1
U poslednje vreme teška srca odlazim u bioskope na neko najnovije domaće ostvarenje. Neretko iz bioskopske dvorane izađem manje razočaran, a više besan što su sredstva ponovo nezasluženo dodeljena nekim ulizicima uticajnih osoba; a njihova dela, koja vrve od učmalosti, padaju u duboki ponor umetničke nekreativnosti.
PIŠE: Jovan Semi Pjević
RECENZIJA JE BEZ SPOJLERA!
Čast festivalskim izuzecima (koji nas uskoro očekuju u regularnoj distribuciji), ali skoro da je kraj godine a nismo dobili pošten domaći film u bioskopu („Sedef Magla“ nije film, več nakaradno čudovište od tvorevine).
Ipak, nada se rodila u dugoočekivanom ostvarenju „Hajduk u Beogradu“, adaptaciji istoimene kultne knjige Gradimira Stojkovića. Da li je ovo film koji je čekao svetlost projektora da kao svetionik pruži dobrodošlicu nekom malo drugačijem dobu domaćeg filma? Iako me je trejler za gnusno i nasilno oživljavanje starog kultnog serijala u vidu „Povratak Žikine Dinastije“ malo izbacio iz celog doživljaja, mogu reći da je „Hajduk“ domaći film za celu porodicu!
Pre svega, uživao sam na samoj premijeri! Bilo je divno za videti veliku salu Mts dvorane ispunjenu decom različitih godišta; ne sećam se kada je neki bioskop imao priliku da ugosti toliko najmlađih na jednom mestu! Kakav god da je film koji su gledali zapravo bio, njima je bilo najlepše na svetu: tapšali su, kikotali se, postavljali roditeljima pitanja i što je najvažnije – iskusili nešto posebno što će sigurno pamtiti dugo!!! Drago mi je da smo najzad dobili domaći film koji može da okupi doslovno sve generacije, jer će imati za svaku ponešto! Da li bili oni koji su odrastali tokom osamdesetih ili ste čuli kako je nekada bilo ili ipak ne znate ništa o tom dobu i želite da okusite parče atmosfere tog vremena: svima će biti odlično dočarano neko davno prošlo, u neku ruku bolje vreme. „Hajduk u Beogradu“ je bio neophodan film, ali da je to dovoljno da bude zapravo dobar?
Dakle, ovo je još jedna domaća adaptacija knjige. Neretko istim prilazim s merom predostrožnosti, jer autori uglavnom ne shvate poentu same knjige i donekle upropaste i nasleđe određenog poznatog štiva. Moja reakcija na ovaj film je bila slična; ne polažem previše nade u domaće autore koji dobiju solidnu sumu novca za film jer retko ispune (čak ni toliko visoka) očekivanja. Pritom, ovu knjigu sam i pročitao, pa sam baš čekao da vidim kako će iskusni reditelj i producent Milan Todorović uspeti da skocka ovu dopadljivu i vrlo slatku priču!
Film prati skoro pa istu priču kao u knjizi, s povremenim (dobrodošlim) izmenama. Gligorije Pecikoza Hajduk se sa porodicom doseljava iz sela u Beograd. Očekivano, suočava se sa odbacivanjem, usamljenošću i problemima u školi, ali i kod kuće. Njegov svet se menja kada upozna Vesnu; prihvata ga takvog kakav jeste i njihova ljubav mu vraća nadu da ipak nije sve tako crno.. Uz njenu podršku, Hajduk se postepeno uklapa, popravlja odnose sa prijateljima i roditeljima, kao i ocene, i pronalazi svoje mesto u velikom gradu!
1
0
4
Iskreno, ne razumem previše ljude koji kukaju kako neki film ili serija nije identična adaptiacija nekog dela (knjige, stripa, video igre…), u izvornom materijalu. Zar nije poenta adaptacije da to bude neki drugi pogled na određenu voljenu priču? Umetnička sloboda je uvek dobrodošla, ali ne kada krši osnovna načela originalnog dela. Pa, da li je ovo dobra adaptacija? Rekao bih da jeste! Promena naravno da ima, ali su sve smislene i samo su tu kako bi dodatno oslikali već mistifikovani Beograd osamdesetih, za čiju se realizaciju autorski tim i te kako potrudio i uspeo da svima dočara „kako je to bilo nekada“!
Ako ste upoznati i malo sa radom reditelja filma Milana Todorovića, znaćete da je čovek opsednut osamdesetima! Radivši na serijama strane produkcije poput: „The Outpost“, „The Librarians“ i „The Ark“, Todorovićev omaž filmovima tog doba seže dalje od puke filije prema filmovima i serijama tog doba! Njegov upliv u B filmove je vidan u domaćoj produkciji još od 2009. godine, kada je publici podario prvi domaći zombi film „Zona mrtvih“. Dok je taj film bio vidan ambiciozni (ne preterano dobar) omaž klasicima zombi podžanra koji svakako pohvaljujem, Todorović je nastavio u sličnom maniru i u filmu „Mamula“, koji je primljen s ne toliko povoljnim kritikama. 333Bilo kako bilo, ako je neko morao da režira adaptaciju „Hajduka u Beogradu“, to je on! Čovek vidno u malom prstu nosi to doba i stvarno ga je preneo valjano na veliko platno. Digresija: pogledajte njegov vrlo zanimljiv i informativni dokumentarac „Tapavica“…
Scenografi, umetnici vizuelnih efekata, kostimografi i ostatak ekipe je odlično preneo Todorovićevu viziju Beograda prve polovine osamdesetih! Sve je bilo na nivou i sam sam se više puta iznenadio kako su neke stvari realizovali: od lokacija, preko rekreacija nekih kultnih mesta i trenutaka, do kostima i automobila, sve je bilo na mestu i vrlo lepo iskusiti na velikom platnu!
Ipak, dok je fotografski smisleno da je sve tako vizuelno burno i jarko, puno boja i optimizma nekog daleko „boljeg“ doba, u nekim trenucima se činilo ispraznim i sterilnim… Sve je to lepo i bajno, ali ipak fali sirovost filmova tog doba, jer pre svega nije snimljen na filmskoj traci… Ako su baš hteli da dočaraju celokupni doživljaj, mogli su barem još malo da se potrude oko samog izgleda kadrova…
#related-news_0
Pored toga, iako je Todorović stvarno divno producentski i vizuelno dočarao sve što treba, rediteljski, ipak ne oduševljava. Neću da zalazim previše u neke „mane“ koje sam opazio, ali mi jednostavno nije sve radilo na nivou režije: kadriranju, korišćenju same kamere, kao i mizanscenu… To nisam očekivao, jer sam svestan šta ovaj reditelj zna i za šta je sposoban. U mnogo trenutaka me je izbacila iz doživljaja i sama montaža, koja je katkad bila vrlo haotična i tonalno neusaglašena…
Ovaj film je rediteljski sačinjen od niza odavanja počasti rediteljima i filmovima koje Todorović voli, te nema neki rediteljski pečat; osim ako taj pečat nije omaž preko omaža preko omaža, dok se ne spoji sve u jedan ogromni OMAŽ koji vrišti: „E DA LI STE PREPOZNALI OVO????!!!!“. Dok je u dosta trenutaka naivan i prvoloptaški film, ipak mu to sve ide u prilog i ne mogu da mu zamerim mnogo jer se jednostavno slaže sa atmosferom koju želi da nam dočara i tu je uspeo! ’Ajde, shvatićemo to kao da je namerno…
Što se ostatka tehničkog dela tiče, miks zvuka je bio blago rečeno sramotan. Da li je moguće da skoro svaki domaći film u poslednje vreme ima neviđen problem sa zvukom? Žao mi je, stvarno, ali barem 15 odsto filma nisam razumeo: što zbog preglasne muzike ili kao utišanih dijaloga. Da razjasnimo – sluh sam testirao relativno skoro, tako da nije do mene! Očigledno je zvuk glavni neprijatelj domaće produkcije i stvarno je potrebno da se više potrude u budućnosti.
Što se likova tiče, jedva sam čekao da vidim kako su adaptirali VIII-5, kao i profesore i roditelje. Naročito me je brinuo naslovni lik, baš jer ga autor nikad nije opisao. Iskreno, oduševljen sam! Svako je savršeno otelotvorio likove iz knjige. Iako nisu svi bili razvijeni do savršenstva, nisu ni morali i za to što su bili u filmu su ostavili utisak!
