Polako pravim planove za budućnost, a ova situacija me inspiriše. Razmišljam o pokretanju dizajnerskog brenda od potpuno sirovih materijala koji štite prirodne resurse i boriću se protiv takozvane „brze mode“ i poplave odevnih predmeta što dovodi do ogromnih količina tekstilnog otpada. Mislim da se danas, više nego ikad, dizajnu mora suditi po njegovom doprinosu napretku u etičkom smislu i njegovoj moći da podstakne promenu ponašanja, kaže za Nova.rs Drina Krlić.
Kostimografkinja i vizuelna umetnica Drina Krlić trenutno se nalazi u samoizolaciji po povratku iz SAD, gde je od 2017. godine bila na postdiplomskim studijama na prestižnom Northwestern univerzitetu u Čikagu.
Iako je za te tri godine uradila mnogo projekata i talentom otvorila put za blistavu budućnost, odlučila je da se vrati kući. Karantinske dane provodi na selu sa suprugom Darkom Kurjakom, bubnjarom Partibrejkersa, i u miru banatske ravnice sumira vreme provedeno u Americi i kreira planove za budućnost.
– U meni je oduvek postojala znatiželja da odem daleko, preko okeana, da upoznam drugo podneblje, drugačije ljude i način života. Čikago je za kratko vreme postao moj drugi dom, sa lakoćom sam se odomaćila, stekla prijatelje. Tamo ljudi vrlo brzo prepoznaju kvalitet onoga što radite i postanu vam podrška. Postoji visoka frekvencija uzajamnog poštovanja i ljubavi među kolegama. Profesori su veoma pristupačni i vrlo brzo postanete bliski sa njima, što je veoma značajno pogotovo kada su studije umetnosti u pitanju. Najveći utisak su mi upravo ti međuljudski odnosi koji se poklapaju sa onim vrednostima za koje sam verovala da negde postoje – priča naša sagovornica i dodaje da joj već nedostaje sveprisutni miris tog grada, miris starih knjiga, papira i drveta.
Imala je sreću, kako kaže, da radi na raznovrsnim projektima od Šekspira, američkog realizma do mjuzikla, tako da joj sada nijedan pozorišni žanr nije nepoznata teritorija. Dizajnirala je kostime za pozorišne komade “Marija Stjuart”, “Julije Cezar”, “The Angry Brigade”. Usled pandemije koronavirusa “Staklena menažerija” Tenesija Vilijamsa i predstava pod nazivom nazivom “Peter and the Starcatcher” pomerene su za jesen.
Iako je nastavila da radi punom parom u promenjenim uslovima, njena svakodnevica se izokrenula naopačke.
– Osetila sam se veoma ugroženo, bila sam sama. Zgrada u kojoj sam živela vrlo brzo se ispraznila jer su ljudi krenuli da se vraćaju u svoje zemlje ili su pohitali u prirodu, u vikendice. Postalo je tiho i sablasno. Jedini zvuci koji su se čuli bile su vatrogasne sirene, automobili i guske koje preleću sa krova na krov zgrade. Često sam slušala jednog lokalnog uličnog pevača kako peva bluz ispod mog prozora. Prvi put sam osećala strah od izlaska na ulicu, ne toliko zbog pandemije koliko zbog toga što je zbog karantina mračno naličje američkog velegrada isplivoa na površinu – priseća se Drina koja je još u decembru prošle godine prelomila da se vrati nakon završetka studija i pored primamljivih poslovnih ponude.
– Tada mi se odjednom sve iskristalisalo, došlo na svoje mesto. Uvidela sam da je moja misija tamo zaokružena, ali naravno da ću nastaviti saradnju.
Zbog pandemije se vratila ranije nego što je planirala. Po njenim rečima, onog momenta kada je shvatila da je sve neizvesno i da možda neće moći da vidi svoju porodicu mesecima ako se ne vrati evakuacionim letom, više nije čekala ni časa.
Pročitajte još:
– Krenula sam iz Čikaga za Vašington 7. aprila, a u Srbiju sam sletela dva dana kasnije. Putovanje je bilo nadrealno i naporno. Osećala sam se kao junak Kafkinog romana “Metamorfoza”, jer je u avionu svaki pokret bio pravi manevar zbog distance koju je trebalo održavati, a disanje pod maskama ograničeno.
Samoizolacija joj ne smeta, naprotiv. Druži se sa životinjama, sluša ptice, vežba jogu… Sprema odbranu magistarske teze i onlajn predaje “Dizajn proces” studentima osnovnih studija glume i dramaturgije na Nortvestern (Northwestern) univerzitetu. Smatra da je u životu potrebno da se povremeno sklonimo od gradske buke, da se vratimo u balans, redefinišemo, i ne izgubimo konekciju sa onim najvažnijim putem, a to je put duše.
– Postalo mi je najvažnije da ono što radim poseduje istinitost, verodostojnost, da bude očišćeno od nepotrebnog i da pored upotrebne ima i uzvišenu vrednost – zaključuje Drina Krlić, jedna od naših najuspešnijih kostimografkinja mlađe generacije koja bi volela da sada, obogaćena velikim iskustvom, pokuša da doprinese našoj kulturi i pozorišnoj i filmskoj umetnosti.
Rođena je u Zrenjaninu. Diplomirala je i odbranila master na scenskom kostimu Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Godine 2013. osvojila je Prvu nagradu na 19. Beogradskoj mini art sceni a potom je njen rad bio deo multimedijalnih umetničkih projekata na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Drinin završni master projekat “Tit Andronik” prikazan je na izložbi Innovative Costume of the 21st Century Exhibition u Moskvi, Bakhrushin State Museum of Central Theater.
Karijeru kostimografa započela je kao asistent na serijama i pozorišnim predstavama da bi potpisala predstavu “Sutra će biti bolje?” u režiji Marka Đurića, a pred sam odlazak u Ameriku sarađivala je sa Borisom Liješevićem na komadu „Zrenjanin”.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare