4
Sudbine se prepliću, sudaraju, ukrštaju, združujući nesrećne usamljenike, stanare jedne zgrade, u homogenu, funkcionalnu i interaktivnu pripovest o okrutnosti i siromaštvu u knjizi "Dnevnik jednog domara".
Bela Mariaš, „Dnevnik jednog domara”, Forum i Akademska knjiga, 2024. Prevela Angela Pataki.
Teta Emi svoj sirotinjski tanjir puni ulovom sa stola za obdukciju. Podoficir Vendel u stanu gaji jagnje; Emil u dnevnik s kožnim povezom pedantno upisuje životne priče muškaraca i žena koje ubija „odgovarajućom metodom sprovođenja pravde”; užasnut „cirkusom koji vlada u današnjem svetu”, doktor Javorfi sluša Pučinija, depiluje noge i oblači se u žensko rublje; ljubitelj sobnog cveća Žolt svoj raspali brak okončaće ubistvom; zgađen zubnom protezom na svom stočiću, violončelista Rihard će ljubavnicu-progoniteljku oterati u suicid.
Po vokaciji slikar, muzičar i prozni stvaralac, Bela Mariaš osmislio je svoj poetički imenitelj: „društvena hirurgija”. Zasecanjem u političke, socijalne i psihološke kontekste Istočne Evrope i mešanjem košmarnih i grotesknih slika koje otud izranjaju, očigledno je uspeo da kreira krajnje bizaran kolaž jedva nalik onom Balaševićevom, iz pesme o soliteru, koji je 1988. zakucao sudbinu zemlje i regiona. Godinu dana nakon satiričnog songa o monumentalnom znanju koje se neprestano ljulja, u „scenarističkom romanu” koji su zajednički potpisali Kšištof Kješlovski i Kšištof Pjesjevič, naslovljenom „Deset Božijih zapovesti”, pojavio se predložak za „Dekalog”. Posle toga je nastala jedna od najboljih televizijskih miniserija svih vremena: snažno vizuelno i etičko svedočanstvo na temu drame i užasa suživota u sumornoj zgradi, izdanku stambene politike koja je obeležila psihosocijalni portret Istočne Evrope.
Za razliku od novosadskog kantautora, poljskog reditelja i njegovog scenariste, Bela Mariaš u knjizi priča „Dnevnik jednog domara” (prvi put objavljenoj 2004.) piše o gubitnicima tranzicije koji nemaju ni vođu, ni Boga. Piše o stanarima jedne zgrade koji bi lako mogli biti arhetipske figure propadanja države i društva samo kad ne bi bili tako revnosni akteri dezintegracije sopstvenih života. Očajno željni ljubavi i pažnje, bolesni i usamljeni ljudi sakupljaju sve: kaljeve peći, morske prasiće, lutke i porcelan.
Venac priča koji spliće živote stanara jedne zgrade rađa se kad deo zida „probije priviđenje”: fasada, za koju nevidljivi sveznajući autor kaže da je nalik koži „popucaloj od udaraca” i sa borama od „narušenog zdravlja”, skriva „komšije vezane nevidljivim lancima jedni drugima za vrat”: u dvorištu stanari zgrade retko borave, bežeći preko popucalog betona kao preko „nekog neprijatnog zajedničkog minskog polja”. Sve se te sudbine prepliću, sudaraju, ukrštaju, združujući nesrećne usamljenike u jednu homogenu, funkcionalnu i interaktivnu pripovest o okrutnosti i siromaštvu. To dvoje kao da nikada ne mogu jedno bez drugog.
U „Dnevniku jednog domara” se priče, likovi i motivi kataloški nižu, ukrštaju i prožimaju. U sučeljavanju sa istorijom i sudbinom koje ne može da savlada – a još manje može da im se prepusti – pisac neminovno postaje priređivač, neko ko uz pomoć opcija kopiranja, sečenja i spajanja stvara jednu verziju istine, znajući da ona nije konačna i neupitna. Kroz takvu priču o jednom alternativnom svetu čitalac luta ne trudeći se toliko da otkrije smisao, koliko da pojmi funkcionalnost celine. A ni celina, ni pojedinačni životi u njoj, ne nude utehu: samo brigu i drhtanje nad nakaznim navikama i bezobzirnim opsesijama grupice stanara, nad ramom za sliku mizantropije.
Bonus video: 250 pročitanih knjiga godišnje