Todor Jovanović je Hajduk. Iako mlad, Todor je ostvaren glumac. Prethodno je publika imala priliku da ga pogleda u tada popularnoj komediji „Taksi Bluz“, a dobro se pokazao i kao nemi heroj u potcenjenom epskom filmu Gorana Nikolića „Heroji“. U oba filma se dobro pokazao i bilo je lako pretpostaviti da ga čekaju velike uloge.
Hajduk predstavlja Todorev prirodni glumački napredak koji je i te kako vidan. Bez dobrog Hajduka film ne bi bio ni upola gledljiv, jer je ipak u pitanju lik stub nosilac celog projekta, a Todor je odradio odličan posao. Iako jeste uloga za pretežno dečji film, sadrži dovoljno nijasni da bude zahtevnija nego obično, a još uvek mladi Jovanović se dobro snašao i dostavio još jedan dokaz da je za sada najbolja glumačka mlada nada!
Što se njegovog odeljenja tiče, svi su bili dovoljno dobri. Istina je da nisu nešto glumački odmakli od onog standardnog za klince, ali su svi radili kao jedan socijalistički, kolektivni lik (Ajzenštajn bi bio ponosan)! Ako budemo dobili nastavke (nadam se da hoćemo), zanima me da li će se i na koji način određeni likovi dalje razviti…
Što se „starijih“ tiče, likove iz knjige su na velikom platnu odigrali veterani domaće glumačke scene. Roditelje igraju Sloboda Mićalović i Dragan Mićanović. Njih dvoje su bili predivni i preslatki! Iako su vidno uzimali inspiraciju iz nekih poznatih domaćih likova prošlosti, ipak su radili ono što je i trebalo: da budu roditelji! Oboje su izvrsni i možda i najbolje preslikani sa papira knjige. Strpljivo sam čekao svaku scenu sa njima.
Školsko osoblje je bilo i te kako bitno u knjizi, pa se i od filma očekivalo da unajmi ne samo fizički precizne glumce i glumice, već i one koji bi uspešno otelotvorili njihove karaktere! Kasting tim je pokidao i sa ovim setom likova. Srđan Timarov kao Rođa, profesor fizičkog; Pavle Jerinić kao Matematičar; Milena Predić kao Srpkinja; Marko Janjić kao Fizičar; Jelica Sretenović kao Tetkica Ljubica; Danica Maksimović kao Likovnjačarka; Peđa Bulat kao Nitnac i naravno Ana Lečić kao Razredna: svi su bili odlični i odavali su utisak kao da gledamo neku vedriju verziju filma „Majstori majstori“. Pogotovo pohvaljujem Anu Lečić koju nisam imao priliku da gledam u mnogo uloga! Svi su bili presudni deo puzle zvane OŠ „Đorđe Krstić“!
Originalno komponavana muzika je još jedan presudan faktor za svaki film, pa tako i za ovaj; pogotovo jer je u pitanju film epoha… Nikola Jeremić je već iskusan u domaćoj filmskoj produkciji, a ovde je upečatljivo u note utkao srž i atmosferu celokupnog projekta. Naravno, muzika je isto kao i režija protkana očiglednim inspiracijama, ali je sve u valjanim granicama! Pohvaljujem Nikolu što je stvorio pamtljiv saundtrek, a to se ipak ne može često reći za neki domaći film.
„Hajduk u Beogradu“ je film za sve generacije! Ono je ostvarenje koje će vas na dva sata poslati u neku drugu tadašnjicu, kako biste barem na kratko izbegli tmurnu današnjicu. Možda nekome ni te godine nisu bile tako divne, možda je i nekima muka JUGONOSTALGIČARA i slušanja priči „kako je nekada bilo bolje“ (jer zapravo nikada i nije bilo dobro), ali dajte šansu „Hajduku u Beogradu“. Ovakvi filmovi se kod nas ne sreću često, a najiskrenije se nadam da će film uspeti i da će kroz par godina osvanuti i nastavci (samo ne serija, molim vas). Dok bi opšta naivnost filma nekim drugim ostvarenjima bila mana, ovom je zapravo prednost i stvarno pohvaljujem celu ekipu što je dostavila jedan valjani dečji film u kojem svi mogu da uživaju! Siguran sam da bi Gradimir Stojković bio ponosan! Zato, pravac bioskop i povedite vaše najmlađe, ima da uživaju!
VIDEO: Voz za Jugoslaviju | Hajduk u Beogradu | Pregled Filma
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
