunjen život, bez toga da mi invaliditet ili nepristupačno okruženje unapred određuju šta mogu, a šta ne mogu. Veoma mi je važno da se zaposlim u struci, ako ne, makar da dobijem bilo kakav posao. Volela bih i da položim vozački ispit, jer bi mi to donelo mnogo veću samostalnost. Želim da mogu slobodnije da putujem, izlazim i organizujem svoj život. Da li mnogo tražim?", pita se ona.