Alat za prevrat: Vladislava Gordić Petković o antologiji "Savremena ženska poezija u postjugoslovenskim pesničkim kulturama"

Dubravka Đurić, "Tela i jezici u pokretu", (Re)konekcija, Novi Sad, 2024.

"Moje pjesme su male letjelice, često u kvaru", piše Snežana Žabić u autopoetičkoj belešci sa naslovom "Divlji beton". Te i takve letelice čitaoca transportuju iz jednog sveta u drugi sve dok se ne oseti "iscrpljeno i dezorijentirano poput kakvog emigranta". Ističući da njena poezija nije samo za emigrante, autorka kaže: iskustvo emigracije bi moglo pomoći tokom čitanja.

Poezija je uvek priručno sredstvo bega iz sveta koji je negostoljubiv, agresivan, kvarljiv. Pesništvo nas deportuje iz sveta koji su osedlali briga i nespokoj, nasilje i strah: ali teško da će pristati da služi kao obećanje spokoja. To što nam čitanje pesama ponekad spasonosno izmeni životnu dinamiku ne znači da nam poezija neće prvom prilikom gurnuti glavu u smradove i poremećaje raštimanog sveta.

Pesma je prostor nesigurnog doma i dobrovoljnog nomadizma, kako je pokazala ambiciozna antologija koji su priredile Jelena Anđelovska i Vitomirka Trebovac pre sedam godina. Tada je u knjizi "Ovo nije dom" (dostupnoj na https://www.rwfund.org/wp-content/uploads/2018/04/OVO-NIJE-DOM_web.pdf) bilo zastupljeno preko pedeset autorki sa prostora bivše Jugoslavije, sa po tri pesme u sopstvenom izboru. Migracija je bila zadata tema (vidljiva u podnaslovu "pesnikinje o migraciji"), ali protumačena u širokom pojasu istraživanja jedne metafore.

"Savremena ženska poezija u postjugoslovenskim pesničkim kulturama", podnaslov je antologije koju je priredila pesnikinja i teoretičarka Dubravka Đurić. Potenciranjem zajedničkog jezika i jedinstvenog kulturnog konteksta, priređivačica ukazuje na to da žensko autorstvo, ženski angažman i umetnički aktivizam mogu da se dodatno osmišljavaju i uzglobljavaju u nova pitanja i nove dileme. Dubravka Đurić u antologiju uključuje četrdeset autorki iz Srbije, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije, dajući im mogućnost da prilože i autopoetičku belešku. Taj aspekt antologije posebno je uzbudljiv. "U pjesmi mog života hirovita sam lirska persona", kaže Marija Krivokapić; Lena Rut Stefanović priča nam priče koje je sanjala dok je "bila budna", Ana Brnardić će o pisanju i starenju pisati uz pomoć niske citata i referenci. Maša Seničić svoje poetske i profesionalne angažmane posmatra kao niz "papirnih gestova".

Dubravka Đurić svoju antologiju naziva privremenim i fragmentarnim snimkom trenutnih postjugoslovenskih pesničkih kultura u kojima je poezija žena postala vidljiva. Upozoriće nas da su mehanizmi isključivanja i uključivanja uvek aktuelni, ali i da antologije nastaju zahvaljujući brojnim posrednicima. Među njima su one i oni koji pišu, teoretišu o napisanom, prevode.

Kao malo ko od onih koji se bave zbirnim i panoramskim predstavljanjem književnosti, Dubravka Đurić podseća da je antologija nemoguća bez interakcije, posredovanja, uzajamnih osluškivanja, međusobnih uticaja i prožimanja. Ona će konkretizovati kontekst poznog neoliberalizma i ukazati na globalizaciju pesničke proizvodnje: poeziji se pristupa u pesničkim radionicama i na školama kreativnog pisanja, digitalni prostor omogućava njenu diseminaciju koliko i oflajn performansi i interpretacija uživo.

Poezija možda neće više imati vizionarsku funkciju ali će i dalje okupljati duhove u dosluhu: poezija danas omogućava ulazak u javnu sferu, nudi mogućnost socijalizacije, prepoznavanje novih interesa i zajednica koji mogu postati deo društvenog protesta i alat za prevrat.

Dobra borba, i dobar dron iz kog se vidi koliko je njeno carstvo: demantujući i svoje sumnjičave tvorce, poezija postaje sredstvo emigracije koje vodi pravo u centar.

Bonus video: